Омега спидмастер () је линија ручних сатова – хронографа, коју производи швајцарска компанија Омега SA. Мада су хронографи били присутни још с краја 19. века, компанија је увела своју линију хронографа 1957. године. Од тада су многи механизми на бази хронографа избацивани на тржиште под именом -{Speedmaster}-. -{Speedmaster Professional}- на ручно навијање, познат и под називом -{Moonwatch}-, најпознатији је из ове линије и сат који се најдуже производи без прекида. Овај сат носили су астронаути приликом првог америчког изласка у отворени свемир (током мисије Џемини 4, 1965. године), а носили су га и астронаути приликом првог слетања на Месец – мисије Аполо 11, 1969. године. -{Speedmaster Professional}- и данас је један од само неколико ручних сатова који су испунили све услове агенције НАСА да их астронаути могу носити током свог боравка у свемиру, и једини је сат који астронаути користе приликом изласка у отворени свемир (свемирске шетње). Линија сатова -{Speedmaster}- укључује и многе друге моделе, као што су аналогно-дигитални и аутоматски сатови.

Рани развој мини|лево|200п|Механизам -{Omega cal. 321}-. -{Speedmaster}- није развијен са циљем да буде коришћен у истраживању свемира. Уместо тога, сат је на тржиште пласиран 1957. године као хронограф за спортисте и возаче аутомобилских трка, и служио је да употпуни понуду компаније Омега која је била званични мерилац времена на Олимпијским играма. Први модел Спидмастера, под ознаком -{CK}- 2915, покретан је механизмом -{Omega Calibre 321}-. Овај механизам развио је 1946. године Алберт Пиге (-{Albert Piguet}-) из компаније „Леманија“, а коју је 1932. године купила компанија која је била власник Омеге. Назив -{Speedmaster}- скован је на основу иновативне маске на којој се налазила скала тахиметра овог модела (направљеног од нерђајућег челика) и као наставак претходне конвенције по којој су именоване линије сатова Seamaster и -{Railmaster}-. Овај модел увео је препознатљиви дванаесточасовни распоред хронографа, куполасти кристал од плексигласа, и једноставне казаљке са високим контрастом које пружају одличну видљивост, али, за разлику од модела из линије -{Speedmaster}- који су следили, на овом моделу је коришћена наруквица -{Broadarrow}-. Године 1959. пласирана је нова верзија, са механизмом -{CK}- 2998, са црном маском 1000 на бази алуминијума, а касније у верзији 2998-2, са маском 500 тахиметра и „алфа“ казаљкама. Ово је поновљено у верзији из 1963. године са референцама -{ST}- 105.002, која је задржала „алфа“ казаљке, а затим само годину дана касније у моделу -{ST}- 105.003 са равним казаљкама и моделу -{ST}- 105.012 са асиметричним кућиштем како би се заштитила дугмад хронометра и круна. Све прве верзије -{Speedmaster}- сатова користиле су исти -{Caliber 321}- механизам, који је замењен тек 1968/1969. године механизмом -{Calibre 861}-, који је коришћен у сатовима који су летели на Месец. Само сатови коришћени у мисији Аполо 11 имали су стари -{Calibre 321}- механизам, док су астронаути у каснијим мисијама користили сатове са новим „861“ механизмом.

Пилоти мини|десно|250п|Сатови -{Speedmaster}- које су носили астронаути Волтер Шира (мисија Сигма 7, 1962), Роџард Гордон (Аполо 12, 1969) и Томас Стафорд (Џемини 6, 1965) Хронографи су првобитно развијени за употребу артиљерије током борбе, али су веома брзо нашли примену код најмодернијих машина тог доба, нарочито пилота авиона, а касније и код возача тркачких аутомобила.Doggett, Rachel, Susan Jaskot, Robert Rand, Silvio A. Bedini, and Ricardo J. Quinones. Time: the Greatest Innovator: Timekeeping and Time Consciousness in Early Modern Europe. Washington, D.C.: Folger Shakespeare Library, 1986.Hood, Peter. How Time Is Measured. London: Oxford U.P., 1969. Print.Cowan, Harrison J. Time and Its Measurement; from the Stone Age to the Nuclear Age. Cleveland: World Pub., 1958. Print.Chronographs Spencer Emergency Solutions. Приступљено 25 March 2012 Подморничари су такође нашли примену овим уређајима, јер је њима живот зависио од мерења времена до најситнијих делова секунде, пошто су се практично кретали „на слепо“, и приликом испаљивања торпеда морали су на основу удаљености од мете веома прецизно да израчунају након колико времена торпедо треба детонирати. Могућност да прецизно измере време, а самим тим и да изврше калибрацију, пилотима и возачима тркачких аутомобила омогућила је да смање потрошњу горива, пронађу најбољу путању и подесе друге параметре како би достигли што већу ефикасност. Када је председник Ајзенхауер потписао декрет да ће само пилоти војних авиона моћи да се кандидују за место астронаута у пројекту Меркјури, било је скоро потпуно сигурно да ће им бити потребан и хронограф за прецизно мерење времена.

Употреба у свемиру Квалификациони тестови Три године пре него што је -{Speedmaster}- квалификован од стране агенције НАСА за употребу при летовима у свемир, астронаут Воли Шира носио је свој -{CK}- 2998 модел током мисије Меркјури-Атлас 8 (Сигма 7), 3. октобра 1962. године. Те исте године, по анегдоти која се увек понавља у изјавама компаније Омега, као и од стране агенције НАСА, насумично је купљено више ручних сатова на бази хронографа у радњи -{Corrigan's}- у Хјустону, како би се испитала њихова издржљивост и поузданост и изабрао модел који ће се користити при летовима у свемир пројеката Џемини и Аполо. Џејмс Реган, бивши инжењер у агенцији НАСА одговоран за испитивање опреме мисија пројекта Аполо, оповргао је ову тврдњу и назвао је „потпуна измишљотина“. Уместо тога, послати су захтеви за достављање понуда произвођачима сатова који су већ били познати међу пилотима који су у све већем броју чинили астронаутски корпус агенције НАСА. Брендови који су званично достављени на испитивање били су Брајтлинг, Ролекс и Омега, као и други који су производили механичке хронографе. Компанија „Хамилтон“ доставила је џепни сат и због тога је дисквалификована, тако да су у игри остале само три компаније – Ролекс, Лонжин-Витнојер и Омега. Сатови ових компанија прошли су тестове на екстремне услове, који су подразумевали: мини|десно|250п|Ед Вајт носи -{Speedmaster}- на левој руци током EVA мисије Џемини 4. Високу температуру: 48 сати на 71 °C, а одмах затим 30 минута на 93 °C Ниску температуру: 4 сата на −18 °C Циклусе промене температуре у окружењу блиском вакууму: петнаест циклуса загревања до 71 °C на 45 минута, праћеног хлађењем до −18 °C исто на 45 минута, а све при притиску од 10−6 атмосфера Влажност: 250 сати на температури између 20 и 71 °C при релативној влажности од 95% Окружење испуњено кисеоником: 100% кисеоника на 0,35 атмосфера и 71 °C током 48 сати Ударци: шест удараца јачине 40 g у трајању од 11 -{ms}- из различитих праваца Линеарно убрзање: од 1 до 7,25 g током 333 секунде Низак притисак: 90 минута на 10−6 атмосфера при 71 °C, праћених са 30 минута на 93 °C Висок притисак: 1,6 атмосфера током 60 минута Вибрације: три циклуса вибрација у трајању од 30 минута фреквенције 5 до 2.000 Hz, уз мин. импулс од 8,8 -{g}- Акустична енергија (бука): 30 минута на 130 dB од 40 до 10.000 -{Hz}-

Сви сатови на испитивањима били су механички ручни сатови са ручним навијањем (без батерије). Први аутоматски хронограф, као и први кварцни сат постали су доступни тек од 1969. године, дуго након почетка свемирског програма САД. Испитивања су завршена у марту 1965. године, а изабран је модел -{Speedmaster}- компаније Омега, који је издржао све тестове и притом његово одступање није износило више од 5 секунди у току једног дана.

Пројекат Џемини мини|десно|250п|-{Speedmaster}- реф. 145.012 из 1967. г. Астронаути Гас Грисом и Џон Јанг први су носили званично сертификовани -{Speedmaster}- током мисије Џемини 3, 23. марта 1965. године. Неколико месеци касније, Ед Вајт је спровео први амерички излазак у отворени свемир током мисије Џемини 4, а том приликом носио је -{Speedmaster}- 105.003 на спољашњости левог рукава свог свемирског одела. Како би могао да стане на рукав свемирског одела, који се приликом изласка у вакуум додатно надува, сат је причвршћен помоћу најлонског појаса осигураног чичак траком. У случају када се носио ближе зглобу руке, овај најлонски појас могао се обавити више пута око руке како би се што боље осигурао а његова дужина прилагодила обиму рукава на том делу одела. Компанија Омега је прво изјавила да је била потпуно изненађена када је видела фотографију Еда Вајта како плута у вакууму свемира са сатом -{Speedmaster}- око руке. Међутим, из папира које је агенција НАСА 1964. послала званичном представнику компаније Омега за САД, а везних за мисију капсуле Џемини 4, види се да је ова изјава била благо преувеличана. Ова фотографија, и друге које су снимљене приликом прве америчке свемирске шетње на којима се види њихов сат, компанија Омега је вешто искористила у маркетиншке сврхе и рекламирала га у периоду 1965–1969. година, и тиме се остварила јака веза између сата -{Speedmaster}- и истраживања свемира, која траје до данас. Ови сатови додељени су свим астронаутима који су летели на мисијама пројекта Џемини, све до његовог окончања 1966. године.

Пројекат Аполо мини|лево|250п|Баз Олдрин носи Омега -{Speedmaster}- током мисије Аполо 11. Како би ојачала везу која је успостављена са астронаутима, компанија Омега је почела да користи назив -{Speedmaster}- и за остале сатове након мисије Џемини 4. Године 1966. -{Speedmaster}- модел је са ознаке 105.012 унапређен у нову верзију 145.012. Ове две верзије сатова -{Speedmaster}- остаће упамћене као сатови које су астронаути пројекта Аполо носили на површини Месеца, „месечеви сатови“ (). Ови сатови коришћени су од самог почетка пројекта Аполо, кроз све мисије почевши од оних које су путовале у Земљину орбиту, преко оних које су ушле у орбиту око Месеца, а на крају су доспели и на површину од мисије Аполо 11 на даље. Иронија је да су ове две верзије сата, као и верзије које су се појавиле пре њих, познате као „предмесечеви“ () јер су произведени пре првог слетања на површину Месеца и на њиховој полеђини није угравиран натпис који поседују све верзије које су уследиле: „Први сат ношен на Месецу“ ().

Мада је командант мисије Аполо 11 Нил Армстронг постао први човек који је крочио на површину Месеца, он је свој 105.012 -{Speedmaster}- оставио у лунарном модулу као резерву, јер је електронски тајмер у овом модулу имао потешкоћа са радом. Баз Олдрин је одлучио да свој -{Speedmaster}- ипак понесе при изласку из модула, тако да је његов сат постао први сат ношен на Месецу. Касније, о својој одлуци је написао:

"Постојао је избор да ли носити сат при шетњи по површини Месеца...мали број ствари је мање неопходан при шетњи по тлу Месеца од тога да се зна колико је тачно сати у Хјустону, у Тексасу. Па ипак, како сам ја лик који воли сатове, одлучио сам да ставим -{Speedmaster}- око десног зглоба свог кабастог свемирског одела."

мини|десно|250п|Џек Свајгерт носи -{Speedmaster}- пред лансирање Апола 13 (8. април 1970) Олдринов -{Speedmaster}- је изгубљен у путу када га је он поштом послао Смитсонијан институцији. Његова ознака била је -{ST}-105.012,According to Omega Museum, as reported in: http://monochrome-watches.com/exclusive-truth-real-armstrong-aldrin-speedmaster-references-how-omega-speedmaster-became-moonwatch/ мада се понекад погрешно наводи да је ознака била 145.012.

Године 1970. приликом експлозије која је задесила мисију Аполо 13 (експлодирао је резервоар са кисеоником), астронаут Џек Свајгерт је употребио свој -{Speedmaster}- како би прецизно измерио 14 секунди, колико је тачно требало да траје маневар реактивним погонским системом лунарног модула како би се њихова летелица вратила на сигурну путању ка Земљи. У знак захвалности, компанији Омега је додељена „Снупи награда“ од стране посаде мисије Аполо 13 „за посвећеност, професионализам, и изузетан допринос и подршку компаније код првих слетања на Месец астронаута Сједињених Америчких Држава.“