300px|мини|Добра информисаност пацијента један је од битних чинилаца успешног лечења Информисаност пацијента један је од стандарда етичког понашања, које се очекује од лекара и других медицинских радника у њиховом свакодневном раду са пацијентима. Тиме медицинска струка доказује да поштујући право пацијента и његову аутономију, која омогућава сваком кориснику здравствених услуга, да на основу добијених информација слободно бира свога лекара, да прихвати или одбије савет, и да доноси сопствене одлуке о медицинском третману и процедурама.Milovanović PD. Medicinska etika. RO za grafičku i izdavačku djelatnost “Zaječar”. Zaječar, 1980.

По питању међусобне информисаности, однос лекар - пацијент је изузетно важан, али често и сложен процес. Без обзира на брзи технолошки развој и нове дилеме и питања који се стављају пред лекара, базична вредност тога односа заснована је на међусобној комуникацији и размени информација, која се није се променила од Хипократовог периода. Пацијент се увек нада да ће бити излечен, или да ће му бити смањењене патње и то жели да чује од лекара, а лекар очекује да ће у међусобном односу са пацијентом успостави коректн дијагнозу и адекватан третман.

Основне поставке Аутономија пацијента, као један је од основних постулата медицинске етике, омогућава му да на основу личних сазнања, доносе сопствену одлуку у вези са медицинским третманом Да би ту одлуку донео пацијенту морају бити доступне све релевантне информације о свом стању, и свим опцијама тлечења. У том циљу лекари помажу пацијенту у доношењу одлуке, правовременим и истинитим информацијама: о природи његове болести, њеним могућим последицама, могућем узроку болести и доступном лечењу, као и о могућим позтивним и/или лошим учинцима или ризицима лечења.Kaličanin P. Medicinska etika i medicinsko pravo. Institut za mentalno zdravlje. Beograd, 1999.

Савет за национално здравље и медицинска истраживања Аустралије (National Health and Medical Research Council) схватајући значај информисаности пацијента у јуну 1993. године,Code of Ethics for nurses in Australia. Australian Nursing Council. Cambera, 1993. формулисао је опште препоруке за лекаре у обезбеђивању свих релевантих информација пацијенту.Australian medical Education and Workforce into the 21st century. Committee of Inquiry Workforce. AGPS. Canbera, 1988. Информације треба да буду понуђене у форми и маниру који помаже пацијенту да разуме проблем и доступне опције третмана на начин који одговарају пацијентовој личности, очекивањима, страховима, веровањима, вредностима, културном наслеђу те околностима у којима се пацијент налази. Лекари треба да пацијенту дају савет, који никако не би требало да буде у облику принуде, а пацијент је слободан да тај савет прихвати или одбије. Пацијенте треба охрабривати да доносе своје сопствене одлуке. Пацијенти треба бити искрени и поштени у давању информација о свом здрављу, а лекари их треба да охрабрују у томе.

Како лекару није у могућности да увек обезбеди комплетну информацију или предвиди све могућности исхода лечења или вероватноће појаве ризика, веома је важано са пацијентом остварити отворен и искрен однос без обостраног прећуткивања (између пацијента и лекара). Сваки од њих поседује различите информације и мишљења о истоветним проблемима који су важни за доношење одлуке о пацијентовом здрављу, односно излечењу болести.Gorovitz S. Doctors Dilemmas: Moral Conflict and Medical Care. Oxford University Press New York, 1982; at p. 168.

Међусобна размена информација и консултација између лекара и пацијената често се одвија у широком дијапазону околности, понекад и у условима ограниченог времена, које понекад нису идеални за квалитетну размену информација. Како је пацијент тај који је болестан или повређен, код њега као и код његове родбине често се јавља стања анксиозности или страха. Због наведених, као и других разлога, лекар или други здравствени радник мора имати у виду да пацијент може имати потешкоће у разумевању и схватању лекарске информације. Зато је веома важно да се сви здравствени радници током давања информација имају стрпљења и да у изражавању користе једноставан (народни) језик ослобођен од стручних или латински речи (из свакодневног медицинских жаргона).

Информације које треба дати пацијенту Здравствени радници би у процесу информисања обавезно требало да обаве разговор са пацијентима о следећим питањима:Omanić A. Uvod u medicinu sa medicinskom deontologijom. TKP “Šahinpašić”. Sarajevo, 1997. 1. Могућа или вероватна природа болести

2. Који приступ се предлаже у испитивању, дијагнози и терапији: Ко ће изводити третман Очекиване користи, од терапије или интервенције Пропратне појаве и ризици третмана, Да ли је интервенција конвенционална или експериментална,

3. Друге могућности за испитивање, дијагнозу и третман

4. Степен несигурности било које дијагнозе до које се дође, као и ниво несигурности о коначним резултатима терапије

5. Могуће последице уколико се не изаберу предложене дијагностичке процедуре и интервенције, или уколико се уопште не спроведе испитивање и терапија

6. Остале значајне и дугорочне физичке, емоционалне, менталне, социјалне, сексуалне или друге последице које могу бити придружене препорученим интервенцијама;

7. Време које је потребно за лечење, цена коштања и обим новчаног учешћа пацијент у партиципацији трошкова.

Значај комуникационе вештине лекара за добру информисаност пацијента Добре комуникацијске способности које лекар треба да поседује од посбеног су значаја, не само за успешну међусобну информисаност већ и за добар однос лекар-пацијент. Традиционално размишљање да је поседовање добрих комуникационих вештина, у личности појединца, погрешно је. Данас је прихваћено мишљење да је комуникација у односима са другим клиничка вештина која може бити научена.

За неке лекаре кажемо да су „добри“ или да су „лоши“ у контакту са пацијентом, углавном због лоше остварених комуникација, које могу настати: Због недостатака тренинга у комуникационим способностима, превнствено изазваних неадекватном улогом наставника у току тренинга и лошег узора Због недостатака, у самом лекару, која се огледа у неспособности лекара да успостави добру комуникацију са пацијентима Због недостатака времена проведеног у ординацији или клиничкој пракси Због несвесне напетости и смањене пажње, најчешће због нерешених емоционалних и психичких проблема самог лекара Због неадекватне праксе у обављању и руковођењу пословима. Лекари клиничке праксе би требало да развију способност, ако је већ не поседују, да кроз добру комуникацију са пацијентом информације о озбиљности болести пренесу са осећајем мере и суптилност, поготово када су суочени са фаталним обољењима. Уздржавање од информација Уздржавање од давања информација пацијенту, у медиицинској етици и медицинсском праву ограничено је само у веома малом броју ситуација: Ако лекар процени да пацијентово физичко или психичко здравље може озбиљно бити угрожено давањем информација. Уколико пацијент да право лекару да сам доноси одлуке или не жели да прими понуђену информацију. Чак и у тим случајевима лекар је дужан да пацијенту да основне информације о болести и предложеним интервенцијом. У ургентним стањима пацијента, када је интервенцију потребна хитно обавити, не може се пружити информација пацијенту, због ограниченог времена потребно за деловање у сврху спасавања људског живота или спречавањаа озбиљних повреда.Breen K, Plueckhahn V, Cordner S. Ethics, Law & Medical Practice. Allen & Anwin St Leonards. Australia,1997. Супротстављени ставови

Ко треба и да ли треба са истином, увек да упозна пацијента? Пацијент има право да буде информисан истинито о својој болести,мада се поставља питање можда он има право и да то не зна. Зато се поставља питање ко би требало да каже пацијенту истину о озбиљности његове болести? Најбоље је да то учини породични лекар у кога пацијент има највише поверења и то најбоље у присуству чланова породице.

Међутим, често се дешава да пацијент ту информацију добије од лекара који му је донекле „странац“ - у болници. У таквим случајевима мора се водити рачуна да се пацијенту не приђе на хладан и само професионалан начин.

Никада не треба убити наду и, без обзира колико прогноза била инфаустна, увек треба проценити да ли дати пацијенту другу могућност:

Референце

Спољашње везе Закон о правима пацијената Р. Србије

Категорија:Медицинско право