десно|200п
Зимске олимпијске игре (ЗОИ; , ) су вишедневно спортско такмичење у зимским спортовима на снегу и леду, пандан Летњим олимпијским играма.
Прве Зимске олимпијске игре одржане су у Шамонију од 25. јануара до 5. фебруара 1924. године на Олимпијском стадиону.
Барон Пјер де Кубертен, оснивач олимпијског покрета, био је огорчени противник Зимских игара. Сматрао је да крше основни постулат олимпизма – окупљање свих спортиста на истом месту и у исто време. У складу са Кубертеновим идејама такмичења у хокеју и уметничком клизању одржавана су на Летњим играма 1908. и 1920. године,
Кубертен је лично спречио да Игре у Шамонију понесу назив Олимпијске игре. Званични назив био је „Међународна недеља зимских спортова“. Признање је стигло посредно и прећутно. У најави Игара, које су организоване у швајцарском Санкт Морицу, наводи се да се ради о Другим Зимским олимпијским играма.
У почетку је држава-организатор Летњих игара имала право првенства у одређивању домаћина, под условом да има услове да организује Зимске игре. Тако је Париз донео домаћинство Шамонију, Лос Анђелес Лејк Плесиду, а Берлин Гармиш-Партенкирхену. Једини предратни изузетак била је 1928. година, када су Летње игре организоване у Амстердаму — пошто је највиши врх Холандије Фалсерберг висок само 323 метра, било је јасно да се Зимске олимпијске игре не могу одржати у Холандији.
Кад је утемељен МОК, један од предвиђених спортова било је и клизање на леду, а прво такмичење таквог типа, одржано на играма 1908. у Лондону, биле су четири дисциплине уметничког клизања. Предложено је оснивање посебних зимских игара, али је та идеја минирана гласовима Скандинаваца који су протежирали своје „Нордијске игре“. Ипак неке дисциплине зимских спортова биле су уврштене у програм игара 1916. године у Берлину (које нису одржане) и оних 1920. у Антверпену. Онда је, 1924. године у Шамонију у Француској под покровитељством МОК-а, а у склопу VIII Олимпијских игара, 1924. у Паризу, прво организован„ Међународни викенд зимских спортова“ који је постигао успех, па је идуће, 1925. године МОК одлучио да установи посебне Зимске Олимпијске игре које ће се одржавати независно од Летњих олимпијских игара. На засједању МОК, 1926. године, одлучено је да се та спортска манифестација одржана 1924. године рачуна као прве Зимске Олимпијске игре.
До 1992, и летње и зимске Олимпијске игре одржаване су исте године, а онда је, МОК одлучио да их „раздвоји”. Због тога су следеће Зимске Олимпијске игре, 1994. у Лилехамеру, одржане само две године послије претходних игара.
Историја
Ране године алт=Улрих Салков на Олимпијских играма 1908.|мини|Улрих Салков на Олимпијских играма 1908. Претходницу Олимпијских игара, Нордијске игре, организовао је генерал Виктор Густаф Балк у Стокхолму, у Шведској, 1901. године и одржаване су поново 1903. и 1905. године, а затим сваке четврте године до 1926. Балк је био чартер члан МОК- а и близак пријатељ оснивача Олимпијских игара Пјера де Кубертена. Покушао је да се зимски спортови, посебно уметничко клизање, додају олимпијском програму, али није успео до Летњих олимпијских игара 1908. у Лондону. Такмичари су се надметали у четири такмичења у уметничком клизању, на којима су Улрих Салхов (десетоструки светски шампион) и Меџ Сајерс освојили појединачне титуле.
Три године касније, италијански гроф Еугенио Брунета Д'усаук је предложио да се етапа МОК-а укључи у недељу зимских спортова као део Летњих олимпијских игара 1912. у Стокхолму, у Шведској. Организатори су се противили овој идеји јер су желели да заштите интегритет Нордијских игара и били су забринути због недостатка објеката за зимске спортове.
Идеја је поново ускрснута за Летње олимпијске игре 1916. које су се требале одржати у Берлину, у Немачкој. Планирана је недеља зимских спортова са брзим клизањем, уметничким клизањем, хокејем на леду и нордијским скијањем, али су Олимпијске игре 1916. отказане након избијања Првог светског рата.
1920. до 1936. године лево|мини|Златна олимпијска медаља Соње Хение, Сент Мориц 1928. Прве Олимпијске игре после рата, Летње олимпијске игре 1920. године, одржане су у Антверпену и укључивале су уметничко клизање и турнир у хокеју на леду. Немачкој, Аустрији, Мађарској, Бугарској и Турској забрањено је да се такмиче на играма. На Конгресу МОК-а одржаном наредне године одлучено је да земља домаћин Летњих олимпијских игара 1924, Француска, буде домаћин посебне „Међународне недеље зимских спортова“ под покровитељством МОК-а. Шамони је изабран за домаћина те недеље и тог догађаја.
Зимске олимпијске игре 1924. у Шамонију показале су се успешним када се више од 250 спортиста из 16 земаља такмичило у 16 дисциплина. Спортисти из Финске и Норвешке освојили су 28 медаља, више од осталих земаља учесница заједно. Прву златну медаљу освојио је Чарлс Јевтрав из Сједињених Држава у брзом клизању на 500 метара. Соња Хени из Норвешке, са само 11 година, такмичила се у уметничком клизању за жене и, иако је завршила на последњем месту, постала је популарна међу навијачима. Ђилис Графстрем из Шведске одбранио је своју златну медаљу из 1920. у уметничком клизању за мушкарце, поставши први олимпијац који је освојио златне медаље и на Летњим и на Зимским олимпијским играма. Године 1925. МОК је одлучио да направи посебан зимски догађај и игре 1924. у Шамонију су ретроактивно означене као прве Зимске олимпијске игре.
Санкт Мориц именован је од МОК-а за домаћина других Зимских игара 1928. Променљиве временске прилике правиле су домаћину велике ометње. Церемонија отварања одржана је по мећави, док су топли временски услови пратили спортске догађаје током остатка игара. Због временских прилика, трка на 10.000 метара брзог клизања је морала бити отказана. Време није био једини аспект вредан пажње на играма 1928: Соња Хени из Норвешке вратила се на Зимске олимпијске игре да би ушла у историју када је победила у уметничком клизању за жене са 15 година. Постала је најмлађа олимпијска шампионка у историји, признање које је држала пуних 70 година и наставила да брани титулу на наредне две Зимске олимпијске игре. Гилис Графстром је освојио своје треће узастопно злато у уметничком клизању и освојио сребро 1932. поставши до сада најодликованији мушки уметнички клизач.
Следеће зимске олимпијске игре, одржане у Лејк Плесиду, биле су прве које су биле домаћини ван Европе. Учествовало је седамнаест нација и 252 спортиста. То је било мање него 1928. године, пошто је пут до Лејк Плесида био предуг и скуп за неке европске нације које су наишле на финансијске проблеме усред Велике кризе. Спортисти су се такмичили у четрнаест дисциплина у четири спорта. Готово два месеца пре Игара није падао снег, а није било ни довољно снега да се одрже сви догађаји до средине јануара. Соња Хени је одбранила своју олимпијску титулу, а Еди Иган из Сједињених Држава, који је био олимпијски шампион у боксу 1920. године, освојио је златну медаљу у бобу за мушкарце и придружио се Гилису Графстрому као једини спортисти који су освојили златне медаље и на Летњим и на Зимским олимпијским играма. Иган има признање као једини олимпијац до 2020. који је постигао овај подвиг у различитим спортовима.
Немачки градови Гармиш и Партенкирхен придружили су се организацији Зимских игара 1936, одржаним од 6. до 16. фебруара.Seligmann, Davison, and McDonald Ово је био последњи пут да су Летње и Зимске олимпијске игре одржане у истој земљи исте године. Алпско скијање је дебитовало на Олимпијским играма, али учитељима скијања је био забрањен улазак јер су сматрани професионалцима. Због ове одлуке швајцарски и аустријски скијаши су одбили да се такмиче на играма.
Други светски рат прекинуо је Зимске олимпијске игре. Игре из 1940. додељене су Сапору у Јапану, али је одлука повучена 1938. због јапанске инвазије на Кину. Игре су тада требале да се одрже у Гармиш-Партенкирхену у Немачкој, али су игре 1940. отказане након немачке инвазије на Пољску 1939. Због рата који је био у току, игре 1944. које су првобитно биле заказане за Кортину Д'Ампецо, су такође биле отказане.Mallon and Buchanon (2006), p. xxxii
1948. до 1962. године алт=An open-air arena with crowds in the stands and people on the playing field surrounding a rostrum|мини|Церемоније отварања Зимских олимпијских игара 1956. у Кортини д'Ампецо Сент Мориц је изабран за домаћина првих послератних игара, 1948. Неутралност Швајцарске заштитила је град током Другог светског рата, а већина места са игара из 1928. остала је на месту, што је Сент Мориц учинило логичним избором. Постао је први град који је два пута био домаћин Зимских олимпијских игара. У Швајцарској се такмичило 28 земаља, али нису позвани спортисти из Немачке и Јапана. Контроверза је избила када су стигла два хокејашка тима из Сједињених Држава, оба тврдећи да су легитимни амерички хокејашки репрезентативци. Олимпијска застава представљена на Летњим олимпијским играма 1920. у Антверпену је украдена, као и њена замена. На овим играма је постојао невиђени паритет, током којих је 10 земаља освојило златне медаље — више него било које игре до тог тренутка.
Традиција олимпијског пламена уведена је на играма у Ослу 1952. године, када је пламен у огњишту запалио норвешки пионир скијања Сондре Нордхајм, а прву зимску олимпијску штафету бакље извело је 94 бакљоноша у потпуности на скијама. Бенди, популаран спорт у нордијским земљама, био је представљен као демонстрацијски спорт, иако су само Норвешка, Шведска и Финска имале тимове. Норвешки спортисти освојили су 17 медаља, што је престигло све остале нације. Предводио их је Хјалмар Андерсен који је освојио три златне медаље у четири дисциплине у брзом клизању.
Пошто није могла да буде домаћин игара 1944. године, Кортина д'Ампецо је изабрана да организује Зимске олимпијске игре 1956. године. На церемонији отварања, последњи носилац бакље, Гвидо Кароли, ушао је на Олимпијски стадион на клизаљкама. Док је клизио по стадиону, клизаљка му се закачила за сајлу, пао је и опекао руку, умало угасивши пламен. Успео је да се опорави и запали казан. Ово су биле прве зимске игре које су биле емитоване на телевизији и прве Олимпијске игре икада емитоване међународној публици, иако никаква телевизијска права нису продата до Летњих олимпијских игара 1960. у Риму. Игре су коришћене за тестирање изводљивости телевизијског преноса великих спортских догађаја.
Совјетски Савез је дебитовао на Олимпијским играма освојивши више медаља него било која друга нација. Непосредни успех Совјета могао би се објаснити појавом „сталног спортисте аматера“ који је спонзорисала држава. СССР је ушао у тимове спортиста који су сви номинално били студенти, војници или запослени у некој професији, али многи од њих су у стварности били плаћени од стране државе да тренирају са пуним радним временом. Чихару Игаја освојио је прву медаљу на Зимским олимпијским играма за Јапан и азијски континент када је заузео друго место у слалому.
МОК је доделио Олимпијске игре 1960. Скво долини у Сједињеним Државама. Најава избора је била шок јер је одмаралиште било неразвијено и непознато ван Сједињених Држава. Око 80.000.000 америчких долара потрошено је током четири године за изградњу потпуно непостојеће инфраструктуре. Церемоније отварања и затварања биле су прве у продукцији компаније Волт Дизни. Олимпијске игре су биле прве зимске игре које су имале олимпијско село за спортисте, прве које су користиле рачунар (љубазност ИБМ-а ) за табеларни приказ резултата, и прве које су приказивале женске догађаје у брзом клизању. Ово издање је једино до сада на којем није било такмичења у бобу, пошто је број пријављених земаља био недовољан, а трошкови изградње стазе превисоки за Организациони одбор. Да би се заменио догађај, одржано је додатно издање ФИБТ Светског првенства.
1964. до 1980. године