Краљевина Албанија (, ), позната и као Велика Албанија, је, између 1939. и 1943. године, била протекторат Краљевине Италије.

мини|лево|200п|Краљевина Албанија у оквиру Краљевине Италије 1939. године

Према службеном тумачењу италијанских окупатора, Албанија је учествовала у унији Албаније и Италије, коју су званично водили италијански краљ Виторио Емануеле III и његова влада. Албанију је водио италијански гувернер, послије италијанске инвазије на Албанију, од 1939. до 1943. За то вријеме, Албанија је престала да постоји као независна држава и постала је аутономни дио Италијанске империје вођене владиним званичницима, који су имали за циљ да Албанија постане дио Велике Италије асимилујући Албанце и насељавајући Албанију досељеницима са Апенинског полуострва, желећи је постепено претворити у италијанску земљу.

Италијански окупатори су се у својим иредентистичким тежњама позивали на Лондонски споразум из 1915. године, према којем је Антанта обећала Италији средњу и јужну Албанију као награду за борбу на страни Атанте. Када су италијански војници, јуна 1917. године, преузели контролу над великим деловима Албаније, Италија је формално прогласила протекторат над средњом и јужном Албанијом. Међутим, Италијани су били приморани да повуку своје војнике из Албаније у септембру 1920. Италијани су били бијесни због малих добитака које је Италија добила мировним преговорима, сматрајући да је Лондонски споразум прекршен. Италијански фашисти су тврдили да су Албанци етнички повезани са Италијанима преко Итала, Илира и Римљана, као и због великог утицаја који су на Албанију извршили Римско царство и Млетачка република. Овим су оправдавали наводно италијанско право да посједују Албанију. Италија је покушала да оправда анексију Албаније и тиме што је неколико стотина хиљада Албанаца већ било апсорбовано у италијанско друштво у јужној Италији, па је прикључење Албаније, према италијанским тврдњама, било "разумно због уједињења Албанаца у једну државу".Owen Pearson. Albania in the twentieth century: a history, Volume 3. London, England, UK; New York, New York, USA: I.B. Taurus Publishers.

Италија је подржала албански иредентизам усмјерен ка подручјима суседних држава насељеним претежно албанским становништвом, посебно ка Косову и Метохији, западној Македонији и источној Црној Гори у Југославији, као и ка Епиру у Грчкој (односно ка пограничном подручју Чамерије). Након окупације Краљевине Југославије од стране Сила осовине, Италија је свом протекторату Албанији прикључила и делове Југославије.

Историја Италијански утицај и циљеви у Албанији thumb|left|Италијански војници у Валони, Албанија током Другог светског рата. Тробојна застава Италије са грбом династије Савој окачена је уз албанску заставу на балкону италијанског седишта.

Пре директне интервенције у Првом светском рату, Италија је окупирала Валону у Албанији у децембру 1914.Nigel Thomas. Armies in the Balkans 1914–18. Osprey Publishing. По уласку у рат, Италија је проширила окупацију на регион јужне Албаније почетком јесени 1916. Италијанске снаге 1916. године регрутовале су албанске нерегуларне припаднике да служе уз њих. Италија је, уз дозволу савезничке команде, окупирала Северни Епир 23. августа 1916. године, присиљавајући грчку војску да одатле повуче своје окупационе снаге. У јуну 1917. Италија је прогласила централну и јужну Албанију протекторатом Италије, док је Северна Албанија додељена државама Србији и Црној Гори. До 31. октобра 1918, француске и италијанске снаге протерале су аустроугарску војску из Албаније. Након завршетка Првог светског рата, Италија је повукла своје војне снаге из Албаније 2. септембра 1920. као резултат страног притиска и пораза у Валонском рату.

Италијански фашистички режим је политички и економски продирао и доминирао Албанијом током Зогове владавине и планирао је анексију Албаније годинама уназад.Owen Pearson. Albania in the twentieth century: a history, Volume 3. London, England, UK; New York, New York, USA: I.B. Taurus Publishers. Албанија је постала. дефакто протекторат Италије након потписивања уговора из Тиране 1926. и 1927. године. Током Зогове владавине, албанска економија је зависила од вишеструких финансијских зајмова узетих од Италије почев од 1931. године.Owen Pearson. Albania in the twentieth century: a history, Volume 3. London, England, UK; New York, New York, USA: I.B. Taurus Publishers.

У августу 1933. године, Мусолини је поставио Зогу строге захтеве у замену за континуирану подршку Италије Албанији, укључујући захтеве да су сва нова именовања на водећа места у албанској влади морала да имају „италијанско образовање“, да ће италијански стручњаци у будућности бити у свим албанским владиним министарствима, да ће Италија преузети контролу над албанском војском - укључујући и њена утврђења, да британске официре који су обучавали албанску жандармерију замене италијански официри, да Албанија мора да поништи све своје постојеће комерцијалне уговоре са другим земљама и да не склапа нове споразуме без одобрења италијанске владе и да Албанија потпише комерцијалну конвенцију која би Италију учинила главним трговинским партнером.Owen Pearson. Albania in the twentieth century: a history, Volume 3. London, England, UK; New York, New York, USA: I.B. Taurus Publishers. У 1934. години, када Албанија није испоручила Италији заказану исплату једног зајма, италијански ратни бродови стигли су до обала Албаније да би застрашили Албанију да се потчини италијанским циљевима у региону. Међутим, Британци су се успротивили италијанским акцијама и под притиском, Италија је одустала и тврдила да је поморска вежба била само „пријатељска посета".

Дана 25. августа 1937. године, италијански министар спољних послова гроф Ћано написао је у свом дневнику о односима Италије са Албанијом следеће: "Морамо тамо створити стабилне центре италијанског утицаја. Ко зна шта нас чека будућности? Морамо бити спремни да приграбимо могућности које ће се указати. Овај пут се нећемо повући, као што смо то учинили 1920. На југу [Италије] смо апсорбовали неколико стотина хиљада Албанаца. Зашто се исто не би догодило и на другој страни улаза на Јадран". Дана 26. марта 1938, Ћано је у свом дневнику упоредио анексију Албаније са анексијом Аустрије од стране Немачке непосредно пре тога: "Извештај Ђакомонија о ситуацији у Албанији. Наш продор постаје све интензивнији и редовнији. Програм који сам пратио након посете изводи се без проблема. Питам се да ли нам општа ситуација - посебно аншлус [са Аустријом] - не дозвољава да направимо корак напред ка потпунијој доминацији ове земље, која ће бити наша." Неколико дана касније 4. априла написао је: "Морамо постепено наглашавати протекторатни елемент наших односа са Албанијом".Owen Pearson. Albania in the twentieth century: a history, Volume 3. London, England, UK; New York, New York, USA: I.B. Taurus Publishers.

Инвазија и успостављање италијанског режима thumb|left|Шефкет Верлаци, премијер Албаније од 1939. дo 1941.

Упркос дугогодишњој заштити Албаније и савезништву са Италијом, италијанске трупе су 7. априла 1939. напале Албанију, пет месеци пре почетка Другог светског рата. Албански оружани отпор показао се неефикасним против Италијана и, након кратке одбране, земља је била окупирана. Дана 9. априла 1939. албански краљ Зог I побегао је у Грчку. Иако је Албанија била фактички италијански протекторат од 1927. године, италијански политички лидер, Бенито Мусолини је желео да директном контролом над земљом повећа свој и италијански престиж, пружи одговор на немачку анексију Аустрије и окупацију Чехословачке, и да има чврсту контролу над Албанијом због размештања великих снага италијанске војске за будуће операције против Југославије и Грчке.

Албанија је била италијански протекторат потчињен италијанским интересима, по узору на немачки Протекторат Чешке и Моравске. Виторио Емануеле III проглашен је албанским краљем, стварајући персоналну унију са Италијом, а у Тирани га је представљао вицекраљ. Створена је царинска унија, а Рим је преузео албанску спољну политику. Албанске оружане снаге претворене су у италијанску војску, италијански саветници постављени су на свим нивоима албанске администрације, а земља је била фасцинирана успостављањем Албанске фашистичке странке и њених пратећих организација, по узору на италијански прототип. Албанска фашистичка партија била је огранак Националне фашистичке партије Италије, чланови Албанске фашистичке странке положили су заклетву да ће извршавати наредбе Дучеа од фашизма, Мусолинија. Италијански држављани почели су да се насељавају у Албанији као колонисти и да поседују земљу како би је могли постепено претварати у италијанско тло.

Док је Виторио Емануеле владао као краљ, Шефкет Верлаци је био премијер. Верлаци је контролисао свакодневне активности италијанског протектората. Дана 3. децембра 1941. године, Верлација је на месту премијера заменио Мустафа Мерлика-Круја. Природни ресурси земље такође су били под директном контролом Италије. Сви нафтни ресурси у Албанији постали су власништво италијанске државне нафтне компаније.

Албанија је била културно и историјски важна за националистичке циљеве италијанских фашиста, јер је територија Албаније дуго била део Римског царства, чак и пре него што су Римљани припојили северну Италију. Касније, током високог средњег века нека обална подручја (попут Драча) била су под утицајем и влашћу италијанских сила, углавном Напуљског краљевства и Млетачке републике дуги низ година (види Млетачка Албанија). Италијански фашистички режим легитимисао је свој захтев за Албанијом кроз студије којима су прогласили расни афинитет Албанаца и Италијана, посебно у односу на Југословене. Италијански фашисти тврдили су да су Албанци преко етничког наслеђа повезани са Италијанима због везе са праисторијским италиотским, илирским и римским становништвом, и да су утицаји које су Римско и Млетачко царство имали над Албанијом оправдавали право Италије да је поседује.

Италија је такође покушала да легитимише и стекне јавну подршку за своју власт над Албанијом подржавајући албански иредентизам, усмерен пема Косову, претежно насељеном албанским становништвом у Краљевини Југославији и Епиру у Грчкој, посебно у пограничној области Чамерији, насељеној албанским Чамима. Тако је фашистичка италијанска публикација под називом „Геополитика“ тврдила да је становништво грчке регије Епир-Акарнанија припадало Албанији, јер је насељено динарском расом, и формирало је „јединствени географски систем“ са јадранском зоном. Упркос напорима италијанског потпредседника Франческа Ђакомонија, да подстакне побуне и створи пету колону, и повољних извештаја које је послао италијанском министру спољних послова грофу Ћану, догађаји су показали да међу самим Албанцима има мало ентузијазма: након италијанске инвазије на Грчку, већина Албанаца је дезертирала или пребегла.

Албанија у рату

thumb|upright=1.35|Грчка контраофанзива (13. новембар 1940-7. април 1941) током Грчко-италијанског рата.

Стратешки, контрола над Албанијом дала је Италији важну обалу на Балкану: не само да је довршила италијанску контролу над Отрантским вратима и улазом у Јадранско море, већ би се могла користити и за инвазију на Југославију (у тандему са другим положајем преко Венеције) или на Грчку.

Корпоративни савет Албанске фашистичке партије, квазидржавне организације, издао је директиву 16. јуна 1940, убрзо након италијанске објаве рата Британији и Француској, у којој се наводи да „Краљевина Албанија сматра да ратује са свим народима против којих је Италија у рату - тренутно или у будућности." : 317.