мини|центар|300п|<center>Светис Сава се сматра зачетником српске средњовековне медицине Настанак и несметани развој српске средњовековне медицине, који највише дугује Светом Сави, био је од пресудног значаја за духовно и физичко здравље српског народа, а тиме и за развој целокупне српске државе, њене културе и природних наука.

Непрестани успон је трајао све до освајања српских земаља од стране Турака, када је с краја средњег века прекинут развој свих грана српског културног стваралаштва, укључујући и медицину, и тако неколико веков све до појаве првог школованог српског лекара Јована Апостоловића 1759. године, доктората на Берлинском универзитету. Српска средњовековна медицина је део 800 година дуге српске медицинеске традиције (12 до 16. век), која је постојала у оном друштвеном периоду српске историје када је њено политичко средиште било стабилно. Као препознатљива и јединствена она је зачета у манастиру Хиландару, где је основана прва српска болница 1198. или 1199, а престала да постоји након инвазије Османлија на Србију и Балкан, и пада Србије 1459. године.Barišić R. Hilandarske bolnice. U: Milosavljevic M, ur. Četvrta kazivanja o Svetoj Gori. Beograd: Prosveta, 2005.Katić RV. Srpska medicina od IX do XIX veka. Beograd: Naučno delo, 1967.Pavlović B. Istorija srpske medicine. Beograd: Svetovi, 2002.

Све до освајања српских земаља од стране Турака, српска медицина се развијала упоредо са европском медицином. Турци су прекинули развој свих грана нашег културног стваралаштва, укључујући и медицину. Српска медицина остаће на темељима француске и италијанске школе до појаве првог српског лекара Јована Апостоловића 1759. године, доктората на Берлинском универзитету (20).

У средњем веку, на просторима још из периода Константина Великог, на границама између Истока и Запада, Србија је увек била атрактивна за живот и као таква жеља и мора многих освајача. Настала на раскрсници путева, филозофија, политике, трговине, чак и светова, српска територија је много пута била мета разних војски, било као циљ или само пролаз. Све ово пратила је динамична историја, пуна брзих промена, честих ратова и страдања, епидемија, и индивидуалних патњи и масовног уништења, који су после тих освајања потом уследили. А српска медицина у таквом окружењу није могла да пронађе себе и доста је стагнирала.Ćirković S. Srbi u srednjem veku. Beograd: Idea, 2005.

Тек након стабилизације прилика и стварања стабилног политичког средишта како је то било у периоду Немањића створени су оптимални услови за културни развој и развој медицине, са Европским тековимана али и самосвојствене само српском народу. А настанак и несметани развој српске средњовековне медицине био је од пресудног значаја за духовно и физичко здравље српског народа, а тиме и за развој целокупне српске државе, њене културе и природних наука.Катић Р, Порекло српске средњовековне медицине, Широ, Београд, 1981.

Слично као што су и остале гране културе, и научне мисли створене на простору Византије, тако је и српски народ био дао те традиције, али са свим сопственим обележјима, како у култури тако и у медицини. И мада је, само на први поглед, средњовековна српска медицина истоветна са византијском канонском медицином, она има и доста тога што је само за њу карактеристично и специфично. Да је српска средњовековна култура и њена медицина, била део европска културе, и да су Срби радо примали културне тековине Византије и Запада, најбоље сведочи средњовековна архитектура, књижевност, сликарство и манастирска медицина. Такву тврдњу поткрепљује и једно откриће из 1952. године, каадаа је у манастиру Хиландару Ђорђе Радојичић нашао збирку средњовековних списа, на основу којих су каснији историчари медицине могли да тврде да наша средњовековна медицина није много заостајала за оном европском.

Изучавање овог раздобља у српској историји медицине има велики значај, не само по томе што је она била дуго у употреби у нашем народу, већ и по томе што нам пружа податке за изучавање патологије болести српског народа у Средњем веку. Међутим овај период развоја српске медицине није много обрађиван у српској науци, због малог броја материјалних доказа. Најпознатији материјални докази за изучавање овог периода су: библиотеке манастира Хиландара (Хиландарски кодекс), Дечана и Пећке патријаршије, грађа за историју здравствене културе Дубровачке републике, грађа которског архива из периода Немањића, збирке рукописних књига у библиотеци Патријаршије у Београду, списи Архива САНУ, док је највећа и најстарије колекције рукописних књига Народне библиотеке, Патријаршијске библиотеке у Сремским Карловцима и библиотека фрушкогорских манастира заувек нестала или спаљена у Дугом светском рату.

Историја

Сваки народ, сваки крај и свака епоха имају своје обичаје, навике, ношњу, песме, приповетке, игре, болести, епидемије, лекове, начин лечења и вештину израде лекова.

Историја здравствене културе балканских народа је веома занимљива и веома сложена. Обзиром да се у том делу Европе вековима сукобљавају снажни утицаји Истока и Запада, пре свега медицинских писаца медитеранских земаља, она (Српска средњовековна медицина) представља читав један мозаик научне, школске и народне медицине ратника и пастира. Туцаков (1971), Историја српске медицине као дела културе српског народа, није скуп „мртвих чињеница“ написаних на папиру и сачуваних у материјалним збиркама, јер се медицина у Срба, од њихове сеобе непрестано развијала и преплитала са променама на Балкану и Европи које су често одређивале њену будућност и појавне облике у складу са светским историјским оквирима (укључујући ту и средњовековни период), а пре свега хришћанства као доминантне врере у Европи.

На рушевинама Византије стварала се српска немањићка царевина, која је по свом етничком саставу прелазила оквире српског народа. Идеја немањићке државе била је стварање јаке српске државе која би наследила византијско царство на Балкану. Средиште српске државе тада је било у Дукљи, па је и утицај приморја у свим сегментима, био јачи. У таквим условима, неке врсте похлепе за влашћу на Балкану, српски владари показали су дарежљивост и старање о болеснима, сиромасима и особама са инвалидитетом, које се са ове дистанце може тумачити економским богатством земље, али и дубоким верским убеђењима (страхом од страшног суда и дубокаинтерсеованости за будућност своје душе). Зато је и медицина у српској средњовековној држави била прожета јаким утицајем цркве, „која беше ставила у дужност српским владаоцима и свештенству да се стара о болесниицима али и беднима и сиромашнима“.

Зачета у знаку хришћанства, на простору западне половине бивше римске царевине, хришћанска црква са седиштем у Риму, брзо је потчинила свом духовном утицају целокупан западноевропски свет, дајући новоизграђеној култури пуно хришћанско обележје. Руковођена начелом хришћанског милосрђа, саосећања према ближњем, као и библијским примерима пружања помоћи невољнима и исцељивању болесних, свештенство је, поред теолошких погледа на медицинску науке, убрзо прешла и на практични рад, оснивање болница у манастирима и самостанима и лечењем прво монаха и манастирских радника, а касније сиромаха и осталих категорије „невољног хришћанског становништва“.Петровић, Љ. (2004), Поглед на инвалидност кроз историју, Београд, Hereticus 2004/3

Зато можемо рећи да је најстарија медицина, која је у средњем веку била највише коришћена, верска медицина. Српска средњовековна медицина полазила је од идеје да су патолошка стања, па и инвалидност, последице злих демонских сила, које су наводно ушле у људе. Зако се и тумачење болесног и нормалног стања заснивало се на учењу о борби добра и зла, између демона и човека.Љубомир Савић, Теорија и пракса специјалног школства у Србији до Другог светског рата, Београд, 1966.

По свом учењу верска медицина делила се на канонску која је била заснована на учењу званичне цркве и апокрифну која је представљала синтезу различитих култова и схватања староседелачког становништва Балкана и античког света, а коју званична црква није признавала.

Вођена принципима тога историјског периода српска средњовековна медицина стварана је по угледу на византијску, у којој се моштима светитеља приписивала велика исцељска моћ, због чега су они уживали велико поштовање и имали велику драгоценост. Изграђујући и уобличавајући духовни и културни живот српског друштва, свештенство је истовремено изграђивало и уобличавало себе. Како је свим облицима друштвеног живота средњег века српска хришћанска црква давала своје обележје, тако се њен утицај и те како осећао и у медицини. Хришћанска медицина у начелу догматска у почетку је претпостављала лечење душе над лечењем тела, што је имало директне последице на развој и напредак медицине. Заговарајући превасходно куративни приступ оболелом, догматска медицина је потискивала превентивни облик медицине.

Оснивачи српске срдњовековне медицине

Студенички типик Светог Сава 250px|безоквира|центар Дигитална копија комплетног рукописа Студеничког типика који је свети Сава написао 1208. г, по доласку у Србију на молбу брата Стефана. Свети Сава постаје старешина манастира где активно ради на организацији монашког живота у Студеници. Овај црквени устав, тј. правилник о богослужењима и животу монаха у манастирима, Сава пише по узору на Хиландарски типик. Значај Студеничког типика је највише у томе што ће постати главна основа за устав Српске православне цркве.Теодосије, „Живот Светог Саве“, у: Старе српске биографије, Београд (1924). стр. 230. Српска средњовековна медицини зачета је с почетка 12. века у првим српским културним центрима, тога периода, Студеници и манастиру Хиландару, била је канонска верска медицина званичне српске цркве заснована је на учењу хришћанства по коме је њен творац Исус Христос лечио болесне и васкрсавао мртве. Ову моћ Христос је пренео и на своје ученике говорећи им: Болесне исцељујте, губаве чистите, мртве дижите, ђавола изгоните, забадава сте добили и забадава дајите.Relja V.Katić, Poreklo srpske srednjovekovne medicine, Beograd 1981, XIV. стр. 6.

Историјски посматрано, српаска медицина (која данас има традицију дугу 800. година), своје дубоке корене везује за српско свештенство и сина великог жупана Стефана Немању - Растка, који се умонашио под именом Сава, и касније је проглашеног за свеца (Свети Сава).Kolarić J. Sveti Sava srpski- harizma i mit. Niš: Pros

На западним границама византијског културног круга као њен саставни део, Србија је била под великим утицајем Византије. У Цариграду у 12. веку, било је много болница. То је током боравка у престоници Византије приметио велики ренесансни човек, српски принц и монах Растко Немањић (Свети Сава 1175- 1235). Свети Саве је провео десет година у Светој Гори, међу монасима Није било ничега што тај велики човек није могао да уради. Он не само да је поседовао велико знање, смисао за практично и прагматично већ и одличне организационе способности.Туцаков Ј. Српска средњовековна фармација. 700 година медицине у Срба. Београд: САНУ Галерија Српске академије науке и уметности; 1971: 148-54.

Размишљајући као духовник Свети Сава је схватио суштину православног хришћанства и византијског филозофије, и део живота посветио је ходочашћу (изузетно важном периоду за његов дух и тело), поставши тако први „српски светски путник“. Као члан династије Немањића, он је постао и духовни отац Србије. Његова заслуга није се огледа само у оснивању првих српских болница и манастирске медицине у њима, већ и у здравственом просвећивању (укључујући ту и борбу протв надрилекарства) и писању најстаријих српских медицинских списа (кодекса).Катић Р, Српска медицина од IX до XIX века, Научно дело, Београд, 1967. Са њим, Србија је достигла свој „златно доба,“ а 13. век у Србији се може назвати периодом „српске ренесансе“. Имајучи све ово у виду Теодосије (монах) га је прозвао тринаестим апостолом.Kolarić J. Sveti Sava srpskа harizma i mit. Niš: Prosveta, 1995.

Крај српске срдњовековне медицине