Срби у Швајцарској чине српску етничку заједницу у Швајцарској, која је настала досељавањем Срба са подручја бивше Југославије (Србије, БиХ, Црне Горе, Северне Македоније, Хрватске). Они живе, раде или се образују у Швајцарској Конфедерацији.
Миграције
Први одласци Срба у Швајцарску почетком 1860-тих су били појединачни одласци на школовање и затим враћање у отаџбину, коју су изграђивали стеченим знањима, пре свега, на факултетима техничких наука у Aлпској републици. Били су то благодејанци, државни стипендисти Кнежевине Србије, а потом Краљевине Србије, којих је до 1918, по различитим изворима, било између 300 и 800. Овај први талас миграната можемо означити као „привилеговане странце”, јер су у швајцарском друштву уживали признати статус и били веома цењени.
Други мигрантски талас започео је након Другог светског рата, доласцима политичких емиграната, који су се склањали од нових комунистичких власти у Југославији. Кулминирао је у време продужене економске кризе, доласком сезонских радника, а након билатералних уговора између Југославије и Швајцарске 1960-тих. Док су се политички емигранти, као и већина високо образованих емиграната (доктора, стоматолога, инжењера) углавном трајно настанили у Швајцарској, српски "гастарбајтери" су морали да се боре за свој статус. Због компликоване процедуре добијања сталних боравишних виза, супруге сезонских радника су често остајале у Србији и Југославији, где су се бринуле о деци и старијим члановима породице. Док је сезонски радник кући слао новац, а породицу је виђао између сезона, углавном у току три зимска месеца.
Трећи талас сеоба Срба у Швајцарску долази са ратовима на простору Југославије (1991—1999). Овде се ради о избегличкој емиграцији. То су најпре били људи који су напустили своје домове због рата и спас потражили у Швајцарској, а потом и они који после завршеног школовања нису могли пронаћи адекватан посао у матичним земљама бивше Југославије, те су одлучили да своје каријере граде у Швајцарској. Уједно је долазило и до досељавања услед "обједињавања породица".
Данас значајан број Срба живи са својим породицама у Швајцарској и имају трајне боравишне и радне визе, а многи од њих и двојна држављанства. Иако је Швајцарска позната као једна од најзахтевнијих европских држава у погледу натурализације.
Књижевност
Владимир Јовановић, један од најпознатијих српских интелектуалаца 19. века, професор на Великој школи, идеолог Либералне странке и отац Слободана Јовановића (који је 1890. студирао у Швајцарској), дошао је у Женеву, у рано пролеће 1864. године, незадовољан односом с тадaшњим српским кнезом Михаилом Обреновићем и његовом владом. У Женеви је, 1864, покренуо и уређивао седмични лист Слобода (), који је штампао на српском – ћирилицом, и француском језику. У првом броју Слободе (6. јули 1864), на насловној страни, Владимир Јовановић истиче да је из Лајпцига (као раније Доситеј Обрадовић, Сима Милутиновић Сарајлија и Вук Караџић) морао наручити ћириличка слова јер их, у то време, није било у Швајцарској ни у једној штампарији.
Врло важна је и чињеница да је Слобода била први и једини лист који је штампан на српском језику у Швајцарској 1864. године, како је истакао Јовановић у другом броју (13. јули, стр. 8): „У Швајцарској има данас 189 политичних и 157 повремених, научних, књижевних и за привреду листова. Ти листови печатају се на пет језика, на француском, на немачком, на италианском, на романском и на србском”. Овај податак је данас значајан за припаднике српске заједнице, с којим се могу поносити да су се новине у Швајцарској могле читати на српском пре него на енглеском, руском или шпанском језику.
Године 1870, у Цириху су студирали, у каснијем периоду веома познате друштвене личности у Србији: Светозар Марковић, Никола Пашић, Пера Тодоровић, Владимир Љотић, Пера Велимировић, и др, који су основали друштво Словенски савез или Словенска секција Интернационале. Према сачуваним документима, они су откупили ћириличку штампарију од Миклоша Пукија из Женеве, штампара у чијој је штампарији Владимир Јовановић штампао Слободу. Чланови Друштва су, колико је познато, 1872. штампали 500 комада књиге Шта је то држава, и 500 примерака књиге Четири чланка.
Суоснивачица Кола српских сестара и велика добротворка Делфа Иванић, за време својих недовршених студија у Швајцарској, учествује у раду Српског удружења Вила, која ће од 1892. заменити 4 године раније основану Српску читаоницу у Женеви. Циљ је друштва (члан 2) да се „чланови у њему групишу, да се узајамно обавештавају, да страни свет упознају с приликама нашег народа и да у свакој прилици бране националне интересе”. То је имало да се постигне „набављањем листова и часописа српских, стварањем књижнице, држањем састанака на којима се читају и претресају радови појединих чланова (на српском и француском) и ступањем у везу са свима српским и женевским ђачким друштвима” (члан 3). Правила су била строга. Сваки члан морао је да присуствује састанцима, који су се држали два пута месечно. Састанци нису могли трајати после поноћи, а „ниједан члан не сме отићи са састанка без дозволе скупа”. У духу својих правила, Вила је одржавала везе са академским друштвима: Зора из Беча, Србадија из Граца, Србадија из Минхена, Задруга из Цириха (оснивач Светозар Марковић, 1870), Удружење француских ђака Универзитета Женева, и др.
Друштво се 1898. године 12 пута састајало у свом стану, где су били друштвена читаоница и књижница. Књижница је тада имала фонд од 524 дела, а бесплатно је добијало делом српску периодику са свих страна Српства. На челу Српског друштва налазио се и један племенити Швајцарац, Густав Хенеберг, као почасни председник. Хенеберг је био и генерални конзул Краљевине Србије у Швајцарској. Подарио је 1898. године прилог друштву од 100 динара, а чист приход друштва је за 1899. годину износио 105 динара (који је тада био једнак швајцарском франку). Те 1899. године за председника је изабран студент песник Јован Дучић а за тајника (секретара) његов будући кум, Петар Контић, студент медицине из Никшића.
Удружење је обилато помагано и из земље. Међу утемељивачима налазили су се и: Алекса З. Поповић, јувелир из Београда, Мика Кр. Ђорђевић, министар правде; Марко Петронијевић, кројач из Београда; Сава Грујић, бивши председник Министарског савета, Илија Чолак Антић, Јован Жујовић, професор Велике школе, Алекса Милојковић, пензионер.
Активност Виле зависила је од броја чланова. У случају прекида рада, имовина је предавана српском конзулату у Женеви (или Цириху), а реверс о имовини даван је на чување Женевском универзитету, „док не би наступиле прилике да се рад Виле може наставити у правцу и духу Правила”.
Када се, крајем Другог светског рата, почетком 1945, у Швајцарској појавила група српских студената избеглица, пошто их је највише било у Женеви, они су обновили некадашње удружење, само сада под именом Удружење српских студената Јован Дучић на Универзитету у Женеви. Студенти ове групе завршили су школовање око 1951, и касније почели да напуштају Женеву. Архива овог удружења предата је на чување Универзитету у Женеви, како се наводи у чланку, објављеном у часопису Поезија и проза, али је данас није могуће наћи на тој високошколској установи.
Године 1952, само две године пре своје смрти, Катарина Јовановић, ћерка првог српског фотографа Анастаса Јовановића и полусестра знаменитог српског архитекте, Константина Јовановића, завештава свој приватни књижни фонд новооснованој библиотеци српских заробљеника који су по завршетку рата остали у Швајцарској, и који ће због тог чина, својој библиотеци дати њено име. Српска библиотека Катарина Јовановић, са књижним фондом од преко 13 хиљада наслова, једна од највећих у српској дијаспори, угостила је крајем 1984. групу експерата Народне библиотеке Србије. Након посете, Миодраг Живанов, руководилац Библиографског одељења Народне библиотеке Србије, у свом извештају је написао: „...Интересантно је направити поређење ове Библиотеке у Цириху са другим познатим српским библиотекама ван земље: Библиотеком у Хиландару, Библиотеком у Сент Андреји и Библиотеком у Трсту...богатија је историјском књигом из 20.века, поготову када се имају у виду књиге и на другим језицима које се тичу Срба и Југославије...” Библиотека, због константног недостатка простора за њено чување, од 1988. прелази под старатељство СПЦ (до тад је чувана и по приватним становима), а због финансијских проблема Српске Црквене општине у Цириху, 2007. бива предата Централној библиотеци Универзитета Цирих.
Прва организација која је основана после Другог светског рата (1949.) била је Удружење Југословена у Швајцарској за узајамну помоћ из Цириха. Од 1964. они почињу да издају часопис Поезија и проза, који је излазио четири пута годишње све до 1988. године. Уредници овог часописа били су Властимир Петровић, Јован Николић, и др, који су са групом сарадника, објављивали своје књижевне прилоге. Постојало је и удружење Српски национални културни клуб у Швајцарској, основано 1955, које је издавало свој друштвено-историјско-књижевни Билтен све до 1975. године.
Најпознатији српски политички емигрант после Другог Светског рата, нераздвојни пратилац краља Петра Другог Карађорђевића, Радомир Петровић Кент, био је и директор издавачке куће Ла гилд (La gild) из Лозане.
Jедан од утемeљивача српске статистике и један од тројице оснивача Економског факултета у Београду, Лазо М. Костић, већину од својих седамдесетак књига о српском и балканском питању, написао је у оквиру Српског културног клуба Свети Сава.
Током 1966.г. , уз помоћ писца и издавача у Лозани оснива издавачку кућу захваљујући којој ће франкофони читаоци по први пут упознати велике руске и словенске писце попут Василија Гросмана, Милоша Црњанског или Александра Зиновјева. Током ратних деведесетих Димитријевић пише есеје о Југославији као што је Југославија: Стратегија слепила и срчано брани „српску ствар” пред швајцарским јавним мнењем, чиме трајно бива етикетиран као политички контроверзан, док губи бројне издаваче.
За православље, од изузетног је значаја колекција у којој франкофоној јавности бивају представљени велики православни духовници 20. века, а међу њима и Владика Николај, Патријарх Павле, Симеон Дајбабски, отац Тадеј. Такође, Димитријевић је идејни покретач и први председник Црквене Општине у Лозани, чија ће библиотека Храма Света три јерарха настати на темељима Димитријевићеве личне библиотеке.
Удружење српских писаца Швајцарске основано је 2003. године, на иницијативу неколицине тадашњих литерарних стваралаца, међу којима су били и писци раније организовани у литерарну групу Јован Дучић, приређивали су књижевне вечери по клубовима у кантону Цирих и шире. Већина књига које су написали чланови Удружења може се наћи у фонду Националне библиотеке Швајцарске у Берну. Посебну пажњу изазива зборник радова Завештања, који је постао, након двадесет година редовног излажења (излази од 2005.), препознатљива књига у српској дијаспори.
Швајцарски ђаци Иако додуше немачки ђак, први путопис Швајцарске добијамо 1847. из визуре студента Љубе Ненадовића у његовим Писмима из Швајцарске. На свом путовању од Цириха, преко Мејрингена и Ђавољег моста до Андермата, он ће се сетити и руског тријумфа над Наполеоном коме је допринео и генерал српског порекла Михаило Милорадовић, који се заједно са генералом Суворовим 1799.г. борио у кланцима Готарда.
Занимљиво, у једном другом кланцу, кланцу Фурка, неких пола века касније, 1894.г. славни српски научник, проналазач и родољуб Михајло Пупин, шетајући са супругом, доћи ће до једног од својих најзначајнијих проналаза, Пупинових калемова, који ће револуционизовати телефонију у свету. Пупин о томе лично сведочи у својој аутобиографији Од пашњака до научењака.