мини|У моменту доласка руских санитетских екипа у Нишу је била тешка епидемиолошка ситуација. Кроз блатњаве и излокане градске улице 1914/15. пролазила су запрежна кола натоварена болесницима, а још чешће грубо израђеним мртвачким сандуцима Руске санитетске екипе у Нишу 1914/1915. биле су веће или мање групе лекара, медицинског особља и других добровољаца, добро организоване и опремљене, које су на позив српске владе боравећи у Нишу, од почетка Великог рата, до повлачења српске војске из Краљевине Србије, одиграли значајну улогу у збрињавању „реке” рањеника и болесника која је свакодневно пристизала у Ниш, претварајући га у највећу ратну и заразну болницу у Србији.Поповић Филиповић Славица, Руске медицинске мисије у Србији и Нишу током Првог светског рата, у: Књижевност и историја. 10, Србија у књижевности о Првом светском рату / [зборник уредио Мирољуб Стојановић, Ниш 2014, стр. 215—248.

Прве три међународне санитетске мисије, које су у септембру 1914. године стигле у Србију и Црну Гору,Деда Рус Александар, Књига о братству Српског, Руског и Црногорског народа: у прошлости: са 120 слика / [Б. м.] 1936 биле су примарно опремљене и оспособљене за хируршко збрињавање рањеника у ратним условима, док су остале санитетске екипе, које су у Краљевину Србију дошле током 1915. године, првенствено биле намењене за противепидемијски рад и сузбијање епидемије тифуса и других заразних болести, које су се као пошаст масовно шириле Србијом, остављајући за собом бројчано десетковану војску, препуна гробља и опустеле домове.Стојанчевић Владимир, Савезничке медицинске мисије у Србији на почетку Првог светског рата, у: Глас САНУ, одељење медицинских наука, књ. 46/2002, стр. 53—62.

Одлуком владе, Србија, земља је била подељена на области, у којима су стране мисије деловале. Руским мисијама припала је област источне Србије са центром у Нишу, који је био и ратна престоница..

Према писању историчара медицине, госпођа Ана Павловна Хартвиг, књегиња Марија Константиновна Трубецки и доцент др Сергеј Квинтилијанович Софотеров, хирург, биле су три најважније и кључне личности у организовању санитетске помоћи.Najveći dobrotvori Srbije u ratu (Serbian Relief Fund), у: Нова Европа, књ. 12, [уредили Л. Поповић, М. Костренчић, М. Ћурчин], Загреб 1925, стр. 492—495.

Не изненађује и чињеница што се помоћ већине савезничких медицинских мисија (екипа) упућених у Краљевину Србију, „слила” у Ниш, град на раскрсници путева који спајају Исток и Запад, привремено, услед ратних операција претворен у српску престоницу, и центар важних збивања. Мисије су у ову, још увек оријенталну варошицу, стигле махом у исто време, почетком 1915. године.

О тешком кадровском стању у болници, приликом посете Нишу, почетком марта 1915, пуковник Хантер је забележио; о 956 оболелих брину свега двојица лекара! У војној болници је на 200 кревета лежало чак 700 пацијената.

Проглас ЦКС и одговор Међународног Црвеног крста и појединаца, Краљевине Србије на молбу за санитетску помоћ мини|Прогла Црвеног крста Србије објављен у Српским новинама 2. августа 1914. Дана 7.августа 1914. Српски Црвени крст писмом из Женеве (чији је потписник био Гистав Адор, председник Међународног одбора Црвеног крста), обавештен је да:

Влада Краљевине Србије и Главни одбор Црвеног крста Србије, суочен са негативним одговором на тражену хуманитарну помоћ, решава се на очајнички корак — шаље писма Владама и националним организацијама Црвеног крста, оптужујући истовремено, Међународни одбор Црвеног крста у Женеви. У писмима се тражи да се упуте лекари и хитно достави санитетски материјал.

Позиву се одазивају национална друштва из Русије, Грчке, САД, Енглеске, Јапана.Стаменковић Ђ., 100 година Црвеног крста у Нишу (1878—1978), Ниш, 1981. стр. 48 Грчка је на позив Србије за помоћ упутила санитетску екипу коју је чинило 7 лекара, апотекар, 3 сестре, економ, 5 болничара и кувар. У болници, која је имала 70 кревета. Ова екипа радила је од 6. септембра 1914. до 15. фебруара 1915. године када им је стигла замена из Грчке. Следиле су и нове санитетске екипе...које почињу организовано да долазе у ослабљену и ратом и заразним болестима разорену Краљевину Србију.

Ипак прва, највећа и најобимнија помоћ Краљевини Србији стигла је у Ниш из Русије преко Руског друштва Црвеног крста али и мимо њега, од других друштава, Руског Цара и бројних појединаца. На организовању помоћи српском народу нарочито се истакла својим ангажовањем руска интелигенција и аристократија. У Русији је у том историјском периоду био веома изражен свесловенски дух, па је било разумљиво да је Руски народ показао велику солидарност са Србијом.

Широм Царевине Русије, од Москве, Петрограда, Одесе, Кијеве и других градова основани су словенски комитети за прикупљање хуманитарне помоћ Краљевини Србији. У акцију је укључено и Руско друштво Црвеног крста (РДЦК) и Словенско добротворно друштво са седиштем у Петрограду. Словенско добротворно друштво, је попут Српског потпорног фонда у Великој Британији, прикупљало средства и добровољне прилоге, не само за храну, одећу и обућу, већ и за опремање болница у Србији.Антић В, Вуковић Ж, Недок А, Поповић Б, Стране војне и добротворне медицинске мисије у Србији 1914—1915. године, 265—306 у; Српски војни санитет 1914.—1915. године, уредили Александар С. Недок и Бранислав Поповић, Управа за војно здравство Министарства одбране Републике Србије-Академија медицинских наука Српског лекарског друштва, Београд 2010. стр. 272

Уз помоћ Госпође Ане Павловне Хартвиг, супруге умрлог амбасадора у Србији Николаја Хенриковича Хартвига, у сарадњи са РДЦК у Русији је прикупила рубаље, болнички материјал, лекове, болеснички веш и постељину, и лично донацирала 100.000 рубаља, за опремање руске мисије која је преузела у Нишу управљање 1. и 5. резервном болницом српске војске.

Добротворни рад који је започела Ана Павловна Хартвиг наставила је супруга новоименованог руског амбасадора у Србији књегиња Трубецки, која је српски Црвени крст помогла својим личним прилогом од 100.000 рубаља. Крајем 1914. године, на иницијативу кнеза Григорија Николајевича Трубецког и његове супруге, формиран је Комитет за помоћ Србији и Црној Гори, при императорском руском посланству у Србији, који је у Ниш стигао 25. јануара 1915.године. Овај Комитет одиграо је значајну улогу у слању и опремању руских али из српских санитетаких екипа које су организовано и удружено радиле у Нишу, све до његове окупације, и повлачења српске војске на јесен 1915.

Ниш у подели Србије на секторе одговорности страних мисија Због бројности страних мисија (укупно око 500 људи из 4 мисије — француске, америчке, енглеске и руске) територија Србије је била подељена на 14 сектора. Руски сектор је био око привремене ратне престонице Ниша, где су деловали Руски хируршки одред С. Софотерова у српским војним болницама; московска Хируршка болница у згради Прве нишке гимназије; Инфективна болница поред железничке станице; Александринска инфективна болница; четири кухиње за поделу топлих оброка избеглицама и једно сиротиште.В. Станојевић, Историја српског војног санитета. Наше ратно санитетско искуство, приређивачи М. Јовановић, М. Перишић, Београд, 1992, стр. 874—882. Магацин којим је располагао руски биро у Нишу за потребе хуманитарне и медицинске помоћи располагао је са више од 50 железничких вагона медицинске опреме, одеће, хране и других потрепштина пристиглих из Русије за помоћ болесним, рањеним и осиромашеним Србима у рату.G. I. Ševcova, Ruska dobrotvorna pomoć Srbiji u ratovima 1912—1917., Beograd, 2010.

Организација и активности руских санитетских екипа у Нишу мини|Припадници руске санитетске мисије у пратњи санитетског воза у Нишу 1915. године Одмах по ступању у рат Краљевина Србије, руска Влада ставила је на располагање Врховној команди српске војске искусног хирурга др Софотверова кога и опуномоћила га да заступа у Србији Руско друштво Црвеног крста (РДЦК). Са Софотверовом Русија је послала и екипу коју су чинили, осам милосрдних сестара (Марија Степановна, Атанасија Марковна, Марија Сегејевскаја, Ана Истомина, Пелагија Федоровна, Татјанa Белипонова, Наталија Барлацекова и Куова), два болничара и пратеће особље. Уз екипу је послат и контингент од четири вагона санитетског материјала, у вредности од 250.000 долара. Медицинска екипа на челу са др Софотеровом по доласку у Ниш укључила се у рад Прве и Пете резервне болнице српске војске и радила углавномн на хируршком збрињавању рањеника.Штрандман, Василиј, Балканске успомене, Београд, 2009.

Од свих страних санитетских мисија које су боравиле у Краљевини Србији, једино су Руске санитетске екипе у Нишу, и Крагујевцу у свом саставу имале зубне лекаре све до повлачења српске војске.Petrović M. O zubarstvu u srpskoj vojsci od 1914 do 1919; iz Vladimir Stanojević: Istorija srpskog vojnog saniteta, Naše ratno sanitetsko iskustvo, Beograd 1925; 710. Како је овај период српске стоматологије слабо је разјашњен, остаје отворено питање да ли је већ тада у војно зубно лекарство уведена и реконструктивна стоматологија, или је то учињено тек у Водени, на Солунском фронту.Dimitrijević B. dr Atanasije Puljo, „Danica 2003.” (166-76.). Ta- kođe: Atanasije Puljo — osnivač stomatologije u Srbiji, „Brat- stvo” 1991—2000 (Društva „Sveti Sava”), Beograd, br. III—IV, 59-74.

Редослед пристизања екипа у Ниш На захтев српске владе посланик у Петрограду, др Мирослав Спалајковић, организује неколико група руских лекара, медицинара и милосрдних сестара које шаље дунавским путем преко Ренија и Прахова у Ниш. Оне су по доласку и Ниш распоређиване по грађанским и војним болницама у Нишу. Редослед пристизања екипа био је следећи: Прва екипа Дана 20. августа 1914. године, упућена је прва група, која је у Ниш стигла почетком септембра. У њеном саставу су били др Фини Ф. Островскаја, др Самуило Ф. Кернес, Црногорац др Радул Бацковић, др Сигфрид И. Таљник и др Вилијамс. Друга екипа У овој санитетској екипи која је у Ниш стигла 9. септембра 1914. године били су др Пољакова и Срби (вероватно Вуко, студент медицине) Бошковић 5 и др Јован Поповић. Трећа екипа Ова екипа послата је у Ниш 1. септембра 1914. Њу су сачињавала три лекара (др Антоњина А. Максимова, др Марија Грачова и др Александар Тарутин), пет студената медицине (Георгиј Јарцев, Антоније Зорбијадис, Рутенберг, Екатерина Куеватова, Александар Кузњецов и буљубашу) и три милосрдне сестре (Александра Зухова, Надежда Лозински и Маргарита Орлова). Четврта екипа Дана 12. септембра 1914. године, на пут према Нишу упутила се и четврта група са пет лекара (др ељком Н. Либерман, др Пасја П. Дајбес, др Рубља Епштајн, др Евгенија Карпова, др Панајот и др Евдокија Манес) и медицинаром Александром Бјелашевским. Пета екипа Седам лекара (др Јосиф Штекер, др Либа Козлов, зубарар др Аврам Певзнер, др Естер Љ. Калиш, др Сигисмунд Станкевич, др Марија Михељс и др Иван Шипов), чинило је пету групу која је из Русије отпутовала 3. октобра 1914.

Руски лекари који су самоиницијативно дошли у Ниш Својом вољом дошли су у Србију и ставили се на располагање српској војсци: зубар др Малахов, др Роман Ерценберг, др Елена М. Субжинскаја, др Борис В. Кац, др Виталија Олшевска, др Арон Загељман и др мед. наука Јевгеније Константиновски (који је задржан у санитетском одељењу Врховне команде).

Индивидуално је из Швајцарске, где се налазио у политичком избеглиштву, дошао др Барабошкин, кога су српски власти послале у Алексинац у болницу са 600 рањеника и тифусара. Преморен од напора, када се разболео није могао оздравити.

Руске болнице у Нишу