Ђорђе Вајферт (; Панчево, 15. јул 1850Ђорђе Вајферт није рођен 15. јуна него 15. јула („Политика“, 16. јун 2015) — Београд, 12. јануар 1937) био је српски индустријалац, гувернер Народне банке Србије, пионир модерног српског рударства и добротвор,http://www.politikin-zabavnik.co.rs/2009/2998/02.php „Немац по пореклу, (страна 4)..... Мајка Ана и отац Игњат били су Немци, католици и грађани Мађарске, која је то у време била део Аустроугарске монархије. (стрна 4, 5)..." Напомена: Део преузет из текста „Од пивара до гувернера“ (стране 4, 5 и 6) из Политикиног забавника, број 2998, датум излажења 24.7.2009.. један од најбогатијих и најутицајнијих људи у Србији тог доба. Остао је упамћен као велики филантроп и мецена многих институција, културних и добротворних друштава.
Одликован је највишим српским, француским, руминским и другим одликовањима. Деценијама је заузимао најважније позиције у српским и југословенским масонским ложама. Почасни је грађанин свог родног града, Панчева.
Биографија мини|десно|200п|Фотографија Ђорђа Вајферта Ђорђе Вајферт, од оца Игњата и мајке Ане, родио се у Панчеву. Живео је у имућној панчевачкој породици индустријалаца. Панчево је тада било озбиљан погранични град, у ком је цветала трговина између Кнежевине Србије и Аустријског Царства.
Вајфертов деда се доселио у Панчево почетком 19. века, тражећи своју срећу прво као трговац, а затим и као произвођач пива. Да би ојачао своје предузеће послао је свог сина Игњата у Минхен да би радио у тамошњим пиварама и изучавао занат, што је Игњат и радио у пивари Спатенбрау. После Игњатовог повратка граде још већу пивару која постаје највећа на Балкану, и која је постојала све до 2008. године.
Током 1865. године Вајфертови изнајмљују постојећу пивару у Београду, да би почели и тамо са производњом, да би избегли трошкове транспорта и царине приликом довожења панчевачког пива за Београд.
Ђорђе Вајферт је у Панчеву похађао немачку основну школу и мађарску средњу школу, после чега га отац шаље у Будимпешту у Трговачку академију на даље школовање. После тога Ђорђе одлази на усавршавање у Вајенштофен, поред Минхена, где апсолвира Велику пиварску школу. После дипломирања 1872. године, Ђорђе одлази у Београд да би помогао оцу у послу и заједно граде нову пивару на Топчидерском брду.
Ђорђе Вајферт се 1873. године оженио Маријом Гаснер, али није имао потомке.
Као велики добротвори, отворили су велико панчевачко католичко гробље, где су и данас посмртни остаци чланова породице Вајферт. Такође су из свог фонда саградили панчевачку католичку Цркву Свете Ане и још многе друге јавне и добротворне установе.
Вајферт је био слободни зидар. Био је представник велике масонске ложе Југославија.
Прелазак у Србију Ђорђе Вајферт је отишао из Панчева (тада Аустроугарска) за Београд 1872. године и одмах се активно укључио у јавни живот поново успостављене Кнежевине Србије. Годину дана пре избијања Српско-турског рата 1876-78, Ђорђе Вајферт је поклонио новац из фонда за куповину топова за српску армију. Током рата Вајферт се придружио српској војсци као добровољац и био је у служби при коњици. За показано јунаштво у српској војсци примио је орден за храброст. По његовој жељи, од свих медаља и признања које је добијао за живота, једино је ова медаља заједно са њим отишла у гроб.
Вајферт није био члан ниједне политичке партије, увек се трудио да служи као баланс у узбурканом политичком животу тадашње Србије. Један од примера је и Тимочка буна, побуна против краља Милана Обреновића 1883. године. Велики број српских политичара је тада био ухапшен и суочен са смртном казном. Вајферт је тада тражио аудијенцију код краља и тражио да се смртне казне замене за временске, што је оправдавао престанком даљњег крвопролића у Тимоку а самим тим и у Србији.
Добротвор мини|Повеља града Панчева Ђорђу Вајферту којом се проглашава почасним грађанином 1923. година. Током 1893. године Ђорђе Вајферт је основао фонд краљ Стеван Дечански, добротворну организацију која се бринула за глувонему децу и омогућавала им школовање и укључивање у редован нормалан живот. Ђорђе Вајферт је не само основао овај фонд већ је био и главни финансијер и као такав је носио титулу почасног председника.
Током Првог балканског рата, 1912. године Вајферт је платио за 60.000 векни хлеба које су биле даване најсиромашнијим породицама у Београду.
За време Првог светског рата, Србија је била окупирана од стране Аустроугара, а Ђорђе Вајферт је те ратне године провео на југу Француске, одакле је према ситуацији и могућностима слао помоћ Србији. После рата, Вајферт се вратио у Београд да помогне у поновној изградњи порушеног града.
Током 1921. године заједно са Единбуршким одбором шкотских жена и Лондонским одбором шкотских жена оснива Болницу за жену и дете у Београду,Lazarevich Jelena ‘British Women in Serbia’, Belgrade. 1929. pp. 231-232 The Edinburgh Council of Scottish Women initiated work on construction of the hospital for women and children on the lot that belonged to the ‘Women Medical Association of Belgrade’, as a ‘monument to the friendship and love of British people for Serbian Nation ‘. Because of the lack of funds they were joined in this project by ‘London Council of Scottish Women’, and George Weifert. за коју је поклонио 20.000 квадрата земљишта на Топчидерском брду."Политика", 6. дец. 1921 Вајферт је такође поклонио земљиште за изградњу клуба Београдско женско друштвоArchives of the city of Belgrade, TD, Building dept. F-H-9-1930, file I -165-1942. Поред осталих добротворних активности вредно је такође још поменути донацију коју је Вајферт дао за изградњу зграде Српске академије науке и уметности
Дана 9. септембра 1923. је поклонио своју нумизматичку збирку, са 14.114 комада новца. у којој је сједињена збирка његовог оца и брата, Београдском универзитету. Колекцију златних, сребрних и бронзаних медаља је поклонио Народном музеју, а велику колекцију скица и старих слика Београда Музеју града Београда. "Цео Београд" је обележио његову "педесетогодишњицу делања" 16. септембра 1923."Политика", 17. септ. 1923, стр. 4 Исте године, када је подигао католичку цркву Свете Ане у Панчеву, постао је почасни грађанин свог родног града.
Ватрогасној институцији је поклонио особиту пажњу и од 1921. је био председник Банатског ватрогасног удружења. Добитник је многих одликовања. Између осталог, био је почасни председник панчевачке Пучке банке и вршачког ватрогасног удружења. На њега данас подсећају и две зграде у Панчеву изграђене о његовом трошку: Анина црква из 1922/23. године, и портална зграда на панчевачком католичком гробљу, изграђена 1924. године.
Преминуо је 12. јануара 1937. године, у 17.20 часова у својој вили у улици Војводе Радомира Путника Београду.Политика, бр. 10.287 од среде 13. јануара 1937, pp. 5 Опело је одржано у панчевачкој католичкој Цркви Св. Ане 14. јануара,Политика, бр. 10.289 од петка 15. јануара 1937, pp. 6 а 16. је сахрањен на немачком гробљу у Панчеву, лево од улазне капије, чију је изградњу финансирао 1924. Наследио га је сестрић Фердинанд Грамберг.
Додељен му је Орден Светог Саве 1. степена, Краљевски орден Белог орла 2. степена и Краљевски орден Карађорђеве звезде 2. степена, као и француски Орден Легије части трећег степена.„Дневне вести - Одликовање г. Вајферта”, Политика, 6. феб. 1926, стр. 6 Проглашен је за почасног грађанина Панчева.
Привредник и економиста мини|десно|200п|Вајферт на новчаници од 1000 српских динара
Преузео је пивару коју је његов отац (Игњат Вајферт) сазидао код „Мостара“ у Београду, а коју је касније јако проширио.
Купио је рудник мрког угља код Костолца, рудник бакра у Бору и рудник каменог у Подвису, чему придолази још и златни рудник у Светој Ани, те је на тај начин постао творац модерног рударства у Србији.
Након неколико година експлоатације Борског рудника, постао је један од најбогатијих индустријалаца у Србији. Део добити је усмерио на отварање пивара у Сремској Митровици и Нишу.
Један је од оснивача Народне банке Србије. Од 1890. он је гувернер, те стекао великих заслуга у одржању вредности динара и олакшању кредитних послова у Србији. Гувернер је био у периоду 1890-1902 и 1912-1926, укупно 26 година. Године 1915. у Првом светском рату, комплетан трезор банке је пребацио у Марсеј, где је банка наставила да ради током рата. Извео је и претварање народне банке у емисиону установу Краљевине СХС, као и замену круна у динаре. Био је доживотни почасни гувернер банке.
Био је и председник Управног одбора Самосталне монополске управе Краљевине Србије у периоду 1895—1900. година.
Волео је тркачке коње. Омиљени коњ му је био Фантаст. Улагао је доста у ергеле и коњички спорт.
Ђорђе је дарежљиви мецена културних и хуманих установа и пријатељ наука, скупљао је стари новац.
У своје време био је највећи индустријалац у Југославији.
Наслеђе Његов лик налази се на новчаници од 1000 динара, као и на кованици од 20 динара искованој 2010. године.
Некадашња Улица Огњена Прице на Врачару у Београду од 2004. године носи име по Ђорђу Вајферту.
У Костолцу је током 2022. откривена Вајфертова спомен-биста.
О њему је написана ТВ серија и књига „Сага о Вајферту“.
Галерија
Види још Дани Вајферта
Референце
Литература
Саша Илић, Соња Јерковић, Владимир Булајић, Ђорђе Вајферт – визионар и прегалац; Лична и пословна илустрована биографија 1850-1937 (Georg Weifert – Visionary and Enthusiast: The Illustrated Personal and Professional Biography 1850–1937), Београд: Народна банка Србије, 2010, доступно на: https://www.academia.edu/44579410/%C4%90or%C4%91e_Vajfert_vizionar_i_pregalac_li%C4%8Dna_i_poslovna_ilustrovana_biografija_1850_1937_Georg_Weifert_Visionary_and_Enthusiast_The_Illustrated_Personal_and_Professional_Biography_1850_1937_ Ђорђе Вајферт 1850-1937: Монографија, гл. и одг. ур. Миљан Шћекић, ур. С. Дамњановић, С. Б. Прелић, аутори текстова: Саша Дамњановић, Драган Великић, Саша Илић, Соња Јерковић, Ненад Лукић, Сузана Мијић, Ђорђе Станић, Бригита Вајферт Станић, Београд: Фондација Ђорђе Вајферт, 2015 . Саша Илић, Соња Јерковић, Владимир Булајић, „Вајферт у Србији (1873-1937)“ (стр. 43-68), Срби и Немци, Књига III, Срби и Немци у XX веку – у сенци званичне политике, прир. Габријела Шуберт, Београд: Народна библиотека Србије, 2016.
Спољашње везе
Велика Национална Ложа Србије Фонд Ђорђе Вајферт Ђорђе Вајферт као банкар Вајфертов легат нестао у беспућу срамоте („Политика“, 15. октобар 2009) Наши велики добротвори – Ђорђе Вајферт: „Неће све што сам ја умрети” („Политикин Забавник“, 24. јул 2009) Три професије Ђорђа Вајферта („Политика”, 30. април 2019) Однос Панчеваца према Вајфертовој заоставштини („Политика”, 22. септембар 2020) Ђорђе Вајферт - Цео филм (Делта видео)
Категорија:Рођени 1850. Категорија:Умрли 1937. Категорија:Панчевци Категорија:Срби католици Категорија:Немци у Србији Категорија:Гувернери Народне банке Категорија:Српски привредници Категорија:Српски индустријалци Категорија:Личности Српско-турских ратова Категорија:Српски добротвори Категорија:Носиоци Ордена Белог орла Категорија:Носиоци Ордена Светог Саве Категорија:Носиоци Ордена Карађорђеве звезде Категорија:Српски нумизматичари Категорија:Слободни зидари (Србија) Категорија:Сахрањени у Панчеву