Менијерова болест, ендолимфатични хидропс, хидропс лавиринта, () је хронични поремећај у унутрашњем уву који, иако озбиљно ремети живот пацијента, није фаталан. Према Америчкој академији за оториноларингологију, Мениејрову болест карактеришу четири главна симптома, који се јављају са различитим степеном интензитета: вертиго (вртоглавица са нистагмусом), губитак слуха, тинитус (зујање или шум у ушима) и осећај пуноће у ушима.
Фазе у развоју Менијерове болести крећу се од почетних знакова и симптома па све до тешких, онеспособљавајућих напада вртоглавице и потпуног губитка слуха, ако се болест не лечи.
Болест, највероватније, настаје због поремећаја микроциркулације у лавиринту ува. Наглувости је промењива, али са временом напредује. Највећи број болесника је између 40 и 60 година. Око 40.000 нових случајева Менијерове болести годишње се дијагностикује само у Сједињеним Америчким Државама. Око 3% болесника са дијагнозом Менијерове болести су деца. Болест се нешто чешће јавља код жена. Код неких жена побољшање симптома јавља се у трудноћи. Код отприлике 5% случајева са Менјеровом болешћу, постоји позитивна породична анамнеза која указује да постоји генетска компонента у подскупу појединаца са овом болешћу. Иако се код већина случајева Менијерова болест јавља једнострано, без доминације левог или десног ува, у око 10-50% болесника симптоми се могу јавити и на супротном уву.Тодор Широв, Мениерова болест, www.medinfo.bg Crane BT, Schessel DA, Nedzelski J, Minor LB. Peripheral vestibular disorders. In: Cummings CW, Flint PW, Haughey BH, et al, eds. Otolaryngology: Head & Neck Surgery. 5th ed. Philadelphia, Pa: Mosby Elsevier;2010:chap 165.
Историја мини|Проспер Менијер први је описао болест 1861. Француски лекар Проспер Менијер (Prosper Ménière, 1799 — 1862) први је 1861. године описао ову болест коју коју је повезао са променама у унутрашњем уву. Наиме он је после дугих и систематских посматрања промена код преко 60 болесника са слушно-вестибуларном кризом, објавио своја запажања у четири узастопна чланака у једном медицинском часопису у Паризу 1861. године У њима је доказао да у неким болестима са вртоглавицом и поремећајем слуха, процеса није локализован у мозгу, како се сматрало, већ у унутрашњем уву. Стриктно говорећи, случајеви које је описао Менијер заправо су представљени леукемијом изазвана крварење у унутрашњем уву.
Године 1895. болест је у част, Проспера Менијера, који је први описао добила назив Менијерова болест.
Мада су модерна схватања Менијерове болести знатно еволуирали, и данас постоје бројне заблуде. Доста често лекари већину вртоглавица означавају као Менијерова болест, или што је још неприхватљивије као Менијеров синдром. Да би донекле отклонили обе дилеме и уједначили ставове струке Америчка академија за оториноларингологију, Фондација (ААО-ХНС) за хирургију главе и врата и Одбор за слух и равнотежу, објавили су јединствени став и смернице за клиничку дијагнозу Менијерове болести током 1972, 1985, и 1995. Према тим смерницама, Менијерова болест се дефинише као; понављајући, спонтани, епизодични; губитак слуха праћен вртоглавицом, пуноћом и зујањем у ушима. Да би дијагноза била постављена зујање у ушима или пуноћа (или обоје) мора бити присутно на оболелој страни.
За примену ототоксичних антибиотика из групе аминогликозида у лечењу Менијер болести заслужан је Harold F. Schuknecht s који је 1950-их година применио стрептомицин, истовремено локално и парентерално.
Менијерова болест и анатомија ува Људско уво је сложени сензорни орган који има две функције: функцију слуха и функцију одржавање равнотеже. Својим већим делом лежи у петрозном делу темпоралне кости. На основу морфофункционалних карактеристика, уво се дели на: спољашње (екстерно) уво (за слух), средње уво (за слух) и унутрашње уво (за слух и равнотежу). Сваки од ових делова има функционалне подсклопове за одређене функције.
Спољашње уво
мини|Спољашње уво Спољашње уво је спољни део ува, чија је функција да „прими или ухвати“ звучне таласе, идентификује из ког правца они долазе, и каналише их (или спроведе) у унутрашње уво. Компоненте спољашњег ува су: Ушна шкољка Ушна шкољка је видљиви део ува направљен од хрскавице која омогућава да слушалац лоцира извор звука.
Ушни канал Цев која усмерава звучне таласе ка бубној опни носи назив ушни канал.
Бубна опна Мембрана тимпани или бубњић је танки, у облику ваљка мембрана која раздваја спољни део ува од средњег ува. Она штити средње уво од спољашњег окружења. Бубна опна је уједно и први орган ува који реагују на звучне таласе који се спроводе кроз ушни канал.
Средње уво
мини|Средње уво Средњег уво је ваздухом испуњена шупљине, познат и под називом бубна дупља (cavum tympani). Средњег уво је смештено у шупљини темпоралне кости, у њеном делу у бази лобање. Његова главна функција је да пренесе звучне таласе из спољашњег окружење у унутрашње уво. Средње уво се састоји из два дела: Слушних кошчица Слушне кошчице су јако мале кости, међусобно повезане, које реагују померањем на вибрације бубне опне, Оне својим механичким покретима преносе звучне таласе са бубне опне на унутрашње уво.
Слушне кошчице се састоје од три мале кости под називима који опонашају њихов изглед: чекић (malleus), наковањ (incus), и узенгија (stapes). Чекић је у непосредној вези са бубном опном а узенгија у непосредној вези са „овалним прозором“, мембраном која раздваја средње од унутрашњег ува.
Еустахијева туба
Еустахијева туба је цев која повезује средње уво са назофаринксом (сегментом грла иза уста и носне шупљине), која по принципу „вентила притиска“ проветрава и уједначава притисак ваздуха у средњем уву.
Унутрашње уво
Унутрашњег ува је орган одговоран за тумачење долазних звучних таласа (слушна функција) и одржавање равнотеже (вестибуларна функција). Унутрашње уво са састоји од лавиринта, који је испуњен течношћу. Он обједињава органе за слух и равнотежу. Лавиринт је у потпуности смештен у кости, тј шупљем делу темпоралне кости у бази лобање.
Лавиринт је најодговорнији орган за Менијерову болест, рачунајући ту и све знаке и симптоме који потичу од стране поремећаја функција слуха и вестибуларне равнотеже.
Унутрашње уво се састоји из три дела: пужа или кохлее, полукружних канала и вестибулума. мини|Анатомија пужа, полукружни канала и вестибулума Кохлеа (пуж) Пуж или кохлеа је суштинска орган чула слуха. Он је у облику спирале сличне кућици пужа. Смештен је са предње стране унутрашњег ува, и себи садржи Кортијевов орган (који је грађен од косих ћелија које преносе нервне сигнале до мозга).
Полукружни канали Полукружни канали смештени су у задњем делу унутрашњег ува. Они су део органа за равнотежу и контролу покрета. Полукружни канали служе за детекцију ротационог кретања тела кроз простор.
Вестибулум
Вестибулум је централни део унутрашњег ува који спаја кохлеу и полукружне канале. Он у себи садржи два мембранозне врећица, утрикулус и сакулус, које су важне за одржавање равнотеже и детекцију линеарног кретање у простору (за разлику од ротационог чију контролу врше полукружни канали): Утрикулус - произилази из полукружних канала Сакулус - је повезан са кохлеарним каналом. У оквиру кохлее, полукружних канала, и трема, постоје и два комплексна система кесица стављених од мембране, канала, цеви и нерава, један унутар другог. Спољни систем садржи течност која се зове перилифа. Унутар система који садржи перилимфу је други сложени систем канала. Течности у овом система назива се ендолимфа, и она се хемијски разликује од перилимфе. Мембрана која раздваја ендолимфом - испуњен кохлеарни канал од околне перилимфе зове се мембрана Рајснери.
Инервација унутрашњег ува Инервација органе унутрашњег ува долази из вестибулокохлеарног нерва, или осмог лобањског нерва. Као што му само име говори, овај нерв се састоји од две гране: вестибуларне, која носи сигнале из вестибуларних органа (семициркуларних канала и предворја или трема) до мозга; кохлеарне, која преноси сигнале од аудиторног органа (кохлее) до мозга.
Менијерова болест и физиологија ува Чуло слуха човека је природни систем сензора који омогућава перцепцију звучних појава из околине. Овај систем се састоји од два ува који су, као физичком препреком, просторно раздвојени главом. Под утицајем физичких надражаја из човековог окружења у његовој свести стварају се одговарајуће звучне сензације, о изворима звука и њиховом положају у простору. По својим акустичким особинама чуло слуха је прилагођено пријему звука у ваздуху, јер је ваздух човеково природно окружење.
У грађи чула слуха и његовим функцијама постоје и одређене индивидуалне разлике међу људима, што је утиче и на различите манифестације знакова и симптома код истоветних болести, нпр Менијерове болести.
Слух Орган слуха је биолошки рецептор звука, сензорни орган подешен да акустичке промене притиска и померање честица ваздуха прикупи, трансформише, измени и до одређених центара у мозгу пошаље одговарајуће биоелектричне потенцијале. Они ће у центрима у мозгу, бити подвргнути процесима анализе, интеграције и препознавања (идентификације), како би се припремили за даљу свесну обраду. Ово је активни процес који почиње у спољној средини и наставља се на целом путу у низ механичких, хемијских и електричних ефеката кроз све структуре ува, слушне нерве, једра, синапсе и центре.
Са практичног становишта цео феномен слушања зависи од три основне карике: врсте и квалитет звучног надражаја (стимулуса) спроводног (трансмисионог односно кондуктивног) апарата који преноси и на одређени начин трансформише звук из спољне средине до сензорских елемената перцепторног апарата који прихвата звучне сигнале и претвара их у одређене биолошке еквиваленте погодне за даљу неуролошку обраду све до преласка у свест. За клинику је од великог значаја познавање сваког од наведених механизама. Механизми регистровања звука Када звук доспе у ушни канал, звучни таласи проузрокују треперење бубне опна, која потом код слушних кошчица изазива вибрационе покрете. По класичној теорији таласи се потом са базе стапеса преносе перилимфом кроз скалу вестибули и хеликотрему у скалу тимпани и тамо доводе до осцилација одговарајућих влакна базиларне ламине (резонатори). Чулне ћелије које леже на тим влакнима на тај начин заједно са својим длачицама бивају потиснути према мембрани текторији и тиме постају надражене. Надражене мале трепље (длачице) стварају нервне импулсе који путују до мозга преко слушног дела вестибулокохлеарног нерв. Импулси који су преведени да мозга у њему се региструју као звук.
Код преношења титраја са стапес на перилимфу, база стапес се незнатно утискује у шупљину лавиринта. Како је течност нестишљива и некомпресибилна, перилимфа се мора на другом месту померити. То је могуће само тамо где зид лавиринта није кост, а такво место је кохлеарни прозор на коме је разапета секундарна мембрана тимпани.
По новијем тумачењу, вибрира не само базиларна, него и вестибуларна мембрана. Прва најјаче у близини спиралне везе, а друга у близини рубног дела спиралне коштане ламине. Тиме се ендолимфа потискује из простора ограниченим текторијалном мембраном и Кортијевим органом према спољном зиду дуктуса кохлеариса и опет увлачи назад у тај простор. То струјање ендолимфе у радијалном смеру надражује длачице чулних ћелија.
Равнотежа
Органи вестибуларног система (полукружни канали и вестибулум) такође садрже косе ћелије које, када се узнемире покретним ендолимфе, детектују било ротацију главе, покрете тела (убрзавање и успоравање), или положај тела у простору. Када се особа креће или мења правац, кретање ендолимфе ремети функцију косих ћелија у тим органима. Правац кретања одређује се на основу тога које су коса ћелије стимулисане. Длачице ћелија генеришу нервне импулсе који путују преко вестибулокохлеарног нерва до можданог стабла, малог мозга и кичмене мождине. Тако тело одговара покретима и одржава равнотежу. Вестибуларна систем ради заједно са визуелним и скелетним системом како би се помогло телу да одржи равнотежу.