Неке жртве силовања или других инцидената сексуалног насиља су мушкарци. Процењује се да је отприлике један од шест мушкараца доживео сексуално злостављање током детињства. Историјски се сматрало да је силовање и дефинисано као злочин почињен искључиво над женама. Ово веровање још увек постоји у неким деловима света, али силовање мушкараца је сада уобичајено криминализовано и предмет је више дискусија него у прошлости.
Мушкарци много мање пријављују сексуално злостављање него жене. Силовање мушкараца је још увек табу и има негативну конотацију међу хетеросексуалним и хомосексуалним мушкарцима.Richard Tewksbury. Department of Justice Administration, University of Louisville. . Заједница и пружаоци услуга често различито реагују на мушке жртве на основу њихове сексуалне оријентације и пола њихових починилаца. Мушким жртвама може бити тешко да пријаве сексуални напад који су доживеле, посебно у друштву са јаким мушким обичајима. Можда се плаше да ће људи посумњати у своју сексуалну оријентацију и означити их као хомосексуалце, посебно ако их мушкарац силује, или да ће бити виђени као немужевни јер су жртве, па стога многе статистике потцењују колико је мушкараца силовано због неспремности жртава да пријаве сексуални напад и силовање. Већину времена, мушкарци покушавају да сакрију и негирају своју виктимизацију, слично као и жене, осим ако имају озбиљне физичке повреде. Жртве могу бити врло нејасне у објашњавању својих повреда када траже медицинске или услуге менталног здравља.
Како други виде силовање мушкараца
Генерално гледано, силовање је још увек нешто "што се дешава женама", као слабијем и незаштићенијем, крхкијем полу, и тако нас традиција учи. Али то никако није пут ка антисексизму. Могло би се рећи да жене нису више оне жене од пре стотинак година, жене иду, тек је наравно почет пут, али иду набоље, али шта рећи за мушкарце? Рећи да су крхкији од својих дедова би било равно "сами траже то" аргументу, јер иду на горе, а и неистинито. И дедови су могли исто то доживети, силовање није само однос снага крхког и снажнијег, што ће управо доказати примери надаље, него напасничка премоћ једне особе над другом, па то може бити и наоко слабија физички особа, или и тај, слабији пол. Уосталом силовање мушкараца није из времена унука. И мушкарци су напаствовали мушкарце, а и жене су их, вероватно у мањем броју, али не и у најмањем, вековима уназад. И то није имало скоро никакве везе са односом снаге. Слабији су присиљавали јаче, жене слабије су приморавале снажније мушкарце, и јачи слабије, и сви све. Али то је, од стране тог, тада "снажнијег пола" остајало скривано, управо због оваквих назадњачких традиционалних убеђења. Те су и "снажнији" патили и у мраку сами плакали. До сад се ћутало о том табуу, али је почео да доспева у жижу јавности. Најглавнији табу око тога је негативна конотативна повезаност са хомо-елементима, из било ког случаја силовања, па макар он био и женско силовање мушкарца, јер је "хомо ако се жали" и још зачињено и са "сами су то тражили", а ако нису, требало је. Доктор Иоган из САТУ одељења Ротунда болнице у Даблину и форензички инспектор за сексуалне деликте Дирдра Ричардсон позабавили су се овом темом.
Надлежне службе и заједница често прво крену са питањима о сексуалним склоностима тј. опредељењу особе која је напаствована, и одмах их интересује пол починиоца, као да ишта од тога има везе. Зато и због многих других питања мушке жртве оваквог једног насиља остају затворене, држе то за себе, поричу ако има икаквих индикација за то, па чак иде дотле, да ће прикрити и физичке повреде ако је до њих дошло, не због стида, него због конотирања, за разлику од женских жртава, које се не стиде да упере прстом у злочинца, иако је и њима тешко да признају све то. И не само озбиљне физичке повреде него и психичку повреду на крају прикрију, а она теже зараста. Једном речју, злостављаним мушкарцима, свеједно да ли су хомосексуалци или хетеросексуалци представља знатну тешкоћу да пријаве силовање, а то се све више појачава што је друштво патријархалније. У Индији на пример како каже саветник за жртве силовања АЏеј Сатјан: "немају никакав простор да се изјасне. Чак их се и породица стиди и не жели да призна тако нешто и још више их ограђује и притиска". Плаше се да ће их "обрукати", а због нечега што није "толико ни страшно", и да ћуте о томе, јер су ионако извукли добар крај(ако је у питању силоватељ женског пола, а жртва хетеросексуална, или не). Ако се понашају као слабићи, онда ће тек имати оправдање зашто их је неко, или нека, напао. Понављамо, то нема никакве везе са слабићством.
Прва истраживања о теми су уопште почела тек пре око тридесетак година, и то концентрисана око насртаја на малолетну децу мушког пола која су уведена у сексуални однос без пристанка. Отприлике у исто време уведене су студије о сексуалним нападајима, али само у оквиру поправних домова и затвора, а оне су се фокусирале на силовање мушкараца од стране истополних особа које су имале већ криминалну прошлост, можда већ и такву и у условима затвореног простора и другим условима неподобним за нормалан живот и здрав развој, пре свега личности. Пре тога није било никаквих студија. Али и данас се ситуација ништа не поправља. Велика већина литературе посвећене томе, пише и даље о ствари као да је само женска ствар. А једна студија је, провереним и добро смишљеним, то јест формулисаним да не угрожавају, питањима донела резултате да је број силованих мушкараца у ствари врло сличан броју силованих жена. Чак је и један чланак у магазину Слејт из 2014. године гласно изјавио да "... је скоро пола-пола однос броја силоватеља у "корист" мушком полу као жртви, чак високих 46 процената које је изјавило да их је силовала жена".
Силовање мушкараца од стране мушкараца носи јаку стигму. По психологу др Сари Кром, мање од 10 посто њих пријави силовање. Као разлоге наводе врло малу подршку жртвама, и од институција и од друштва уопште. А чак и закон нема праве клаузуле да се односи на прави начин са овим видом злочина.
Многе студије доказују да су оваква злодела присутна готово свакодневно у затворским јединицама, где је још и већа немогућност пријавити починиоца и да су жртве истополног силовања (исто важи и у женским затворима) у много много већим бројевима у односу на обичну популацију, много виши него што би се могло замислити. Ту су и ратови, наравно широм планете у којима такође свакодневно под руку напасника падају небројене жртве, наравно и мушкарци. Тамо се силовање користи за понижавање супарничке стране на најгори могући начин, и починиоци се чак у рату не сматрају неким на кога би се могла накачити хомосексуална конотација, они су хероји који супарнике "уче памети". У грађанском рату у Сирији, који још увек траје од 2011. године осим конкретног силовања, ратни заробљеници се садистички муче сексуално тако што их терају присилно да чак и једни друге силују, и тако што им развлаче скротуме теговима или терају да набију поломљене флаше у анус док то раде.
Насртај жена на мушке жртве је још и већа стигма. Истраживања спроведена у САД од стране Центра за контролу и превенцију болести 2010. године откривају да мушкарци који су силовани у неком периоду свог живота, пријављују да је то починио други мушкарац, у 93,3% случајева. Међутим ова студија државног центра за превенцију болести није била јасно дефинисана. У испитивање је укључила само људе који су без пристанка на сексуалне радње силовани чином пенетрирања, било које врсте, остало нису ни размотрили. Није им ни пало на памет да је напаствовање и када си на било који начин притеран на секс, било које врсте. На пример да вас неко/нека орално искористи везаног, без наравно вашег пристанка или жеље за тим, то се зове напаствовање. Тако и било која друга врста секса. Каснијом додатном анализом проширеније групе жртава, од мушкараца који су на такав један начин или било који други, на секс приморани, тј. силовани, 79,2% мушкараца је изјавило да је починилац била починитељка.
Мушке жртве (силоватељки) често наилазе на двоструке аршине, како социјалне, политички расправљане, тако чак и на законске. Скорашњи случајеви из САД су подигли прашину и јавности отворили очи за овакве случајеве страховитог понашања. Од скора се то назива легалним термином "искоришћен за пенетрацију" или "присиљена ерекција", јер се приморан на невољну ерекцију присиљава даљем сексуалном нежељеном искоришћавању и тортури. Мушке жртве насртаја су наравно или конкретно или под претњом физички онемогућене да се одбране или реагују или је у питању психички фактор, јер ко стварно жели да му се тако нешто догоди. То би се могло назвати Сукуба фактором, јер и када би иначе били у могућности да се физички одбране, сукубе их нападају када су изнемогли, није мало случајева када се за то користе и дроге за силовање или када их изнемогну и психички и физички. То је пут силоватеља. Нико не би желео да му се то догоди. То је једноставно њихов начин да добију то што желе и учиниће све да дођу до циља. Случај Сијере Рос из Чикага када је присилила једног мушкарца пиштољем да има сношај на задњем седишту њеног аута наишао је на одјек у јавности и у националним вестима, и госпођа Рос је осуђена на затворску казну са кауцијом од 75.000 америчких долара. Да је ово исто био случај са женском жртвом, а да се дода и пљачка која је обављена после сексуалног чина када му је однесен новчаник и то исто под претњом оружјем, мушки починиоц би добио доживотну затворску казну. Други сличан случај се догодио Џејмсу Лендриту, 19-тогодишњем маринцу, који се пробудио усред ноћи и видео да је напасница већ при крају. Вече пре тога је изашао са пријатељем и са трудном пријатељевом познаницом, и попио не толико много, али му се завртело у глави (могуће дроге за силовање), а пријатељ је нестао, те је решио да омамљен не вози кући трудницу него да поделе собу у мотелу, само за преспавану ноћ. Омамљеном му је скинула панталоне, и почела сама. Када се пробудио било је већ касно. И други пут када је насрнула на њега изјутра, запретила му је да се не помера, иначе ће вриштати полицији да он њу силује, па нек види да ли ће поверовати трудници или њему..; reports that "Greater percentages of men (70%) than women (29%) reported that their incident resulted in oral, vaginal, or anal sex. More men (54%) than women (28%) reported an incident that was classified as rape."For example, Mumbai Advocate Flavia Agnes said, "The consequences of rape for a woman are far-reaching. She has to battle social stigma, social mindset. While fixing marriages, nobody asks a man if he is a virgin." (The Times of India. Jul 20, 2012. Activists oppose making rape gender-neutral.)William H. Masters in his study (1986) finds sexual dysfunction and disoreder to the men who have been raped by women. He may also been unable to respond his female partner physically, even to two years after the raping. They lost their "sense of personal dignity and confidence in [their] masculinity." (. 12. . Cited from Jai Vipra.. CCS working Paper #286, A Case for Gender-Neutral Rape Laws in India.
Од тада наилазимо често и на разоткривање сексуалних предаторки под маском професорки (М. К. Летурно, Дебра Лафаве, често мењају презимена, па се провуку). Оне, починиоци, мисле да ђацима чине и те какву услугу. Али не схватају да су они у тим годинама најрањивији и подложни одлукама које не морају нужно бити уз промишљени пристанак. Федерални закон налаже да је свако испод старосне границе у којој је одређено да даје свесни и неповршно промишљени пристанак силован по закону. И сваки се сексуални чин са малолетником а да сте ви пунолетно лице сматра таквим. Федерална државна старосна граница за пристанак је 18, али у неким државама је снижена и на 16. Иако је у једном таквом случају (случај Мери Кеј Летурно) после показано да је наводно силовани малолетник оженио своју професорку по изласку из затвора где је била по други пут због њега, па је остао при одлуци када је постао пунолетно пуносвестан, то и даље не значи ништа.