мини|Приказ два аспекта биоетике који су често подложни критици: репродуктивна медицина и експедитивна медицина. Медицинска етика део је нормативне етике која се дефинише и као посебан облик нормативне или посебне практичне етике. Она у практичном смислу, регулише искључиво оне норме које су у области професионалних и моралних обавеза и дужности медицинских (здравствених) радника. Развој медицинске етике који је започео у преисторијском периоду развоја људске заједнице, њеним уобличавањем у саме почетке медицине, да би се на почетку трећег миленијума медицинска етика дефинитивно уобличила у посебну дисциплину научне медицине. На то је пре свега у 20. веку утицала потреба посебног регулисања медицинско етичких и медицинско правних аспеката лекарског позива. Зато се као неопходност наметнуло потреба обавезног изучавање медицинске етике током студирања медицине али и током бављења праксом или научноистраживачким радом сваког лекара.Кон, С. И., Словар по етике, Москва, 1975Милосављевић, Д. Основи медицинске етике, Београд, 1972Павићевић, В., Основи етике, Београд, 1974Шаисиев, Ш. С. и Еренков, А. В., Мед.етика в. Педиатрии, Ташкент,1979 Основни појмови о моралу и етици Значај медицинске етике Медицинска етика има за циљ да профилише савременог лекара у контексту односа лекар - колеге, лекар - болесник, лекар и породица пацијената, лекар и заједница. Чињеница је да се однос лекар - пацијент никада није једноставна професионална релација две особе. Зато знања из области медицинске етике и медицинског права за лекара садашњице имају немерљиву вредност, јер се етичност обављања лекарске професије усваја, а не учи.Milovanović, D. (1976): Medicinska etika. RO za grafičko-izdavačku delatnost "Zaječar". Морал мини|Алегорија са портретом венецијанског сенатора (Алегорија морала земаљских ствари), приписана Тинторету, 1585. Морал, је скуп неписаних друштвених норми по којима се људи требају понашати и формирати своја расуђивања и своја понашања у некој средини пре свега у односима унутар неке друштвене групе. Етика Етика је скуп обичаја, навика и норми, којим се људи једне заједнице руководе у својим поступцима и свом целокупном понашању.Milovanović PD. Medicinska etika. RO za grafičku i izdavačku djelatnost “Zaječar”. Zaječar, 1980.
Етимологија етике и морала Етимолошки етика потиче од две грчке речи: ethos – običaj (навика, уобичајена радња) и ethikos – моралан (пребивалиште, ћуд, нарав, људи на пребивалишту). Термин етика се обично користи да означи вредносне принципе релевантне за неки посебан контекст, домен активности или професију. Етика је теорија праксе - теорија о пракси.
Значи, појмови морал и етика етимолошки потиче од латинске и грчких речи и на оба језика значе - обичај. Ипак семантичка дистинкција између термина морал и етика је јасна.
Реч етика и морал су синоними, мада се у свакодневној пракси њихова значења често различито. Морал је пракса у друштвеном животу, а етика је наука о моралу као друштвеном феномену.
Под појмом морал, који потиче од грчке речи: ethikos – моралан (пребивалиште, ћуд, нарав, људи на пребивалишту), обично се подразумева скуп неписаних друштвених норми на основу којих људи обликују своја расуђивања и своја понашања у односима са другим у друштвеној групи којој припадају (нпр, морал се колоквијално поистовећује са социјалним, личним и сексуалним понашањем појединца, а када се каже етика, обично се мисли о професионалном понашању.
Иако се морал и етика, у свакодневном говору и употреби, значе исто, лекара у свом раду термине морал и етику не сме поистовећивати. Лекар и здравствени радник морају усвојити да је етика филозофска научна дисциплина, та у том смислу да се: Појмом морал означава: одређена појава и пракса у друштвеном животу. Појмом етика означава: наука о моралу као друштвеном феномену.
Деонтологија мини|Етичке теорије у деонтологији Деонтологија се дефинише као део етике која разматра питање дуга и дужности уопште, односно свега онога што изражава моралне потребе и захтеве те врсте, било у форми писаног налога, било у форми одредби. Медицинска етика и медицинско право могу се обухватити заједничким називом медицинска деонтологија.Waller, Bruce N. 2005. Consider Ethics: Theory, Readings, and Contemporary Issues. New York: Pearson Longman: 23. Медицинска деонтологија, као термин потиче од грчких речи deon - дужност и logos - говор, наука, који је први употребио Џереми Бентам (Ј.Bentham 1784 — 1832),Писарев, И. Д., Осн. Проб. Врачебно и етики и мед. Деонтологии, Москва, 1969 енглески филозоф у свом делу Деонтологија (1834)) у коме је утврдио дужности медицинских радника.. ed. Bowring (1834),.
Ипак, медицинска деонтологија је нешто шири појам. Она обухвата не само етичка начела, већ и позитивне правне прописе који регулишу рад у области медицине. Медицинска деонтологија покрива, према томе, моралне и правне дужности медицинских радника, чије непоштовање доводи до моралне односно правне одговорности. Према томе јасно произлази, из свега овога да је медицинска деонтологија од огромног значаја и за медицину у целини и за сваког појединачног медицинског радника.Beauchamp, Tom L. 1991 Philosophical Ethics: An Introduction to Moral Philosophy, 2nd Ed. New York: McGraw Hill: 171.
Медицинска деонтологија почива на два темељна стуба: један је медицинска етика а други медицинско право, односно правни прописи који регулишу рад на заштити и унапређењу здравља.
Морални кодекс Термин „морални кодекс” односи се на ближе одређивање свих медикодеонтолошких принципа понашања медицинских радника, који се наводе у деонтологији. Морал савременог лекара је пројекција у којој је човек централна вредност. Зато је лекар увек и стално на испиту морала, па слободно можемо у том смислу парафразирати ову реченицу:
Еуфемизам Еуфемизам је посебан облик вербалног изражавања, исказивања и саопштавања у свакодневном интерперсоналном контакту бираним речима које ублажавају снагу одјека тих речи код саговорника, и тиме смањују (ублажавају) његову реакцију.A Keith; Burridge, Kate. Euphemism & Dysphemism: Language Used as Shield and Weapon. Oxford University Press.1991.
Као и друге пранорме данас је еуфемизам, у тој мери, аутоматизован и уобичајен манир интерперсоналне комуникације, да се пре може посматрати као етикеција него као превентивна функција у кореспонденцији са човековим етичким понашањем према другима.
Алтруизам мини|Алтруизам - несебичну спремност да се у свакој ситуацији помогне другом без очекивања реципроцитета Алтруизам је пожељна врлина личности а настаје из надограђених социомотива током развоја личности. Он подразумева несебичну спремност да се у свакој ситуацији помогне другом без очекивања реципроцитета, а посебно нематеријалне, сексуалне или друге користи.
Стајнберг предлаже дефиницију алтруизма у клиничком окружењу, то јест „намерне и добровољне радње које имају за циљ да побољшају добробит друге особе у одсуству било каквих спољних награда“. У извесном смислу, супротност алтруизма је инат; опака радња која штети другоме без личне користи.
Пожељне врлине личности мини|Неке од кардиналних врлина у теологији мини|Јулиус Шнор фон Каролсфелд, Љубав, вера, нада. Бројне су врлине, односно пожељне позитивне особине личности познате у нашем супкултурном миљеу, које би требало да поседује сваки лекар. Најчешћи називи пожељних врлина личности су: љубазност, достојанство, племенитост (великодушност), самопожртвовање, смерност, дарежљивост, дружељубивост, солидарност, колективност, дисциплинованост, одговорност, самоиницијативност, храброст, скромност, поштење, верност, уздржање (самосавлађивање), искреност, издржљивост, истинољубивост, узвишеност, доследност, трпељивост, психолошко - морална зрелост. Непожељне особина личности Бројне нежељене, негативне особине личности, познате су у нашем супкултурном миљеу, и њих не би требало да поседује лекар. Најчешћи називи непожељних особина личности су:
таштина, тврдоглавост, користољубље, вероломство (издајство), каријеризам, подлост, осветољубивост, циничност, улизиштво (полтронство), малодушност, дволичност (лицемерство), паразитизам, лажљивост, демагогија, клевета, инертност (учмалост), малограђанштина, примитивизам, бахатост, простаклук, охолост (уображеност), надувеност, злоба, пакост, похлепа (лакомост), похота, гнев, мрзовоља, бес, агресија итд.
Историја мини|Византијски рукопис из 12. века Хипократове заклетве Иако су писани историјски документи о медицинске етици јако оскудни, њен развојни пут донекле се може пратити из списа у којима се разматрају бројна правила, закони, канони, заклетве, деклерације и кодекси у којим су обухваћене одређене области здравствене делатности. Посебан значај са историјске тачке гледишта имају записи из медицинске етике. У свима њима присутна је, на овај или онај начин, идеја медицинског хуманизма медицинске и етичке мисли која је бројним законима кроз историју пратила развој хуманизма и етичке мисли уопште.Stupar Dragan, Parajcić Dušanka, Osnovi etike u stručnom farmaceutskom radu kroz vekove, Arh. farm. 3 / 419.-427 /, 2002 Стари век Из периода Старог века извучени су откривени и сачувани споменици, писана документа, гробнице и други извори давно несталих цивилизација Вавилона, Асирије, Египта, Индије, Персије, Кине, Инка, Маја и античке Грчке. Из тог периода о етици и морала човечанство поседујемо читаве библиотеке из времена тих цивилизација те имамо сазнања и можемо изучавати прошлост од пре три до пет хиљада година.
У Хамурабијевом законику (2000 година пре нове ере) налазе се записи о дужностима лекара пре прегледа жена и о одговорности лекара током хируршких интервенција. Законик се састоји из три дела: пролог, чланови и епилог. У прологу пише како је Хамураби послат од стране богова на земљу да на њој успостави мир, ред и правичност. Други део садржи, по Шеловој нумерацији, 282. кратко исписана члана. У завршном делу Хамураби наводи своје заслуге, обећава божанске награде онима који поштују законик и проклиње оне који га не поштују. Законик се примењивао у целој Месопотамији и после Хамурабијеве смрти.
У древном индијском делу народног епоса „Ajurvede” („Књига живота”, IX-III век п. н. е.) наведена су неке препоруке за ученике лекарске вештине, нпр. да лекар мора да поседује беспрекоран физички изглед, добар вид, правилно обликована уста и нос, здраве зубе, праву кичму. Такође лекар је морао да негује правилан и чист језик, да има чврст карактер, да буде уман и даровит, истинољубив, незајажљив и поврх свега, да буде скроман у одевању. мини|Сократ (469 - 399. године пре нове ере), први је у етичка разматрања уградио научни приступ и остао овековечен својим етичким учењем У једној од варијанти „Ajurvede” индијског хирурга Махариши Сушруте, о етици лекара је написано:
У радовима Вагбхата, записано је:
У правом смислу отац научне етике сматра се Сократ (469 - 399. године пре нове ере), који је први у етичка разматрања уградио научни приступ и остао овековечен својим етичким учењем. Данас се може тврдити да је Сократ основао и усмерио будући развој европске етике, односно њене традиције. Он је етику као учење о добру, срећи или спасењу поставио у средиште укупне филозофије, чиме је формирана етика као самостална наука о човековом понашању. Оно што је посебно красило Сократа је чињеница да се он није током читавог свог живота задовољавамо постигнутим знањем, већ је тежио новом сазнању и сматрао себе и свет несавршеним. Желео је да то пренесе на своје ученике и сматрао да такву самосвест треба да има сваки човек.
Хипократова заклетва, за коју се претпоставља да потиче из средине петог века пре нове ере, а из питагорејске филозофске школе древне Грчке, говори се о етици лекара. Иако заклетва носи назив по Хипократу, славни филозоф није њен творац, већ особа за коју се зна да је полагала заклетву. У слободном тексту старо-античког превода, који је до данашњих дана користи, битни делови Хипократове заклетве су сачували своју етичку вредност.