Народни видари, ранари, „босоноги лекари“ у средњовековној и нововековној Србији биле су особе мушког или женског пола, емприци или самоуци чије се медицинско знање, заснивало на чињеницама, прикупљеним искуственим посматрањам. У Кини су у том период постојали народни видари, које су звали „босоноги лекари“ (), који су слично српским видарима, били без факултетског образовања, а своје знање преносили су с „колена на колено“. Тако за народне видаре или „босонога лекаре” можемо рећи да су били саставни део средњовековне и нововековне култура усменога духовног стварања, културе памћења и преношења, култура усмених законика и медицинских зборника, многих цивилизација..Naumović, Slobodan. Upotreba tradicije. Beograd: Institut za filozofiju i društvenu teoriju – IP „Filip Višnjić”, 2009. Српски видари у Средњем веку су као и „босоноги лекари“ у Кини несумљиво били прихваћени као саставни део тадашње медицинске службе.Bosonogi lekari, Iz “Novog rečnika novih reči” Jovana Ćirilova (prvi deo)

У средњовековној и нововековној Србији под Османлијским ропством, организоване здравствене заштите и школованих лекара није било, а болести, повреда (у многим ратним сукобима али и зулумима Османлија и српским бунама) и епидемија заразних болести било је на претек.Borivoje Drobnjaković, Stanovništvo u Srbiji za vreme Prvog ustanka, Beograd 1954, 42 Срби су помагали сами себи и својим укућанима и ближњима колико су знали и умели. Тако је зачета у кругу породице, настала народна медицина. Тако су настали народни видари, самоуци, потекли у народу, као лица која су из свог интереса и жеље да другима помогну почињали да се баве особама које су биле болесне или повређене. Није свако могао бити народни видар, за то је морао показивати посебну склоност или дар. Посао и вештине преносиле су се с „колена на колено“ прво у кругу породице, а касније и унутар неке заједнице. У таквим условима делатност видара несумњиво је била корисна.-Kragujevac”; 1979.

Користећи своја или туђа искуства и сазнања, тек када би се више пута уверили да нека њихова метода помаже у лечењу, они су све више стицали самопоуздања, и настављали са дугогодишњим радом као народни видари. Ови српски емпирици, о којима се у народу нашироко причало, постајали су тражени и без икакве личне промоције, и само својим односом према болеснику и својом умешношћу, стицали су велику популарност. Тако се веома често истицао, код појединих видара, њихов завидан положај који су стекли у Србији захваљујући општедруштвеној и јавној оцени њиховог залагања.Зa здравље: из историје народне медицине и здравствене културе. IV и V научни скуп Зајечар 1989. и 1997. Зајечар: Народни музеј, Завод за заштиту здравља, 1999

А међу „народним (босоногим) лекарима“ поред видара били су и: бербери, врачари, бајалници, хоџе, свештеници, калуђери, травари, ранари владари ...Đorđević T. Medicinske prilike za vreme prve vladavine Kneza Miloša Obrenovića (1815-1839). Beograd: Ministarstvo narodnog zdravlja; 1921.Sotirov S. Vradžbine kao oblik primitivne etnomedicine u niškom kraju. In: Enciklopedija Niša (zdravstvo, dečja zaštita, socijalna zaštita). Niš: Gradina: 1996. Stamenković. 100 godina farmacija u Nišu, 1878-1978. Niš: Udružene apoteke „Niš„; 1978.Stupar D. Vojna farmacija Srbije u XIX veku. Beograd: Naučno društvo za istoriju zdravstvene kulture Jugoslavije; 1977. И свакојаки преваранти: ... „разне скитнице, варалице ... који су долазили на сајмове, вашаре, пијаце и црквене славе ..“. In: Spomenica 1872-1972štvo; 1972. жељни лаке зараде.

Поред српских видара, у народу су били цењени и путујући страни лекари — видари, калојатри („добри лекари“) и хећими. Калојатри у поробљеној Србији најчешће су били самоуки лекари Грци, који су говорили да потичу из Епира,Živić S R. Knjiga o bolnici. Niš: Prosveta; 2002. а хећими су били Турски лекари, међу којима је главни био Хећимбаша, први лекар у турској војсци.T. R. Đorđević, , Beograd 1921,

Појавни облици српске медицине Српска медицина у средњовековном периоду, иако није имала својих школованих кадрова, користила се достигнућима староседелаца Балканског полуострва и уз уважавање најауторитативнијих средњовековних прегалаца Византије, а нешто касније и Запада, пружила је свој максимум у здравственој заштити српских племена. У том периоду медицина је била мешавина магијске, анимистичке, теургијске, народне медицине, манастирске медицине (по доласку на власт Немањића) и на моменте и научне медицине.Павловић, Будимир. Историја српске медицине. Београд: Службени лист СРЈ, Свентовид, 2002 Магијска медицина

Прве зачетке традиционалне медицине код Срба налазимо у магијској медицини. Овај облик лечења био је заснован на магији – чаролији, враџбинама, вештини потчињавања вољи тајанствених сила природе, духова и демона, или веровању да човек својим речима и чинима може утицати на ток природних догађаја, па тако и на ток болести и заштиту од њих.Катић Р. Терминолошки речник српске средњевековне медицине. Српска академија наука и уметности, Београд 1987.

Гатање које је имало магијски карактер много је коришћено за оздрављење болесника, и заштиту од болести. Гатало се понекад и из погрешних побуда да здрава особа оболи или да се болесном погорша стање. У ову сврху служили су списи као: Рожданик, Трепетник, Громовник, Лунак, а најстарије познати списи потичу из 13. века и садржи упутства за гатање. Поред упутства садрже и кључ за гатање у облику крста.

Анимистичка медицина

мини|Словенски народ, као и већина малих народа Европе у средњовековном периоду друштвеног развоја, веровао је да је свака болест, од бога, да је тако „суђено“ или „записано“, те да заразне и друге теже болести долазе са „ветром“ (на слици) На веровању да нека невидљива духовна бића, тзв. аниме (анима – душа, дух), утичу на судбину човека па тако и на његов живот, здравље и болест, заснивала се анимална медицина. Она је подразумевала лечење засновано на ритуалима и техникама чији је циљ био да се умилостиве духови – аниме, зли дуси који угрожавају здравље и живот.Радоје Чоловић, 800 година српске медиине и 140 година Лекарског друштва, Српска академија наука и уметности, Предавање одржано на Другом научном скупу „800 година српске медиине“, манастир Св. Прохор Пчињски, 9. до 12. јуна 2011. године.

Веровало се и у постојање вампире и вештице, вила и речних духова, у вукодлаке. Најчешће су се користиле молитве против ђавоље работе, напасти вилинске, против нечастих духова, против завадљиваца и урока, код болести срца, против мора, чини и вештица, за лучење млека, или против рањавања стрелом или мачем.

Теургијска медицина

Теургија (чин, чаролија, способност чињења чуда, видовитост), своје принципе лечења заснивала је на упражњавају молитве помоћу којих се покушавало заштитити здравље или постићи излечење болести.

Народ је вековима придавао значај сили излечења коју су поседовали поједини свеци (магијским комуницирањем са Богом) који су тако постали помоћници којима су се верници утицали на специфичне болести или тегоба. С једне стране се то се може обијаснити теургијским принципима, по којима је болест везана уз трансцендентално, а са друге чињеницом да против многих болести није било ефикасног лека ни лекара да помогне. Временом су тако неки свеци-заштитници, постали „специјалисти“ које је народ призивао или уско везовао уз одређене болести. Тако се нпр. св. Вид сматрао заштитником од очних болести.Fucic B. Vincent iz Kastva. Zagreb-Pazin: Krscanska sadanjost-Istarsko knjizevno drustvo ”Juraj Dobrila”, 1992: 42. Популарности светаца доприносиле су молитве, народне изреке, али и заветне цркве и капеле са иконографским приказима на њиховим олтарима..

У теургијској медицини посебно је био цењен наменски исписан (преписан) текст или запис, дотеран, украшен или аранжиран према посебним правилима, који се стално носи са собом. Запис има далеко већу снагу од речи или молитве која се изговори наглас или усеби. Он са материјалном подлогом на којој се налази, зависно о знању и вештини аутора, често представља и уметничко дело према којем власник има посебан однос. Делотворне моћи таквих записа и веровање у њихов учинак, систематизација знања о мистичним својствима слова која се штампају, појединачно, у речима или целим реченичнима, представљају један од феномен или облик народне или теургијске медицине. Уопштено гледано може се рећи да било који текст надахнут односом човека према светом тексту, има свој теургијски смисао и циљ.

Етномедицина или народна медицина

мини|Суво биље које се употребљавало у народној медицини (Музеј Српског лекарског друштва). Као главни конкуренти црквеним лекарима, теозофима и теолозима који су се сматрали чуварима хришћанског морала били су традицијом „образовани“ људи из сеоског друштва (народни лекари) који су преносили са колена на колено знање о природним процесима, људској и животињској анатомији, старим обичајима и ритуалима и начинима борбе са болешћу и другим проблемима, која је била дубоко укорењена у свести и поштовању ширег, неуког и неписменог становниства.

Тако је настала етномедицина или народна медицина као скуп искустава и њихове практичне примена на очувању здравља, продужењу живота, спречавању и лечењу болести које је сам народ открио. Ова знања су стицана искуством и преносила су се са поколења на поколење, прво усменим, а потом и писменим путем. То је искуствена, емпиријска медицина, до извесне мере и стручна, али често прожета мистиком, сујеверјем, и конзервативним идејама, што је давало простора да се у оквиру ње инфилтрира магија, надрилекарство, шарлатанство које је понекад народу било тешко одвојити једно од других.Павловић Б. Темељи српске медицинске историографије. Еко плус. Београд 1997.

Наиме у оквиру народне медицине као скупу различитих поступака који се изводе у циљу лечења, олакшања или спречавања здравствених тегоба, без тражења помоћи научне медицине примењују се два различита поступка: Лечење рационалним поступцима Лечење рационалним поступцима заснива се на примени лековитог биља, средстава људског, животињског минералног порекла. Лечење ирационалним поступцима Лечење ирационалним поступцима заснива се на примени магијских и верских образаца и других ирационалних радњи.

Техника лечења или лек делују или не делују – били они „алтернативни“ или не. Међутим за разлику од „алтернативне медицине“, наука и, примењена медицина усавршиле су управо технике демаркације између праксе која је делујућа или то није.

Званична медицинска наука због одуства провере истинитости навода, одбацује већину поступака традиционалне (алтернативне и комплементарне) медицине и проглашава их за парамедицинске. Мада класична медицина као и традиционална медицина имају исти племенити циљ да помогну, да излече оболелог. У остварењу овог узвишеног циља оне би требало да сарађују. Медицинска наука, без обзира на недостајуће и потпуне доказе о ваљаности поступака традиционалне медицине, мора пажљиво да их истражује и, након валоризације, да их уграђује у свакодневну праксу.

Научна медицина Као посебна област природних наука у другој половини 19. века развила се научна медицина која користи научна достигнућа у очувању здравља, спречавању болести и њиховом лечењу.

Области медицине које су се развијали у средњовековној Србији У Србији под управом Немањића паралелно су се развијале најмање три области медицине: дворска, градска и манастирска.

Дворска медицина То је била медицина која се упражњавала на српском двору, од лекара који су једно време били у служби српских велможа. Међу познатијим лекарима били су:

магистар Егидиус (лични лекар Стефана Уроша III Дечанског, 1326.),

магистар Антоније из Монтефлореа (лат Magistar Antonius phisicus solariatus domini regis), лични лекар краља Душана,

магистар Јаков (итал Magister Jacobus de protohonotarius miles medicine doctor) лекар у доба деспота Ђурђа Бранковића, око 1437. годинем