Појавни облици српске медицине у средњем веку представљају хронолошки приказ развоја медицине, као дела историје српског народа и његове културне баштине, од доласка српских племена на Балкан, до потпадања под власт Османлијског царства. Историје медицине као део културе српског народа, није скуп „мртвих чињеница“ написаних на папиру и сачуваних у материјалним збиркама, јер се медицина у Срба непрестано развија и преплитала са променама на Балкану и Европи које су често одређивале њену будућност и појавне облике у складу са светским историјским оквирима средњовековног периода.
Традиционална медицина у српском народу има дугу историју, која сеже још из периода пре доласка словенских племана на Балкан, и зато су њени појавни облици збир вишевековних знања, вештина и на пракси заснованих теорија, веровања и искустава, пореклом из различитих култура. Без обзира да ли се њихови принципи који се користи у одржавању здравља, превенцији, дијагностици, побољшању или лечење физичких и менталних болести могу објаснити или не, они су уграђивани у све појавне облике српске медицине. Тако, појединачно гледано сваки од појавних облика српске народне медицине настајао и развијао се на традиционалним и целовитим системима теорије и праксе који су се развијали независно или паралелно са званичном медицином. Како су се многи од ових система користили, у појединим земљама у окружењу Балкана, знатно пре настанка званичне медицинске праксе, Срби су једним делом те системе преузимали и уводили у своју медицинску праксу.. Зато се медицина средњовековне Србије нужно мора довести у везу са медиицинским искуствима Византије, чија је традиција у лечењу била прихваћена као најефикснија на ширим просторима Балкана. Био је то историјски период у коме је Византијска култура предсваљала јединство најбољих античких вредности и хришћанске вере. Инсистирања неких историчара српске медицине, на томе да су Срби прихватили медицинска знања са Запада највероватније неодржива, пре свега што је Запад у том периоду имао развијену мрежу школовања медицинских стручњака, док је у Византија стицање медициних знања било на нивоу заната, који су изучавали они који су се овим послом бавили као лекари или послужиоци болесника. Према овим сазнањима можемо рећи да главни појавни облици српске медицине настали на основним знањима и искуставима преузетим из византијеске културе. Међутим и поред великог утицаја Византије, Западна медицина је и те како омогућила српској медицини да стекне значајна практична искуства, док су помоћне медицинске науке имале карактер византијске школе. Прве тековине медицине Запад стизале су у Србију за време владавине Стефана Дечанског преко лекара школованих у Италији (Салерну, Падови, Болоњи, Венецији, Ферми и Риму), потом и оних школованих у Монпељеу у Француској. Лекари са Запада, у Србију се најчешће су долазили преко Котора и Дубровника.
Услови који су владали у средњовековној Србији Мала, прво паганска, а потом сељачка и сиромашна земља, са масовном неписменошћу; социјално хомогено друштво, са аутократском влашћу; чести унутрашњи преврати и спољни ратови и хомогенизујућа идеја ослобођења и уједињења српског народа у границама средњовековне српске државе покушавале је да вековима апсорбује ионако мале материјалне и умне снаге. Нажалост у таквим условима, места за улогу умних људи у универзалном значењу тога појма, није било. Улога умних људи у средњовековној Србији до изражаја је дошла тек по доласку династије Немањића на престо. Да би два века касније, тј. по доласку Османлија на власт, у наредних 500 година у поробљеној Србији улоге умних људи у универзалном значењу тога појма, није било.
Заправо, у свим генерацијама средњовековне Србије, умни људи су, у исто време, вршили улоге која припада различитим епохама (писали књиге, уставе и законе; преводили; организовали установе и институције државе и друштва; стварали политичке партије; учествовали у власти; било као критичари и апологете, често и једно и друго на смену) - не доспевши до улоге човека знања, који стоји ван сукоба, да би, својом мишљу, омогућили њихово разрешење без насиља.
Подаци о медицинским знањима старих Словена, пре и непосредно после њиховог доласка на Балкан су непотпуна и непоуздана, због недостатака историјских извора. Материјални трагови који постоје, према, писању историчара медицине Реље Катића односе се углавном на веровања о узроцима болести и о коришћењу гатања у лечењу.
По извештајима цара Маврикија (582—602): Словени су по досељењу на Балкан знали за припремање биљних отрова за стреле, а по налазима из некрополе у Бајиној Башти и за хируршке интервенције, на пример, за трепанацију лобање (или отварање лобање које се сматра једном од најстаријих познатих хируршких интервенција, ради одстрањивањан гнојне или крвне скупине, комадића костију или страних тела.
По доласку на Балканско полуострво Српска племена су била раштркана и подељена по многим областима јер прво нису имала сопствену државу, а потом се и прва српаска држава под династијом Властимировићи распала. У таквој организацији живота нису постојали потребни предуслови за „долазак“ медицине са стране или из непосредног окружења (Грчке, Античког Рима, Југа Африке...).
Становништво су у том периоду лечили народни лекари, самоука лица, лаици (међу којима је било и варалица). Спас за своје болести и болести својих најближих тражен је у враџбинама, молитвама, остацима паганских ритуала и евентуално у „лекарушама“.
Оно што се сигурно зна, је чињеница да су стари Словени прихватили многе обичаје и начин живота староседелаца Балканског полуострва, посебно у оним областима где су постојали прописи о комуналној хигијени (Котор, Будва, Домавиа), као и прописи о уређењу кланица, исправности водовода, чистоће у граду што је наслеђено из периода доминације Римљана. Ово се посебно односило на медицинску епидемиологију и њеног дела о превенцији ширења заразних болести, у чему је посебно предњачио Антички Рим.
Под утицајем Византије, догодила се важна промена у српском народу, која ће имати један од прворазредних значаја у његовој будућности у средњев веку: када почиње процес напуштања паганства и примање хришћанства као званичне вере, а са њом и прихватање културних и медицинских тековина Византијске цивилизације. Тада српска медицина као и њена култура потпада под оне источноевропске или византијске цивилизације које дуго, све до пропасти византијске државе нису делиле судбину медицине на Западу, па нису могле ни имати етапе у развоју аналогне онима у немачкој, француској, енглеској или италијанској средини, иако се многим историчарима медицине ове чињенице не свиђају и покушавају да их оспоре, везујући српску медицину и за Исток и за Запад.Павић 1970. М. Павић, Историја српске књижевности барокног доба (XVII и XVIII век), Београд: Нолит.
Српски народ као и њена медицина од доласка на Балкан никада у историји није имао јасно одсечене етничке и културолошке границе. Он је прво у средњовековној историји прво био подељен између Византије и Запада, а много векова касније и између две велике империје Хабзбуршке и Османлијске.
Тек са оснивањем јединствене српске државе, 1166. године, од стране великог жупан Стефана Немање и њеног јачања за време краља Милутина и цара Душана, медицина је равноправно заузимала своје место у општем кретању промена у друшту, доживљавајући, заједно са њим, своје успоне и падове.
Српска медицина у средњовековном периоду, иако није имала својих школованих кадрова, користећи се достигнућима староседелаца Балканског полуострва и уз уважавање најауторитативнијих средњовековних прегалаца Византије, а нешто касније и Запада, пружила је свој максимум у здравственој заштити српских племена. У том периоду медицина је била мешавина магијске, анимистичке, теургијске, народне медицине, а по доласку на власт Немањића и манастирске медицине.Radojčić N. .
Магијска медицина
Будући да свака култура уједно ствара и теоријски систем који нам омогућава разумевање болести, антрополози се залажу да се и за лечења у незападњачким културама, која су се најчешће проучавала у склопу истраживања веровања и магије, користи термин медицина. Прве зачетке традиционалне медицине код Срба налазимо у магијској медицини. Магијска медицина била је веома раширена и у српским земљама, а неки њени елементи задржали су се све до данашњих дана. Према њеним схватањима, изазивачи обољења код људи и животиња су зли духови који могу да се уклоне посредством добрих духова наклоњених човеку. У том циљу, биле су потребне мистичне радње како би се удаљили зли духовови од човека јер је тек након њиховог одстрањивања могло настати болесниково оздрављење. Отуда су магијски обреди, састављени из мистичних радњи и праћени изговарањем тајанствених речи, били саставни део лечења у апокрифној верској медицини.
Овај облик лечења био је заснован на магији – чаролији, враџбинама, вештини потчињавања вољи тајанствених сила природе, духова и демона, или веровању да човек својим речима и чинима може утицати на ток природних догађаја, па тако и на ток болести и заштиту од њих. За лечење магијским обредима, коришћене су многе мистичне радње, које је пратило изговарањем тајанствених речи.Катић Р. Терминолошки речник српске средњовековне медицине. Српска академија наука и уметности, Београд 1987.
Гатање које је имало магијски карактер, много је коришћено за оздрављење болесника, и заштиту од болести. У ову сврху служили су списи као: Рожданик, Трепетник, Громовник, Лунак, а најстарије познати списи потичу из 13. века и садржи упутства за гатање. Поред упутства садрже и кључ за гатање у облику крста. Гатало се понекад и из погрешних побуда да здрава особа оболи или да се болесном погорша стање.
Анимистичка медицина
Анимизам има битну улогу у старој митологији словена, јер где год би видео нешто што се креће, претпоставио би постојање свесног посредника, па ја тако многе неживе ствари обдаривао разумом, тј приписивао је свестан живота природним предметима или појавама.Schneeweis, E. (2005. ) Vjerovanja i običaji Srba i Hrvata, Zagreb, Golden marketing – Tehnička knjiga
Такође, старославенска митологија се одликовала изузетним поштовањем дрвећа и животиња, за које се сматрало да су старији и мудрији од човека, и зато су они поштовани као човекови преци. Постојали су и тачно одређени нивои тотемских животиња, а свако словенско племе имало је свог тотемског заштитника.
Тесна веза се може пронаћи и између старе словенске митологије и погребних обичаја и обреда, као и култа праотаца или клана. Од најранијих времена, посебан култ у породичној колиби словена, посвећен је духовима предака.
На анимистичком схватању и веровању да нека невидљива духовна бића, тзв. аниме (анима – душа, дух), утичу на судбину човека па тако и на његов живот, здравље и болест, заснивала се анимална медицина. Анимизам је у овом периоду српске историје основа објашњења и схватања етиопатогенезе многих стања и болести у човековом организму. Истовремено, њима нису били непознати ни поједини рационални узрочници болести, као што су, на пример, тровање, повреде, неправилна исхрана, метеоролошки узроци. Ипак, Словени су били више наклоњени веровању како су најчешћи узрочници болести заправо магичне природе, и да је основ животних појава душа, односно дах, а носиоци животне снаге су сокови, посебно крв.
Шта је то анимизам? Анимизам (), је схватање да поред видљивих облика, предмета и бића постоје и невидљиви, односно добри и зли духови, који могу да улазе и излазе из њих. Према Тејлору (Sir Edward Burnett Tylor, 1832 – 1917), класичан анимизам се састоји од приписивања свесног живота природним предметима или појавама и традиционално је приписутан у малим, примитивним друштвима (каква су била и српска племена по доласку на Балкан), али и у свим главним светским религијама...
На основу наведеног и поткрепљеног објашњењем Диркеа, може се сматрати да је анимизам најпростији облик религијског живота, који се не може објаснити посредством других религијских система, карактеристичног за првобитне, примитивне људске заједнице.