мини|Словени служе својим боговима на острву Рујан Историја српске медицине пре Немањића је хронлошки приказ развојног периода медицине од доласка Срба (заједно са осталим словенским племенима) на Балкан у 7. веку, до доласка Стефана Немање на власт, у седмој деценији 12. века. За разумевање развоја медицине у овом периоду српске историје веома је битно навести да је она настала у посебном менталног склопу једне епохе, који је имао битну улогу на човеков однос према породици и пространству које га окружује. Пре примања хришћанства, вера Срба била је паганска, многобожачка, инспирисана природом и усредсређена на природу. Срби нису имали храмове за своје богове нити богослужења, а према претпоставкам својим боговима и богињама подносили су неку врсту молитава, које су биле јако кратке и лаке за памћење.

Док су Срби (Словени) били пагани није постојала прека потреба за писменошћу, јер су њихова племена била раштркана и подељена по многим областима, и прво нису имала сопствену државу, а потом и кад су је створили прва српаска држава под династијом Властимировићи се распала. Тако за народну медицину овог периода можемо рећи да је била саставни део средњовековне и нововековне културе усменога духовног стварања, културе памћења и преношења, култура усмених законика и медицинских зборника.Naumović, Slobodan. Upotreba tradicije. Beograd: Institut za filozofiju i društvenu teoriju – IP ,,Filip Višnjić”, 2009. У таквим условима постојали су неки облици културе па и „паганске медицине“, која је могла да опстане без писмености, али за развој цивилизације обогаћење културе, образовања, медицине, науке, писменост је била неопходна.

Урбани простор градова био је скучен, дефинисан градским бедемима. Када су у сумрак затваране капије, градови су остајали изоловани од спољног света. Таква организација живота ограничавале је потребне предуслове за „долазак“ искустава и сазнања (па и медицине) са стране или из непосредног окружења (Грчке, Античког Рима, Југа Африке...). У таквим условима једини начин на који су српска племена опажала и доживљава природу био је обликован искуством на основу посматрања. Њихов „свет“ је био подељен на „домаћи свет“ и „свет дивљине“. „Домаћи свет“ се завршавао на међи села или зидина града и био је под заштитом домаћих божанстава и духова, а изван те међе настајала је „дивљина“. Осим општих виђења света, у том периоду ретка су сведочанства о личном доживљају природе. Дивљина је представљала изазов, па су се тек са прихватањем хришћанства, Србин (Словени) осмелили да крену у истраживање „тог свет“.

Из српских земаља ретко се и путовало у удаљеније области оновременог света, све до 11. века. У том смислу све масовније оснивање манастира и пустињско монаштво могло би се посматрати као победа над дивљином. Пустињско монаштво је проистекло из потребе за личним духовним трагањима и индивидуалном спознајом Бога, али је водило у потпуну изолацију од осталог света. Међу првим већим српским путницима који су кренули у истраживање тог света били су српски владари калуђери, али и први трговци који су добар део живота проводили на путу, и са собом доносили одређена сазнања, па и медицинска из „спољњег света“.

Општа историја

мини|Српска племена на Балкану у 8. веку Као и остала Словенска племена, Срби су дошли на Балканско полуострво за време велике сеобе народа, током 6. и 7. века, о чему најраније систематизоване податке налазимо у списима византијског цара Константина VII Порфирогенита у 10. веку. Београд По њему Срби су у 7. вијеку населили пространу територију: Рашку, Дукљу, Босну, Травунију, Захумље и Паганију.

Јављање чвршћих државних организација код Срба је тек у 9. вијеку, па постоје и теорију о каснијем досељавању Срба, који су били војно напреднији од раније досељених словенских сродника. Неповољан географски положај српских земаља отежавао је њихово обједињавање. Најсевернија приморска област коју су населили Срби била је Паганија од Цетине до Неретве са острвима Хвар, Брач, Корчула и Мљет.

Од Неретве до Дубровника простирало се Захумље, док се од Дубровника до Бока которске простирала Травунија са Конављем, док је најјужнија област насељена Србима Дукља од Котора до Бојане.

Средином 9. века, формирано је јако државно средиште у тадашњој Србији под кнезом Властимиром из династије Властимировићи, који је током трогодишњег рата успео да одбије бугарске нападе. Приступљено 6. 3. 2014. Почетком осме деценије 9. века, током владавине његових потомака, Срби су примили хришћанство. Сматра се да су Властимировићи примили хришћанство између 870. и 874. године, пошто се рачуна да су у том периоду рођени први српски принчеви са хришћанским именима, најмлађи Мутимиров син Стефан и Гојников син Петар. У исто време византијски цар Василије I Македонац (867—886) активно је радио на ширењу византијског утицаја и хришћанства међу балканским Словенима.

Током владавине бугарског владара Симеона I Срби су се активно укључили у византијско-бугарски сукоб. Последњи Властимировић, кнез Часлав је уз помоћ и подршку Византије обновио и ојачао српску државу, тако да је она могла да парира тадашњем Првом бугарском царству. После Часлављеве смрти, Србија се распала, а кнежевине које су је чиниле ушле су у састав Самуиловог царства.

Нови државни центар створен је у првој половини 11. века у Дукљи (Зети), под кнезом Стефаном Војиславом који је у бици код Бара 1042. године до ногу потукао Византинце и изборио независност своје државе. Његов син Михаило, постао је 1077. године први српски краљ, док је под његовим унуком Константином Бодином, остварена црквена аутокефалност стварањем Барске надбискупије.

После Бодинове смрти, Зету су захватиле унутрашње борбе око власти, а примат у борби против Византије преузела је Рашка, на челу са великим жупаном Вуканом. Прву половину 12. века карактеришу покушаји рашких жупана да уз помоћ Мађара прошире своју област и стекну независност од Византије. Доласком на власт Стефана Немање након династичких борби у Рашкој између 1166. и 1168. године, почиње нова епоха српске историје.

Током овог периода Срби су примили хришћанство и почела је да се развија писменост међу њима, што ће довести до стварања српскословенског језика, као битног елемента развоја културе, научне мисли па и медицине.

Развојем писмености, постало је могуће да се појединци међу Србима, као они који памте, пишу и изговарају, раздвоје и евидентирају за будуће генерације оно што се упамтило, што је омогућило једну дистанцу, отклон од усмене традиције и могућност преиспитивања наслеђа. Ширењем писмености ширило се опште образовање, и стварао и учвршћивао осећај припадности словенској нацији.

Међутим писменост је била ограничена на мали број Срба, јер није било довољно учитеља, а рукописи субили писани на пергаменту, нису били лако доступни народу. Материјал за писање је био скуп, а писање руком захтевало је доста времена. Због тога су рукописи били доступни првенствено манастирима и црквама и појединим богатим племићима, али не и народу, па не изненађује чињаница да ће и много векова каснија велики број Срба бити неписмен и необразован.

Појавни облици медицине у преднемањићком периоду Подаци о медицинским знањима старих Словена, пре и непосредно после њиховог доласка на Балкан су непотпуна и непоуздана, због недостатака историјских извора. Материјални трагови који постоје, према, писању историчара медицине Реље Катића односе се углавном на веровања о узроцима болести и о коришћењу гатања у лечењу.

По извештајима цара Маврикија (582-602): Словени су по досељењу на Балкан знали за припремање биљних отрова за стреле, а по налазима из некрополе у Бајиној Башти и за хируршке интервенције, на пример, за трепанацију лобање (или отварање лобање које се сматра једном од најстаријих познатих хируршких интервенција, ради одстрањивањан гнојне или крвне скупине, комадића костију или страних тела.

По доласку на Балканско полуострво Српска племена су била раштркана и подељена по многим областима јер прво нису имала сопствену државу, а потом се и прва српаска држава под династијом Властимировићи распала. У таквој организацији живота нису постојали потребни предуслови за „долазак“ медицине са стране или из непосредног окружења (Грчке, Античког Рима, Југа Африке...).

Становништво су у том периоду лечили народни лекари, самоука лица, лаици (међу којима је било и варалица). Спас за своје болести и болести својих најближих тражен је у враџбинама, молитвама, остацима паганских ритуала и евентуално у „лекарушама“.

Оно што се сигурно зна, је чињеница да су стари Словени прихватили многе обичаје и начин живота староседелаца Балканског полуострва, посебно у оним областима где су постојали прописи о комуналној хигијени (Котор, Будва, Домавиа), као и прописи о уређењу кланица, исправности водовода, чистоће у граду што је наслеђено из периода доминације Римљана. Ово се посебно односило на медицинску епидемиологију и њеног дела о превенцији ширења заразних болести, у чему је посебно предњачио Антички Рим.

Под утицајем Византије, догодила се важна промена у српском народу, која ће имати један од прворазредних значаја у његовој будућности: крајем 11. века, када почиње процес напуштања паганства и примање хришћанства као званичне вере, а са њом и прихватање културних и медицинских тековина Византијске цивилизације. Тада српска медицина као и њена култура потпада под оне источноевропске или византијске цивилизације које дуго, све до пропасти византијске државе нису делиле судбину медицине на Западу, па нису могле ни имати етапе у развоју аналогне онима у немачкој, француској, енглеској или италијанској средини, иако се многим историчарима медицине ове чињенице не свиђају и покушавају да их оспоре, везујући српску медицину и за Исток и за Запад.Павић 1970. М. Павић, Историја српске књижевности барокног доба (XVII и XVIII век), Београд: Нолит.

Све до оснивања јединствене српске државе, 1166. године, од стране великог жупан Стефана Немање и њеног јачања за време краља Милутина и цара Душана, медицина је равноправно заузимала своје место у општем кретању промена у друшту, доживљавајући, заједно са њим, своје успоне и падове.

Српска медицина у преднемањићком периоду, иако није имала својих школованих кадрова, користећи се достигнућима староседелаца Балканског полуострва и уз уважавање најауторитативнијих средњовековних прегалаца Византије, пружила свој максимум у здравственој заштити српских племена. У том периоду медицина је била мешавина магијске, анимистичке, теургијске и народне медицина..

Магијска медицина

Будући да свака култура уједно ствара и теоријски систем који нам омогућава разумевање болести, антрополози се залажу да се и за лечења у незападњачким културама, која су се најчешће проучавала у склопу истраживања веровања и магије, користи термин медицина. Прве зачетке традиционалне медицине код Срба налазимо у магијској медицини. Магијска медицина била је веома раширена и у српским земљама, а неки њени елементи задржали су се све до данашњих дана. Према њеним схватањима, изазивачи обољења код људи и животиња су зли духови који могу да се уклоне посредством добрих духова наклоњених човеку. У том циљу, биле су потребне мистичне радње како би се удаљили зли духовови од човека јер је тек након њиховог одстрањивања могло настати болесниково оздрављење. Отуда су магијски обреди, састављени из мистичних радњи и праћени изговарањем тајанствених речи, били саставни део лечења у апокрифној верској медицини.

Овај облик лечења био је заснован на магији – чаролији, враџбинама, вештини потчињавања вољи тајанствених сила природе, духова и демона, или веровању да човек својим речима и чинима може утицати на ток природних догађаја, па тако и на ток болести и заштиту од њих. За лечење магијским обредима, коришћене су многе мистичне радње, које је пратило изговарањем тајанствених речи.Катић Р. Терминолошки речник српске средњевековне медицине. Српска академија наука и уметности, Београд 1987.