Лика () је географска и историјска област која у ужем смислу обухвата простор Личког поља, између планине Велебита на западу и Личког средогорја на истоку, у данашњој Хрватској. У ширем смислу, под појмом Лике подразумева се и Крбава, са Гацком и лапачким Поуњем. Током старије историје постојала је стара Личка жупанија у саставу средњовековне Хрватске, а касније је за време османске власти постојао Лички санџак. Потом је у саставу Војне крајине постојала Личка регимента, а затим Личко-оточко окружје и потом Личко-крбавска жупанија. Простор Лике данас највећим делом припада Личко-сењској жупанији. Најљепши дио Лике чине Плитвичка језера која се састоје од 16 мањих и већих језера из којих настаје ријека Корана.
Име По једној легенди, Лика је добила име по лîку. Лîк је у икавици ријеч за „лијек“. По другој легенди, Лика је добила име по грчкој ријечи λύκος (ликос) што значи „вук“, а Лика је позната по томе да у њој живи много вукова. Међутим, према неким тумачењима, Лика је добила име по својој карактеристици, земља са пуно воде, на латинском -{liquor}-, као и келтском -{leik}-, значи течност.
Географија мини|Шири простор Лике, са Крбавом и Гацком
Лика као географски појам настала је по ријеци Лици, која извире у Метку. Историјски појам Лике, из 10. вијека, односио се само на порјечје горњег тока ријеке Лике. Касније се појам Лике шири на подручје између Мале Капеле, Велебита и Пљешевице као и Личког Поуња.
Лика је континентална регија, омеђена планинама Велебитом на западу и југу те Пљешивицом на истоку. Сјеверна граница је прилично неодређена јер Огулинско подручје представља прелаз између Лике и Горског Котара. Читаво подручје може се окарактерисати као планинска зараван подијељена мањим планинским ланцима у више цјелина (Гацко поље, Крбавско поље, Личко Поуње и др.). Има велики стратешки и саобраћајни значај јер представља међу континенталног и приморског дијела Хрватске. Кроз Лику пролазе магистрални путеви Загреб - Сплит и Загреб - Задар, ауто-пут Загреб - Сплит, те жељезничка пруга Загреб - Книн - Сплит.
Рељеф У рељефном погледу овај крај представља полигенетску котлину (тектонско-флувијално-крашку) ограничену Велебитом (Вагански врх 1.758 m) и Сињским билом (1.494 m) на југозападу и западу и Пљешевицом (Озеблин 1.657 m) и Капелом (1.375 m) на североистоку. Развођа на овим планинама чине границе Лике. Развође изнад десне стране Зрмање представља југоисточну границу овог краја према Далмацији, док северна граница према Горском котару није прецизно одређена.
Дно ове котлине представља висока личка површ флувијално-крашког порекла. Ова површ састоји се од неколико кречњачких заравни и више крашких поља са 500–700 m надморске висине. Крашка поља ограничена су попречним кречњачким гребенима, између којих се простиру Личко поље, Крбавско поље, Гацко поље и друга мања крашка поља. Личка површ се даље према југоистоку везује за површ око западнобосанских крашких поља.
Планине које окружују котлину припадају средње високим планинама. Углавном су изграђене од мезозојских кречњака и непропустљивих старомезозојских и палеозојских стена (Велебит). Планина Велебит једна је од највећих планина Динарског планинског предела. Има дужину од 130 km, а диже се непосредно изнад Јадранског мора. Планински ланац Капеле подељен је седлом Билом (888 m) на Велику (дугачку 40 km) и Малу Капелу (дугачку 50 km). Целокупан ланац пружа се од Мркопаљског и Равногорског поља у Горском котару до Плитвичких језера у Лици и захвата површину од 4.660 km². Подручја Велебита и Капела су скрашћена, са многобројним шкрапама, вртачама и остењацима (кукови, зупци). На југоистоку од Плитвичких језера диже се Пљешевица. Њено палеозојско језгро покривено је мезозојским кречњацима.
Крашки рељеф у Лици присутан је у свим својим облицима. Због тога овај терен припада теренима холокрашког типа. Холокрас Лике се према северу и североистоку наставља у крас Горског котара и Карловачки крас, док је од Кордунског краса одвојен раседно-ерозивним одсецима Капела. Према југоистоку холокрас Лике везује се за Западнобосански високи крас и нижи Далматински крас.
Највеће облике крашког рељефа представљају крашка поља. Личка поље издвајају се међу пољима овог краја са површином од 460 km². Њих чине Липово, Косињско, Пазаришко, Брезово и Госпићко поље. Налазе на просечној надморској висини од 550 m, а простиру се на максималној дужини од 38 km односно ширини од 18,5 km. Ова поља су сува (нису плављена). Госпићко поље је карактеристично по високим хумовима (400 m). Остала већа поља, која нису у саставу Личких поља, су: Гацко, Крбавско, Кореничко, Лапачко и Грачачко поље. Сем ових постоје и бројна мања крашка поља: Дрежничко, Кракерско, Јасеничко, Брињско, Дабарско, Трновачко, Чанак-Козјанско, Јагодње, Мазинско поље итд. У северозападном делу Лике налази се карактеристична крашка висораван, сва избушена вртачама, позната под називом Дулиба.
Од подземних крашких облика истичу се пећине које представљају највеће пећине Хрватске. Церовачке пећине, осим што су највећи, чине и најлепши спелеолошки објекат у Хрватској. Налазе се код железничке станице Церовац (на прузи Грачац - Книн). Састоје се од Доње и Горње Церовачке пећине које заједно имају дужину канала 3 200 m. Обе су пуне украса, имају велике дворане, поноре, подземна језера. Горња пећина одликује се високим травертинским стубовима (до 10 m) и „пећинским огледалима”, док је Доња позната по налазима керамике илирско-келтске културе. Ове пећине некада су представљале поноре Грачачког поља. Када су постале суве почело је формирање пећинског накита. Данас су уређене за туристичке посете. У наносима ових пећина, у слојевима плеистоцена, пронађен је и први налаз прачовека (човечја кост) у Динарском красу. Сем овог пронађени су и налази великог броја костију пећинских медведа. Осим ове позната је и пећина Самоград код Перушића, као и многе пећине у околини Плашког. Најпознатија јама у Лики је јама Балинка која је дубока преко 235 m, а налази се покрај пута и пруге Плашки - Личка Јасеница.
Околина Плашког позната је по многобројним понорима и врелима. Најпознатије понорнице Хрватске налазе се у Лици.
Клима Битне карактеристике климе у Лици су врућа и сушна љета као и хладне зиме уз велику промјењивост падавина. У средњој Лици и Гацкој доминира умјерено континентална клима са свјежим љетом, а на појасу Велебита заступљена је планинска (сњежно-шумска) клима. Клима је оштра с релативно кратким вегетационим периодом. Средња јануарска температура је од -2 °C до -5 °C. Дио заравни и поља има средњу јануарску температуру од око -2 °C, а планине од -4 °C до -5 °C. У јулу у заравнима средња температура је 18 °C, а највиши планински дијелови имају температуру од 12 °C до 14 °C. Годишња амплитуда температура износи мало више од 19 °C у вишем дијелу, а у нижем више од 20 °C. Апсолутне максималне температуре највише су у дну поља у кршу и у долинама, оне могу бити врло високе до 35 °C.
Бура је најчешћи вјетар у Лици. Хладан је и сув, понекад оркански (до 180 km/h), а дува из унутрашњости према Јадранском мору. У Лици снијег рано падне и дуго се задржи. Средином октобра падне на вршном појасу Велебита и Пљешивице, а на дну завале у другој половини новембра. Средње максималне висине крећу се од 40 до 70 cm у нижим дијеловима, до изнад 150 cm на највишим дијеловима. Снијег се задржава од два мјесеца у нижим дијеловима, па до чак пола године у вишим планинским дијеловима.
Историја мини|250п|Посебан положај Лике, Крбаве и Гацке наспрам хрватских жупанија, према Константину Порфирогениту
У античко доба подручје Лике насељава илирско племе Јаподи. Њих је у I вијеку прије нове ере покорила римска војска, али су и даље задржали своју племенску аутономију, бавећи се номадским сточарством. Романизација овог простора била је само површна, пошто је Римљанима било најважније осигурати путне комуникације. До већих промјена долази распадом царства и сеобама народа, кад се на шири простор римске провинције Далмације досељавају словенски народи (Срби и Хрвати). Словени успостављају своју управну организацију, оснивајући племенске жупе Лику, Крбаву и Гацку. Постоје теорије да су након устанка Људевита Посавског у слабо насељену Лику франачки владари преселили знатан број Авара, који су се касније стопили с Хрватима.
Средином 10. вијека, византијски цар и писац Константин VII Порфирогенит (945-959) забиљежио је у свом историографском дјелу под насловом О управљању царством да је Лика, заједно са сусједном Крбавом и Гацком, имала посебан положај у односу на остале жупаније у старој хрватској држави.
С развојем и јачањем хрватске државе, долази до пораста становништва и већег степена друштвене организације, а с тим и до подјеле старих родовских жупа у Лици. Тако настају нове жупе Бужане, Хотуча, Лапац, Пласе и друге. О порасту значења Лике унутар Угарског краљевства говори и оснивање Крбавске бискупије 1160. године, са сједиштем прво на Мрсињу изнад Коренице, а затим на Удбини. Материјални остаци из тог раздобља су незнатни, јер су већину цркви и утврђења уништили Турци. Доказ тадашњег степена развоја је и постојање штампарије у Косињу крајем 15. вијека.
мини|десно|250п|Крајишке регименте и суседне жупаније, према стању административне поделе из 1803. године
Турски продори на ово подручје почињу након пада Босне (1463), да би кулминирали Крбавском битком 1493. године, у којој је уништена хрватска феудална војска. Између 1522. и 1524. турска војска заузима читаво подручје Лике, с изузетком Гацке долине и Бриња. Старосједилачко хрватско становништво тада готово у потпуности нестаје, а на њихово мјесто досељавају се православни Срби из разних српских области, углавном из Босне, тако је у Лици знатно повећан број Срба (који су називани и „Рашанима“, а такође и „Власима“, по влашком друштвеном статусу) те мањи број Хрвата који су прихватили исламску вјеру. Турци су за овај простор 1580. основали Крчко-лички санџак са сједиштем у Книну и главним личким упориштем на Удбини. Такво стање је потрајало све до великог аустријско-турског рата (1683—1699) у којем је под водством свештеника Марка Месића ослобођена читава Лика осим Личког Поуња.
мини|десно|250п|Личка регимента (I) и суседне граничарске области у саставу Војне крајине
Након коначног протјеривања Турака током 1688. и 1689. године, Хабзбуршка монархија је ставила Лику под непосредну управну власт Дворске коморе, док је организација војних послова повјерена Карловачком генералату, на који је 1714. године пренета и сва земаљска управа. Тиме је Лика у потпуности ушла у састав Војне крајине под чијом ће јурисдикцијом остати остати све до њеног развојачења 1873. године.
мини|десно|250п|Развојачена крајишка окружја (наранџасто) од 1873. до 1881. године, са суседном Краљевином Хрватском и Славонијом (зелено)
Како је Лика ослобођена од Турака, у њој је било доста Срба досељених за турског времена. Сад се у Лику досељавају и Срби из Далмације, а многи који су раније пребјегли испред Турака на сјевер поновно се враћају у старе насеобине. Тако Срби из околине Оточца насељавају Вребац и Комић. Пресељеници из Брлога сада насељавају Пећане и Јошан. Једна група српских породица сели се из прокика у Западној Лици у Мутилић на Удбини. Срби из Далмације насељавају Зрмању, Грачац и Медак. Мјеста у Крбави насељавају Срби из Купреса, Грахова и Кнезпоља. Велику Попину и Мазин насељавају Срби из Книнске крајине у Далмацији. У Брувно се преселила једна група породица из Дивосела и околине Госпића. Манојло Грбић помиње докуменат из ког се види како Јурај Крижанић, повјереник карловачког генерала за Лику дозвољава косињском кнезу Вукашину Милеуснићу да се са 40 српских кућа пресели у Широку Кулу.
мини|десно|250п|Личко-крбавска жупанија (1886-1918)