Петар Шкондрић (Будељ Горњи, код Кључа, 17. март 1913 — Липник, код Санског Моста, 2. октобар 1941) био је учесник Народноослободилачке борбе и народни херој Југославије.
Након завршене основне школе, још као дечак, радио је на пословима везаним за експлоатацију дрвне грађе на Грмечу. Потом је 1931. уписао Подофицирску школу у Београду, након чега је службовао у Југословенској војсци. Године 1933. прешао је Југословенско краљевско ратно ваздухопловство и службовао у Земуну, Загребу и Мостару. У чин наредника унапређен је 1938. године. У Априлском рату 1941. као члан посаде бомбардера 81. самосталне групе учествовао је у нападима на италијанске снаге у Црној Гори. Након заробљавања, успео је да побегне и врати се у родно место.
На вест о припреми устанка у Босанској крајини, јула 1941. организовао је у свом селу групу бораца, са којим је првих дана устанка изводио акције против усташко-домобранских снага. Након окупљања више устаничких група, половином августа 1941. формирао је Јелашиновачки герилски одред и био његов први командант. Након формирања, одред је извео неколико успешних акција, које су имале великог утицаја, како на становништво овог краја, тако и на непријатеља. На друму Босански Петровац—Кључ, код села Јањила, крајем августа је поставио заседу, која је напала домобранску моторизовану колону и нанела јој велике губитке.
Почетком септембра 1941. његов одред реорганизован је у Јелашиновачки партизански одред, настављајући да врши герилске акције и диверзије на железничкој прузи. Приликом напада на усташко упориште у Будимлић Јапри, код Санског Моста, 30. септембра 1941. тешко је рањен у стомак, услед чега је убрзо преминуо.
За народног хероја проглашен је међу првим партизанским борцима 26. јула 1945. године.
Биографија Рођен је 17. марта 1913. у селу Будељ Горњи, код Кључа. Потицао је из многочлане земљорадничке породице Сима и Јоке Шкондрић. Четворогодишњу основну школу завршио је у родном селу, након чега се бавио земљорадњом и физичким пословима. Још као готово дечак, почео је 1926. да ради на Грмечу на премеравању стабала за Шумско индустријско-привредно акционарско друштво (ШИПАД), које је вршило експлоатацију дрвне грађе. Пошто се радило напорно, а дневница била слаба, напустио је посао и 1931. се пријавио на објављени конкурс за пријем у Подофицирску пешадијску школу у Београду, коју је завршио 1933. године. Како га је привлачило ваздухопловство, завршио је у Панчеву и Шибенику шестомесечни курс за навигаторе, након чега је прешао у Југословенско краљевско ратно ваздухопловство. Године 1938. ванредно је унапређен у чин наредника телеграфисте и стрелца. До почетка Другог светског рата, 1941. службовао је у Земуну, Загребу и Мостару. Имао је велику жељу за напредовањем у војној служби, па је до почетка рата, приватно завршио шест разреда гимназије.
За време службовања у Загребу, током 1939. и 1940, ступио је у контакт са радницима и студентима комунистима, који су се налазили на служењу војног рока у Југословенској војсци (ЈВ). Са њима је разговарао о друштвеним и политичким темама и добио прва сазнања о комунизму. Након што је његова команда сазнала да се са војницима упуштао у разговоре о политичким темама, био је позван на саслушање током кога је испитиван шта зна о политичким партијама и комунистима. Идеја борбе за радничка права и комунизам, брзо су га привукли, с обзиром да је још као дечак напорно радио. Приликом одлазака на одсуство у родни крај, свраћао је на Грмеч, где се сусретао са шумским радницима, са којима је причао о њиховом тешком животу, малим надницама и др.
Крајем 1940. добио је прекоманду из Загреба у Мостар. Овде су га почетком пролећа наредне године затекли бурни догађаји везани око приступања Краљевине Југославије Тројном пакту, као и вести о војном пучу који је 27. марта 1941. извршен у Београду и нападу Сила Осовине на Југославију, 6. априла 1941. године. Приликом Априлског рата, налазио се у саставу посаде бомбардера 81. ваздухопловне бомбардерске група за стратегијско бомбардовање, који је неколико пута учествовао у нападу на италијанске јединице, које су из Албаније продирале на територију Зетске бановине. Поред ваздушних напада, његов бомбардер, учествовао је и у неколико ваздушних борби против италијанских авиона. Док се заједно са посадом, налазио на борбеном задатку, усташе из Мостара су 11. априла заузеле аеродром и преузеле команду над јединицама противваздушне одбране. Не знајући да је аеродром преузет од усташа, Петров авион се враћао ка Мостару, где га је дочекала противавионска паљба. Како се пилот није надао да ће бити нападнут са матичног аеродрома, авион је био оштећен, али је пилот успео да га безбедно приземљи. Чланови посаде тада су заробљени од Италијана, а приликом спровођења у заробљенички логор, Петар је успео да побегне из воза и вратио се у родно село у Подгрмечу.
Прве устаничке акције Окупацијом Југославије, његов родни крај укључен је у састав Независне Државе Хрватске (НДХ), у којој су убрзо потом усташе отпочеле са масовним злочинима над српским становништвом. Као наредник бивше Југословенске војске, Петар се након повратка у село, скривао подаље од куће и путева. Понекад је одлазио на састанак са шумским и железничким радницима, које је познавао од раније и преко њих добијао одређене вести о дешавањима у кључком, санском, петровачком и граховском срезу. Када је сазнао да су у току припреме за подизање устанка у петровачком и граховачком срезу, окупио је у шуми Округлица групу истомишљеника из села и са њом 26. јула 1941. одржао први састанак. Говорио им је о ситуацији у којој се налазе, као и потреби да се окупе и пруже отпор усташама. Потом је формирао устаничку групу, у којој су били његова браћа Душан, Миле и Мирко, као и комшије Томо Оклобоција, Лазар, Милан и Мирко Грбић. Сутрадан 27. јула 1941, након добијања вести о устанку у Дрвару, његовој групи се прикључило још неколико наоружаних бораца.
мини|Скулптура Позив на устанак, испред Музеја 4. јули у Београду У очекивању да ће на вест о избијању устанка, усташе из Кључа послати појачање својим посадама у Босанском Петровцу и Дрвару, одлучио је да им постави заседу на друму. Како је и претпостављао из правца Кључа наишла је мања јединица Хрватског домобранства, која се након изненадног напада устаника повукла у нереду, остављајући за собом неколико пушака и нешто муниције. Сутрадан, заједно са устаницима из села Бравско, група Петра Шкондрића поставила је нову заседу домобранима из Кључа, који су уз подршку артиљерије успели да се пробију. Два дана касније, устаничкој групи су се прикључили његов брат Михаило и Јанко Мрда, који су претходно успели да побегну усташама, које су их са групом похватаних Срба возом пребацивали у Јајце. Петрова група је 29. јула 1941. у селу Мијачица протерала стражаре, који су чували магацине Шипада и друге објекте у радничкој колонији и том приликом запленила неколико вагона брашна и других намирница, као и петролеј, карбит, већу количину шумског алата и један сандук динамита. Петров брат Душан, који је био самоуки ковач преузео је динамит, којим је пунио празне лимене конзерве и на тај начин правио импровизоване ручне бомбе. Наредне ноћи, 30. јула група је учествовала у нападу устаника на Бравско, када је усташка жандармерија била присиљена да се повуче у Сански Мост, а сутрадан 31. јула спалила је железничку станицу у Ланишту и оштетила станичне уређаје и колосек.
Након више узастопних акција, његова група од једанаест бораца, који су били наоружани са свега седам пушака, почетком августа 1941. налазила се на подручју села Мијачица, Бравско и Будељ (Горњи и Доњи). Петар је овде добио вести о борбама које устаничке снаге воде око Оштреља, али није имамо никакву директну везу са њима. Када су јаке усташко-домобранске снаге 6. августа 1941. кренуле у напад на устанике на Међеђем Брду, након што је чуо артиљеријску паљбу, одлучио је да се са својом групом пребаци тамо и помогне нападнутим устаничким снагама. После одбијања непријатељског напада, дошло је до обједињавања Петрове устаничке групе са Јелашиновачко-саничком устаничком групом, којом је командовао Петар Станић. На предлог Станића, Петар је као подофицир изабран за команданта нове групе, која је бројала двадесет бораца, наоружаних са петнаест пушака. Убрзо су се овој групи прикључили многи сељаци без оружја, који су се скривали у оближњој шуми. Три дана касније, 9. августа 1941, знатно јаче усташко-домобранске снаге напале су Међеђе Брдо и Завоље. У овој до тада најтежој борби за устанике, Петар је исказао велику храброст — пребацивао се с положаја на положај, бодрио борце и издавао им наређења и веома прецизно тукао непријатеља из своје пушке. Јаче и боље наоружне непријатељске снаге, готово су успеле да окруже устанике, након чега је Петар наредио повлачење према Бабића Главици. Иако су усташко-домобранске снаге успеле да овладају Совиљом Главицом и висовима изнад Саничке реке, оне нису наступале даље у потрази за устаницима. Домбрани су потом запосели положаје око железничке станице, са циљем обезбеђивања пруге, којом су транспортоване снаге за напад на устанике на Оштрељу.
Командант устаничког одреда Након што је добио обавештење да се код Боснаског Петровца и Дрвара воде жестоке борбе, Петар Шкондрић је закључио да се тамо налази нека виша команда, која руководи борбом, па је 10. августа 1941. двојицу бораца упутио према Дрвару, ради успостављања везе са устаничком командом. Два до три дана касније, они су се вратили са писмом Штаба герилских одреда за срез Босанско Грахово, у коме је дат краћи преглед борби вођених код Дрвара и у другим крајевима и дата сугестија о начину вођења борбе. Након прочитаног писма, устаници су одлучили да формирају Јелашиновачки герилски одред, за чијег је команданта изабран Петар Шкондрић. Том приликом именовани су чланови Штаба одреда — Михаило Шкондрић, Миланчић Миљевић и Здравко Прошић, док је Никола Срдић Данић именован за команданта логора, који је организован у шуми. Одред је био подељен у две групе — Јелашиновачку, под командом Уроша Кукоља и Саничку, под командом Ђуре Совиља. Убрзо по формирању, одреду су се прикључиле нове устаничке групе из околних села па је имао око 110 људи, наоружаних са свега 45 пушака, једним пушкомитраљезом и неколико ловачких пушака. Од ненаоружаних бораца формиране су три радне чете, које су пратиле одред у акцијама, где су се појединци успевали да се наоружају. Недуго по формирању, у Јелашиновачки одред стигла је група устаника из села Бравско, коју су предводили Глиша Раца, шумски радник и резервни наредник и Илија Радуловић, радник. У овој групи било је десетак устаника наоружаних пушкама и једним пушкомитраљезом. Тих дана у одред је дошао и Петар Бијелић, правник и резервни поручник, који је укључен у Штаб одреда. Командант Шкондрић организовао је 26. августа 1941. у Јелашиновцима полагање заклетве, коју су положили сви борци.