мини|360px|Више од три четвртине садржаја Јеванђеља по Марку налази се и у Јеванђељу по Матеју и у Јеванђељу по Луки, а 97% Марковог јеванђеља налази се у најмање једном од друга два синоптичка јеванђеља. Поред тога, Матеј (24%) и Лука (23%) имају заједнички материјал који се не налази код Марка.
мини|Утишавање олује се помиње у сваком од три синоптичка јеванђеља, али не и у Јовану.
Јеванђеља по Матеју, Марку и Луки називају се синоптичка јеванђеља зато што укључују многе исте приче, често истим редоследом и са сличним или понекад идентичним текстом. Она стоје наспрам Јеванђеља по Јовану, чији је садржај у великој мери различит. Израз синоптички (; ) долази преко латинског из грчког , synopsis, тј. „(са)гледање свега заједно, синопсис”. Савремено значење речи је „давање приказа догађаја са исте тачке гледишта или под истим општим аспектом”. , , , , , . У том смислу се овај термин примењује на синоптичка јеванђеља.
Овај снажан паралелизам између три јеванђеља у садржају, распореду и специфичном језику широко се приписује књижевној међузависности, иако су научници истраживали и улогу усменог предања и памћења извора. Питање прецизне природе њиховог књижевног односа види: поглавље Синоптички проблем - ниже), вековима је тема расправа и описано је као „најфасцинантнија књижевна енигма свих времена”. Иако још није пронађено коначно решење, дугогодишњи већински став фаворизује Марков приоритет, према којем су и Матеј и Лука директно користили Јеванђеље по Марку као извор, и даље сматра да су Матеј и Лука такође црпели из додатног хипотетичког документа, названог Q, иако алтернативне хипотезе које претпостављају директну употребу Матеја од стране Луке или обрнуто, без Q извора, постају све популарније у науци.
Структура
Заједничке карактеристике
Уопштено говорећи, синоптичка јеванђеља су слична Јовановом: сва су састављена на коине грчком, имају сличну дужину и завршена су мање од једног века након Исусове смрти. Такође се разликују од неканонских извора, као што је Јеванђеље по Томи, по томе што припадају античком жанру биографије, сакупљајући не само Исусова учења, већ и приповедајући на уређен начин о његовом пореклу, служби, страдању, чудима и васкрсењу. Обрасци паралела и варијација који се налазе у јеванђељима типични су за античке биографије о стварним људима и историји.
Међутим, по садржају и тексту, синоптичари се веома разликују од Јована, али имају много тога заједничког једни са другима. Иако свако јеванђеље укључује неки јединствени материјал, већина Марка и отприлике половина Матеја и Луке се подударају у садржају, у готово истом редоследу, често скоро од речи до речи. Овај заједнички материјал назива се троструко предање.
Троструко предање
Троструко предање, материјал који укључују сва три синоптичка јеванђеља, обухвата многе приче и учења:
Перикопе (одломци) троструког предања обично су распоређене истим редоследом у сва три јеванђеља. Ово је у супротности са материјалом који се налази у само два јеванђеља, који је много променљивији у редоследу.
Класификација текста као припадности троструком предању (или, у том смислу, двоструком предању) није увек дефинитивна, већ зависи од степена захтеване сличности. Матеј и Марко извештавају о проклињању смокве, појединачном инциденту, упркос неким значајним разликама у тексту и садржају. Код Луке, једина парабола о неплодној смокви налази се на другом месту у нарацији. Неки би рекли да је Лука опсежно прилагодио елемент троструког предања, док би га други сматрали засебном перикопом.
Пример
мини|Христ лечи губавца, Жан-Мари Мелкиор Доз, 1864.
Илустративан пример три паралелна текста је излечење губавца:
Καὶ ἰδοὺ, λεπρὸς προσελθὼν προσεκύνει αὐτῷ λέγων· Κύριε, ἐὰν θέλῃς δύνασαί με καθαρίσαι. καὶ ἐκτείνας τὴν χεῖρα ἥψατο αὐτοῦ λέγων· Θέλω, καθαρίσθητι· καὶ εὐθέως
ἐκαθαρίσθη αὐτοῦ ἡ λέπρα.Καὶ ἔρχεται πρὸς αὐτὸν λεπρὸς παρακαλῶν αὐτὸν καὶ γονυπετῶν καὶ λέγων αὐτῷ ὅτι, Ἐὰν θέλῃς δύνασαί με καθαρίσαι. καὶ σπλαγχνισθεὶς ἐκτείνας τὴν χεῖρα αὐτοῦ ἥψατο καὶ λέγει αὐτῷ· Θέλω, καθαρίσθητι· καὶ εὐθὺς ἀπῆλθεν ἀπ᾿ αὐτοῦ ἡ λέπρα, καὶ ἐκαθαρίσθη.Καὶ ἰδοὺ, ἀνὴρ πλήρης λέπρας· ἰδὼν δὲ τὸν Ἰησοῦν πεσὼν ἐπὶ πρόσωπον ἐδεήθη αὐτοῦ λέγων· Κύριε, ἐὰν θέλῃς δύνασαί με καθαρίσαι. καὶ ἐκτείνας τὴν χεῖρα ἥψατο αὐτοῦ λέγων· Θέλω, καθαρίσθητι· καὶ εὐθέως
ἡ λέπρα ἀπῆλθεν ἀπ᾿ αὐτοῦ.И гле, губавац дошавши
клањаше му се
говорећи: Господе, ако хоћеш, можеш ме очистити.
И пруживши руку своју дотаче га се, говорећи: Хоћу, очисти се. И одмах његова губа
се очисти.И долази к њему, губавац
молећи га и на коленима и говорећи му: Ако хоћеш, можеш ме очистити. И смиловавши се, пруживши руку своју, дотаче га се и каже му: Хоћу, очисти се. И одмах губа отиде од њега, и очисти се.И гле, човек пун губе. А кад виде Исуса, паде ничице и замоли га говорећи: Господе, ако хоћеш, можеш ме очистити.
И пруживши руку своју дотаче га се, говорећи: Хоћу, очисти се. И одмах губа отиде од њега.
Више од половине речи у овом одломку је идентично. Свако јеванђеље укључује речи којих нема у друга два и изоставља нешто што су друга два укључила.
Однос према Марку мини|Марко пише своје Јеванђеље, из средњовековног јерменског рукописа Само троструко предање чини комплетно јеванђеље прилично слично најкраћем јеванђељу, Марковом.
Марко, за разлику од Матеја и Луке, мало тога додаје троструком предању. Перикопе јединствене за Марка су ретке, посебно два излечења која укључују пљувачку и нагог бегунца. Маркови додаци унутар троструког предања обично су експланаторна проширења (нпр. „камен беше одваљен, ) или арамеизми (нпр. „Талита куми!”). Перикопе које Марко дели само са Луком такође су прилично малобројне: истеривање ђавола у Капернауму, и одлазак из Капернаума,, чудни истеривач ђавола,, и удовичин новчић., Већи број, али ипак не много, дели се само са Матејем, најзначајнији је „Велики пропуст” из Луке у .
Већина научника узима ова запажања као снажан траг о књижевном односу међу синоптичарима и Марковом посебном месту у том односу, иако различити научници предлажу потпуно усмени однос или зависност која наглашава памћење и преносиоце у традицији, а не једноставно копирање. Јеванђеља представљају Исусову традицију и била су окружена усменим приповедањем и извођењима током раних година хришћанства, уместо да буду редакције или књижевни одговори једно на друго. Хипотеза коју фаворизује већина стручњака је Марков приоритет, према којој је Марко састављен први, а Матеј и Лука су користили Марка, укључујући већи део њега, са прилагођавањима, у своја јеванђеља. Алан Кирк посебно хвали Матеја због његове „писарске меморијске компетенције” и „његовог високог поштовања и пажљивог руковања и Марком и Q-ом”, што чини сумњивим тврдње да су ова два дела значајно различита у погледу теологије или историјске поузданости. Водећа алтернативна хипотеза је Марков постериоритет, где је Марко формиран првенствено извлачењем онога што су Матеј и Лука имали заједничко.
Двоструко предање
десно|мини|320px|Проповед Јована Крститеља код Матеја и Луке, са разликама приказаним црном бојом. & . Текст из Скривенеровог Новог завета (1894). Овде се два текста дословно слажу, са једним изолованим изузетком, у распону од преко шездесет речи. Марко нема паралелу. Обиман скуп материјала — око две стотине стихова, или отприлике половина дужине троструког предања — јесу перикопе које деле Матеј и Лука, а којих нема код Марка. Ово се назива двоструко предање. Параболе и друге изреке преовлађују у двоструком предању, али су укључени и наративни елементи:
За разлику од материјала троструког предања, материјал двоструког предања је различито структуриран у два јеванђеља. Матејева дуга Беседа на гори, на пример, има паралелу у Лукиној краћој Беседи на равном, док је остатак њеног садржаја разбацан кроз Луку. Ово је у складу са општим обрасцем код Матеја који сакупља изреке у велике блокове, док Лука ради супротно и преплиће их са нарацијом.
Поред самог двоструког предања, Матеј и Лука се често слажу против Марка унутар троструког предања у различитим мерама, понекад укључујући неколико додатних стихова, понекад се разликујући за једну реч. То се назива велика и мала слагања (разлика је непрецизна). Један пример је у нарацији о страдању, где Марко има једноставно: „Проричи!” док Матеј и Лука обоје додају: „Ко те је ударио?”,
Порекло двоструког предања, са његовим великим и малим слагањима, кључни је аспект синоптичког проблема. Најједноставнија хипотеза је да се Лука ослањао на Матејево дело или обрнуто. Али многи стручњаци, из различитих разлога, тврде да ни Матеј ни Лука нису користили дело оног другог. Ако је то случај, морали су црпети из неког заједничког извора, различитог од Марка, који је обезбедио материјал двоструког предања и преклапао се са Марковим садржајем тамо где се јављају велика слагања. Овај хипотетички документ назива се Q, од немачког Quelle, што значи „извор”.
Специјални Матеј и Специјални Лука
Матеј и Лука садрже велику количину материјала који се не налази ни у једном другом јеванђељу. Ови материјали се понекад називају „Специјални Матеј” или M и „Специјални Лука” или L.
И Специјални Матеј и Специјални Лука укључују различите уводне наративе о детињству и закључке након васкрсења (с тим што Лука наставља причу у својој другој књизи Дела апостолска). Између тога, Специјални Матеј укључује углавном параболе, док Специјални Лука укључује и параболе и излечења.
Специјални Лука је значајан по томе што садржи већу концентрацију семитизама него било који други материјал у јеванђељима.
Лука даје неке назнаке о томе како је саставио своје јеванђеље у свом прологу:
Будући да су многи покушали да изложе по реду догађаје који су се испунили међу нама, као што нам предадоше они који су од почетка били очевидци и слуге Речи, наумих и ја, пошто сам све од почетка марљиво испитао, да ти напишем по реду, честити Теофиле, да познаш темељ оних речи којима си се научио.
Синоптички проблем „Синоптички проблем” је питање специфичног књижевног односа између три синоптичка јеванђеља — то јест, питање извора или извора од којих је свако синоптичко јеванђеље зависило када је написано.
Текстови три синоптичка јеванђеља често се веома блиско слажу у тексту и редоследу, како у цитатима тако и у нарацији. Већина научника ово приписује документарној зависности, директној или индиректној, што значи да су блиска слагања међу синоптичким јеванђељима последица тога што једно јеванђеље црпи из текста другог, или из неког писаног извора из којег је црпело и друго јеванђеље.
Контроверзе Синоптички проблем зависи од неколико међусобно повезаних тачака спора: Приоритет: Које јеванђеље је написано прво? (Ако један текст црпи из другог, извор је морао бити састављен први.) Сукцесивна зависност: Да ли је свако од синоптичких јеванђеља црпело из сваког од својих претходника? (Ако није, честа слагања између два независна јеванђеља против трећег морају потицати однекуд другде.) Изгубљени писани извори: Да ли је неко од јеванђеља црпело из неког ранијег документа који није сачуван (нпр. хипотетички „Q”, или из ранијих издања других јеванђеља)? Усмени извори: У којој мери је сваки јеванђелиста или књижевни сарадникУпореди: црпео из личног знања, исказа очевидаца, литургије или других усмених предања да би произвео оригинални писани извештај? Превод: Исус и други цитирани у јеванђељима говорили су првенствено на арамејском, али су сама јеванђеља у свом најстаријем доступном облику сва написана на коине грчком. Ко је извршио преводе и у ком тренутку? Редакција: Како и зашто су они који су јеванђељима дали коначан облик проширили, скратили, изменили или преуредили своје изворе?
Неке теорије покушавају да објасне однос синоптичких јеванђеља према Јовану; према неканонским јеванђељима као што су Тома, Петар и Егертон; према Дидахе; и према изгубљеним документима као што су хебрејска логија коју помиње Папије, јеврејско-хришћанска јеванђеља и Маркионово јеванђеље.
Историја