Мило Ломпар (Београд, 19. април 1962) српски је историчар књижевности, есејиста и универзитетски професор. Ломпар је редовни професор Филолошког факултета Универзитета у Београду, председник Задужбине Милоша Црњанског, некадашњи генерални директор Политике и председник Српске књижевне задруге. Ломпарова студија Дух самопорицања постала је једна од најчитанијих књига на српском језику, издата у четрнаест издања.
Биографија Образовање и академска каријера Завршио је Једанаесту београдску гимназију 1980. године, већ тада је добио Октобарску награду града Београда за матурски рад из области хуманистичких наука.
У септембру 1981. године након одслуженог војног рока, уписао је студије југословенских и опште књижевности на Филолошком факултету Универзитета у Београду. Добио је 1984. године награду Стражилово Задужбине Милоша Црњанског за студентске радове. Дипломирао је у јануару 1987. године (Група за југословенске књижевности и Општу књижевност), био је на основу студентских оцена и резултата – између 1987. и 1989. године стипендиста Републичке фондације за научни подмладак.
У фебруару 1989. године изабран је на основу високе просечне оцене, између 14 кандидата, за асистента-приправника за предмет Српска књижевност XVIII и XIX века на Филолошком факултету Универзитета у Београду. Године 1993. је на Филолошком факултету Универзитета у Београду одбранио магистарски рад посвећен делу Лажни цар Шћепан Мали Петра II Петровића Његоша.
Изабран је у звање асистента 1994. године. У 1998. години је поново изабран за асистента на Филолошком факултету у Београду. Докторирао је на истом факултету 2000. године тезом Историјско, књижевно и поетичко наслеђе XVIII и XIX века у позним делима Милоша Црњанског, пред комисијом коју су чинили академик Никола Милошевић, проф. др. Јован Деретић и проф. др. Новица Петковић.
У 2000. години је изабран за доцента за предмет Српска књижевност XVIII и XIX века на Филолошком факултету Универзитета у Београду. Као доцент, почео је 2001. године да предаје Културну историју Срба на Филолошком факултету Универзитета у Београду, да би неколико година касније почео предавати исти предмет и на Православном богословском факултету у Београду. Године 2002. постао је председник Научног одбора Његошеве задужбине, да би у 2004. години постао члан Уређивачког одбора критичког издања сабраних дела Петара II Петровића Његоша у издању Црногорске академије наука и умјетности. У 2005. години је изабран за ванредног професора Српске књижевности XVIII и XIX века на Филолошком факултету у Београду. Крајем 2010. године изабран је за редовног професора Српске књижевности XVIII и XIX века на истом факултету.
Друге активности После смрти Николе Милошевића 2007. године, изабран је за председника Задужбине Милоша Црњанског. У 2008. години постављен је за главног уредника критичког издања дела Милоша Црњанског у издању Задужбине.
Ломпар је учествовао у раду бројних жирија: Награде Ђорђе Јовановић, НИН-ове награде, Награде Јелена Балшић, Награде Бора Станковић, Награде Милоша Црњанског, Награде Никола Милошевић.
Био је секретар, потпредседник а потом и председник Српске књижевне задруге.
Политичка делатност Ломпар је био члан Српске либералне странке, чији је лидер био др Никола Милошевић.ЦИРСД - Повратак историје - Србија на раскрсници Потом је био близак Демократској странци Србије и Војиславу Коштуници. У периоду од 1. септембра 2005. године до 31. марта 2006. године био је генерални директор Политике а. д, на предлог Владе Војислава Коштунице.
За нестраначког члана Политичког савета Српског покрета Двери изабран је 2015. године. Помогао је да коалиција Патриотски блок добије своје посланике на изборима 2016. године. Политички савет Двери напустио је у јануару 2018. године, због неслагања са одлуком да та странка учествује на локалним изборима у Београду у коалицији са покретом Доста је било Саше Радуловића.
Ломпар је одбио да говори на свечаној академији поводом 800 година аутокефалности Српске православне цркве, која је одржана 8. октобра 2019. године у Центру Сава у Београду, јер се противио одлуци Светог архијерејског синода и патријарха Иринеја да председнику Републике Србије Александру Вучићу буде додељен Орден Светог Саве првог реда, највише признање Српске православне цркве.
Учествовао је у две емисије са председником Народне странке Вуком Јеремићем, некадашњим министром спољних послова, за кога је изјавио да је један од тројице политичара (уз Војислава Коштуницу и Бошка Обрадовића) према којима има поштовање. Говорио је на Скупштини Народне странке Вука Јеремића која је одржана у октобру 2023. године.
Дело Мило Ломпар је објавио велики број монографија, студија, есеја и књига од којих је већина имала више издања.
Монографије Монографију О завршетку романа (Смисао завршетка у роману „Друга књига Сеоба“ Милоша Црњанског), објавио је Рад, Београд, 1995. У тој је књизи (друго, измењено издање: Друштво за српски језик и књижевност Србије, Београд, 2008) по први пут код нас осветљен је теоријски проблем завршетка приповедања и у дискусији са релевантном теоријском литературом дато је оригинално схватање завршетка приповедања као резултанте односа између три типа завршетка: логичког, временског и приповедачког. Теоријски закључци су постављени у унутрашњу везу са иновативном интерпретацијом Друге књиге Сеоба Милоша Црњанског.
Монографију Модерна времена у прози Драгише Васића, објавио је Филип Вишњић, Београд, 1996. Била је то прва књига о Драгиши Васићу, који је због припадништва Равногорском покрету био деценијама искључен из сваког књижевног и културног контекста. У њој је дато тумачење Васићевог романа Црвене магле и његових приповедака, као и широка компаративна анализа његових интертекстуалних кореспонденција са светском књижевношћу: Толстојем, Достојевским, Арцибашевом, Франсом, Стриндбергом.
Монографију Његош и модерна, објавио је Филип Вишњић, Београд, 1998. То је прво целовито тумачење Његошевог дела Лажни цар Шћепан Мали у нас. Књига је доживела и друго издање: Нолит, Београд, 2008. У њој је Његошево дело постављено у хоризонт модерног искуства, са приказом наглашених веза са облицима нихилизма и метафизике, као и различитим модусима политичке, историјске и драме апсурда.
Монографију Црњански и Мефистофел (О скривеној фигури „Романа о Лондону“), објавио је Филип Вишњић, Београд, 2000. године, (доживела је и друго, проширено издање: Нолит, Београд, 2007). У њој је успостављена оригинална теза да велики роман Црњанског представља постмодерни облик параболе о ђаволу. Приповедање у Роману о Лондону анализира се у компаративном приповедном и мисаоном дотицају са најважнијим делима модерне дијаболичке традиције као што су Гетеов Фауст, Браћа Карамазови Достојевског, Доктор Фаустус Томаса Мана и Мајстор и Маргарита Михаила Булгакова.
Монографију Аполонови путокази (Есеји о Црњанском) објавио је у издању Службеног листа СЦГ из Београда 2004. године. У овој монографији су анализирани и тумачени драма Конак, романи Друга књига Сеоба, Код Хиперборејаца и Роман о Лондону из перспективе компаративних и интертекстуалних веза са Јонеском, Толстојем, Фаулзом, Стендалом, Гетеом и Џојсом.
Монографију Негде на граници филозофије и литературе (О књижевној херменеутици Николе Милошевића) објавио је у издању Службеног гласника из Београда 2009. године. У њој су анализирани различити тематски склопови који обележавају основну духовну позицију Николе Милошевића. Ту су анализиране студије и књиге у којима је Никола Милошевић анализирао односе модерног и српског романа, положај драме и поезије у херменеутичком хоризонту, критику тоталитаризма у поређењу са Ханом Арент, назнаке херменеутичке биографије у поређењу са Ридигером Зафранским, и уопште однос књижевности и филозофије.
Монографију О трагичком песнику (Његошеве песме), објавио је у издању Албатрос плуса, Београд, која је била прва целовита студија о Његошевим лирским песмама, да би заједно са студијама посвећеним песниковим великим делима (Луча микрокозма, Горски вијенац, Лажни цар Шћепан Мали) постала део монографије Његошево песништво у колу СКЗ-а 2010. године. У њој је детаљно образложена теза о лирској рефлексији као кључној димензији песниковог талента, о епској култури као основној традицији са којом долази у дотицај индивидуални таленат и о драмском интензитету као основном садржају песничког доживљаја. Дубок и далекосежан дотицај хеленске и хришћанске традиције, као основа европске цивилизације, учинио је Његошево дело врхунским уметничким дометом а самог Његоша класичним песником српске културе: попут Дантеа код Италијана, Шекспира код Енглеза, Гетеа код Немаца, Пушкина код Руса. Књига се у допуњеном виду појавила и у трећем издању: Његош – биографија његовог песништва, Православна реч, Нови Сад, 2020.
Моралистички фрагменти У 2007. години Ломпар је објавио књигу Моралистички фрагменти (Народна књига, Београд), чије се друго, проширено издање појавило (Нолит, Београд) 2009. године. Поред усвајања посебно схваћене позиције савременог моралисте, као и осветљавања различитих антрополошких, психолошких и културноисторијских садржаја, у овој књизи се налазе и полемички и политички увиди који обележавају интелектуални ангажман. Књига се у промењеном облику појавила у трећем издању: Моралистички фрагменти, Catena mundi, Београд, 2020. Књига Моралистички фрагменти састоји се из три дела. Први део почиње питањем: Чему моралисти у модерном времену? Лаж ради остварења сопствених интереса постала је свакодневна ствар а главни страх са којим се суочава човек модерног времена је страх од пораза. Болест, смрт, љубавна празнина, сиромаштво, самоћа имају мању разорну снагу на свест од пораза. Корисни идиоти су нарочито корисни јер верују у то што им се говори. Први део се завршава фрагментом Левичари са деснице где Ломпар оштро критикује Бору Ћосића и Радомира Константиновића. Други део садржи шеснаест фрагмената, о самопонижењу, издаји и садржи фрагмент који носи назив Српска кривица. Српска кривица је плод исконструисане интерпретативне стратегије према којој треба српску културу свести у државно-правни положај Србије, по могућности од Београда до Врања. Стратегија је да се српско претвори у србијанско, да се пониште сви трагови српске културне прошлости у Црној Гори, у Хрватској, у Македонији, у Босни и Херцеговини, док на крају Грачаница не би постала део косовске културе. Савременим писцима је постало важније егзистенцијално ја уместо приповедачког ја и они и не примећују да су се уплели попут муве у културну паукову мрежу. Беч је град великих и значајних достигнућа српске културне историје али уједно и град снажног антисрпског пропагандног и симболичког дејства. У фрагменту Post mortem доводи људски морал у питање јер после чињенице нечије смрти мења се и мишљење о тој личности и тек онда су људи склони да одају признање. Титоизам је главни и одговорни кривац зашто на нашим просторима није дошло до националног помирења, ову теорију Ломпар детаљније образлаже у делу који носи назив Титоизам и секуларно свештенство. Последњи део садржи шеснаест фрагмената у којима се говори да живимо у времену специјалистичког обиља, времену страховито развијених знања, која досежу до најситнијих појединости и човек је оптерећен тим да он сам не мора све знати или ће пропасти, тако да људи често бирају дилетантизам. Данашње време је и време бескрајног понављања и умногостручавања људских речи и веома је тешко одлучити да ли је нешто истина или лаж. Уколико морал буде заборављен престаће доба морала. Колико добро данас разумемо тему морала уопште и колико је то тема размишљања у свакодневном животу, да ли је наступило доба неморала и чему морал у савременом времену теме су којима се баве ови Моралистички фрагменти.
Дух самопорицања