Стране санитетске мисије у балканским ратовима 300px|мини|Спомен-плоче, Српског лекарског друштва, откривена у Београду 24. септембра 2011. године, у знак признања руским медицинским мисијама, чија је самопрегорна делатност у периоду 1912-1917. године заслужила захвалност српског народа.
Велики број лекара и помоћног медицинског особља, који су током тих ратних година боравили у Србији, оставили су, поред резултата свог стручног и хуманог рада, бројна писана сведочанства о Србији, менталитету локалног становништва, обичајима, догађајима и процесима у којима су били савременици и непосредни учесници. Њихово писано сведочење један је од важних сегмената за комплетно сагледававање периода балканских ратова на тлу Балкана. Без тих писаних докумената познававење тог историјског процеса било би за Србе непотпуно. Са друге стране, сећање на њих и њихово хумано дело у Србији остаће као једини начин да се српски народ одужи за њихову пожртвованост, самопрегор и жртву коју су поднели, што чинимо и овом страницом на Википедији на српском језику. Стране санитетске мисије у балканским ратовима биле су веће или мање групе лекара, медицинског особља и других добровољаца, добро организоване и опремљене, које су на позив српске владе и Црвеног крста Србије, боравећи у Краљевини Србији у периоду од октобра 1912. до јула 1913. године, одиграле значајну улогу у збрињавању „реке“ рањеника и болесника која је свакодневно пристизала са фронтова.
Грађански и војни санитет Краљевине Србије за обезбеђење 336.000 војника (сва три позива) на свим фронтовима у оба балканса рата имао је на располагању само 60 активних санитетских старешина и 236 мобилисаних лекара из грађанског санитета. За збрињавање грађанства у Краљевини Србији остало је само 74 лекара, међу којима је било 26 жена. Овај број медицинског особља једва је био довољан да се обезбеди лекаре у пуковима, болничарским четама, пољским болницама и 3 санитетска воза, тако да је оно мало медицинског особља што је преостало требало ангажовати да обезбеди рад 46 сталних и резервних војних болница широм Србије. На основу наведених података може се закључити коллики је значај имао долазак страних санитетских мисија за попуну српског грађанског и војног санитета недостајућим медиицинским кадром.
На позив Владе и Организације Црвеног крста Краљевине Србије, одазвало се 16 санитетских екипа и 20 лекара добровољаца. У оба балканска рата учествовало је око 185 лекара, око 170 сестара и 160 болничара.Недок А. Кнегиња Долгорукова лечила Србе. Политика, 21/10/2012. Доступно на: Политика он лајн А та попуна бројчано уопште није била мала, јер је износила више од 50% медицинског кадра са којим је Краљевина Србија располагала на почетку Првог балканског рата. Без ове хуманитарне медицинске помоћи страних мисија и појединаца, богатих како у кадру, тако и у медицинској опреми и материјалу (увек дефицитарном у сваком рату) велики број рањених и болесних војника у епдемији колере завршио би трагично. Захваљујући овим мисијама многобројно грађанство (деца жене и старци) у Краљевини Србији, није остао без адекватне медицинске помоћи, због одсуства лекара из градских медцинских установа, због њиховог ангажовани у оперативним јединицама српске војске.
Догађаји у Краљевини Србији који су претходили доласку страних мисија мини|Коначан резултат рата у мају 1913.—окупиране територије од стране Балканског савеза. Балканским ратовима се означавају два рата вођена у раздобљу од 1912. до 1913. године. Они су, по ставовима бројних историчара били увод у сукоб ширих размера, Први светски рат. Исход рата је учинио Србију, савезницу Русије, важном регионалном силом, узбунивши Аустроугарску и на тај начин индиректно дао важан повод за Први светски рат.Поповић, Д. Балкански ратови 1912-1913, приредио Д. Т. Батаковић, Београд 1993.
Јединствена оцена бројних историчара од Универзитета до Академије наука и њених института су; да су Балкански ратови били ослободилачки (насупрот тумачењима историје из доба социјализма, када су они проглашени за империјалистичке и освајачке). Узроке Балканских ратова првенствено треба тражити у; терору над српским и живљем другим народима, који су вековима спроводиле Османлије (окупатори зулумћари), спречавању продора аустроугарског утицаја према југу Балкана и рушењу феудалног система (Први балкански рат), а затим у издајству и мучком нападу дојучерашњих савезника Бугара, изазваних противречним и погоршаним односима међу савезницима (пре свега са Србијом и Грчком) које је још више нарушила Аустроугарска у жељи да разбије Балкански савеза, и истовремено осујети покушаје Антанте, а посебно Русије, која је настојала да овај савез сачува као препреку аустроугарском продирању на исток.(Други балкански рат).Лазаревић, М. Д. Наши ратови за ослобођење и уједињење, I-IV, Београд 1929/1934.Алексић-Пејковић, Љ. Западне силе Антанте и Први балкански рат, у зборнику: Први балкански рат: округли сто поводом 75. годишњице 1912–1987, уредник В. Стојанчевић, Београд 1991
Први балкански рат мини|Правци напада Балканских савезника 1912/1913. мини|<center>Схема бугарског плана напада на Србију у Другом балканском рату<center> Први балкански рат, који је вођен од 8. октобра 1912. до 30. маја 1913. године, водиле су чланице Балканског савеза: Краљевина Србија, Краљевина Црна Гора, Краљевина Грчка и Краљевина Бугарска против Отоманског царста, уз подршку и помоћ Русије. Рат се завршио пропашћу вишевековног османлијског господарења на Балкану. Српска војска је у овом рату извојевала велику победу у многим биткама са јако малим бројем жртава.
Рат са Османлијском војском јединице српске војске водиле су на три борбена фронта; Источни фронт Борбе на овом фронту вођене су у току опсаде Једрена (новембар 1912 – март 1913). Борбена дејства изводиле су српске јединице II Aрмије (Тимочка дивизија првог позива и Дунавска дивизија другог позива), у садејству са бугарском II Aрмијом, Централни фронт Борбе на овом фронту вођене су на простору Вардарске Македоније, Косова и Новопазарског санџака током 1912. године. Борбена дејства изводиле су српске јединице I Aрмија (Моравска дивизија првог позива, Дринска дивизија првог позива, Дунавска дивизија првог и другог позива ојачана са два прекобројна пука: II и IV Тимочка дивизија другог позива и Коњичка дивизија), III Aрмија (Шумадијска дивизија првог позива, Моравска дивизија другогпозива, Дринска дивизија другог позива и Моравска бригада / I и II прекобројни пук), Ибарска војска (Шумадијска дивизија другог позива ојачана V прекобројним пуком) и Јаворска бригада (III прекобројни пук и IV пук другог позива). Западни фронт Борбе на овом фронту вођене су на простору Албаније током зиме и пролећа 1912/1913. године. Борбена дејства изводиле су српске јединице; Моравске бригаде, краће: Приморске трупе, касније корпус (делови Шумадијске Прве. и Дринске Друге дивизије, касније и Дринске Прве дивизије).
Други балкански рат Други балкански рат који је вођен од 29. јуна до 10. августа 1913. године изазвала је Краљевина Бугарска нападом на Краљевину аСрбију и Краљевину Грчку, којима се одмах придружила Црна Гора, а касније Румунија и Турска. Сукоб са дојучерашњим савезницима, започео је општим ноћним нападом Бугара на српску војску, без претходне објаве рата.Јаша Томић: Рат у Маћедонији и Бугарској; pp. 98
По наређењу генерала Михаила Савова, бугарска 4. Армија (око 100.000 људи) извршила је напад на српску војску преко реке Брегалнице (17/30. јуна), а убрзо и преко Злетовске реке.. Само на српско-бугарском фронту, у релативно кратком веменском периоду, сучелило се 834.000 војника.
Рат је одлучен када је српска војска на Брегалници поразила Бугарску, а пошто ју је напала и Румунија, Бугарска је била приморана да капитулира августа 1913.
Стање у српском војном и грађанском санитетету на почетку ратова
Не може се оспорити да је српска војска у рат ушла војнички добро опремљена и морално припремљена. О њеном војничком изгледу страни ратни известиоци су јављали својим земљама, у којима су наводили;...да се српска војска по изгледу и опреми може поредити са савременом европском војском.Richard C. Hall: The Balcan Wars 1912–1913, Routledge, London, 2000 (article) мини|<center>У Првом балканском рату Санитетска служба Србије је једини пут сарађивала са бугарском Санитетком службом (на слици) у неком рату на Балкану <center> Међутим опремање војног санитета ишло је споро, уз отпоре због неразумевања његове стварне улоге и значаја у чувању здравља војника. С краја 19. и у прве деценији 20. века, српски санитет је обновио свој лекарски састав школовањем младих питомаца по европским универзитетима и њиховим усавршавањем, пре свега у области хирургије. Такв став утицао је на запостављање развој неких других специјалности, посебно превентивних. Мада је неколико начелника санитетске службе између 1900. и 1910. покушало да тај пропуст отклони слањем младих лекара у највеће европске центре ради усавршавања у превентивним гранама медицине и оснивањем Пастеровог завода у Нишу, то није помогло да се бар у основи створи солидно језгро превентиве (бактериологија, хигијена, епидемиологија). Велике епидемије у Балканским ратовима а само годину дана касније и у Великом рату показале су колико су ти ставови Врховне команде и Српске Владе били погрешни. Неразумевање је било толико велико да су по повратку са школовања лекари превентивне медицине, распоређивани у трупу, уместо у новоосноване центре за превентивномедицински рад. О штетним последицама таквог става српског војног руководства, који је остао и током Балканских ратова а касније и током Великог рата, најбоље говори овај цитат:
Ове и друге пропусте у санитетској служби пратила је и недореченост прописи којим је требало регулисати рад ратне санитетске службу на савременим медицинским принципима који су се већ увелико примењивали у свету. Ипак, уз све наведене пропусте, санитетска служба српске војске се доста добро припремио за будући рат, у периодично позивање и обучавање резервних санитетлија на сваке 2 до 3 године. На то указује и чињеница да је у два балканска рата, Моравска стална војна болница у Нишу која је била на удару борбених дејстава српске војске захваљујући доброј опремљености и попуњености, са новообученим кадром и новим објектима спремно дочекала и поднела главни терет у збрињавању рањеника и болесника.А. Недок: Стварање санитета савремене српске војске и припреме за Ослободилачке ратове (1879-1912) У: А. Недок, Балкански ратови 1912–1913, Медиа-центар „Одбрана“, Београд, 2012, 13–54
У Првом балканском рату (у коме је погинуло или рањено релативно мало војника) терет који ке претрпео српски санитет био је знатно лакши, али је зато у Другом балканском рату (који је краће трајао али је био знатно крвавији), „терет“ био знатно већи и захтевнији.
Бројно стање мобилисаног санитетског кадра српске војске на почетку ратова На почетку рата, на мобилисаних 286.800 војника у оперативним јединицама првог и другог позива и 70.000 трећег позива у последњој одбрани, војни санитет је имао на располагању 60 активних санитетских старешина и 236 мобилисаних лекара из грађанског санитета. За збрињавање грађанства остало је само 74 лекара, међу којима је било 26 жена, што је било једва довољан да се обезбеде лекари у пуковима, болничарским четама, пољским болницама и 3 санитетска воза. Оно мало медицинског особља што је преостало требало је да обезбеди рад 46 сталних и резервних војних болница широм Србије. О раскораку између могућности српског санитета најбоље говоре ова компаративна поређења историчара медицине др Александра Недока: