Гранадски емират је била држава на југоисточном делу Иберијског полуострва, на југозападном делу Европе. Постојала је од 1238. до 1492. године.

Од настанка па све до краја државе, њом је владала династија Насрида.

Године 1492. ову последњу муслиманску државу на Иберијском полуострву освојила је Круна Кастиље.

Настанак државе Године 1230. краљ Кастиље Фернандо III Светац је ујединио Кастиљу и Леон и тако створио Круну Кастиље. Тада је коначно могао да се настави борба са АлмохадимаСидни Пејнтер, Историја Средњег века 284-1500, Clio. стр. 227.. Фернандо је 1236. године заузео Кордобу, престолницу Алмохадског Кордобског калифатаА. Д. Удаљцов, Ј. А. Космински и О. Л. Вајнштајн — Историја средњег века II, Београд (1950). стр. 310., и тада долази до распада њихове државе. Тако да он може лакше наставити освајање, па 1248. године осваја и Севиљу. Краљ Ђауме I од Арагона је у међувремену освојио Мајорку и Минорку, а 1238. године и Валенсију. До Фернандове смрти, 1252. године, муслимани су изгубили скоро цело полуострво, само им је остала малена и безначајна покрајина (емират) Гранада.

Муслимани су се у Гранади прибрали и заједно са избеглицама из Севиље, Валенсије и Мурсије основали нову државу Емират Гранаду. Чији је први султан био Мухамед I ибн Наср.

Уређење У Гранадском емирату је владао феудализам. Ова монархија је била наследна и њом је владао султан који је живео у дворцу Алхамбри, иако је сама држава била Емират. Алхамбра се почела градити за време владавине Мухамеда I и Мухамеда II, а завршена је за време владавине Јусуфа I и Мухамеда V. У Гранади се племство осилило, а султани му нису могли ништа, јер су били у честим сукобима са Кастиљом.

Иако феудални Емират се тешко могао назвати феудалним. Тамо је било људи који су добијали земљу за своју службу, али изгледа да је веђина племића и хоџа имала алодијалне поседе. Није постојала никаква феудална хијерархија, тако да су се феудални вазали борили раме уз раме са кметовима, од којих их нису раздвајали ни оружје ни опрема. Овакав феудални систем био је и у Кастиљи, Леону и Португалији.

Предности Гранаде Гранада је била најбогатији део Шпаније, с високом земљорадничком културом, крај који је навелико трговао. Ту је било развијено интензивно баштованство, гајење маслина, ту се примењивало и вештачко наводњавање. Највећи економске ресурсе Гранада је добијала тргјући свилом. Највећа лука у Емирату је била Малага, на путу од Средоземља до Атлантика, из које се успешно трговало.

Ратови Убрзо после оснивања Емирата, 1246. године, Мухамед ибн Наср је признао врховну власт Круне Кастиље . Тако да је без ратова, Гранада за време првог султана живела у просперитету, али то се променило када је Мухамед умро.

После Мухамеда Емират су ослабиле династичке борбе, а султани су се колебали између Марнинда, владара Марока и својих господара краљева Круне Кастиље. Султани су се на крају одлучили за Марнинде и Гранада је тада покушала да се ослободи Кастиљског утицаја и да заведе апсолутистичку монархију на основу војне подршке. Гранада је посебно обраћала пажњу на мореуз Гибралтар и султани су читав век уложили напоре да обезбеде контролу над мореузом, који дели Европу од Африке.

Године 1306. Мухамед III (владао 1302 — 1309) је освојио Сеуту и Гибралтар и покушао да учини Гранаду потпуно самосталном, али моћна коалиција владара га је вратила под сизеренство Круне Кастиље. После тога је оформљена Афричка коалиција, која је помагала Гранади да се бори са Круном Кастиљом, али она је потпуно разбијена и уништена у бици код Тарифе 1340. године од стране Алфонса XI од Кастиље. Тада је питање мореуза решено у Кастиљску корист. Од тада је Гранада готово без престанка била у изолацији и покушавала је да искористи сваку повољну прилику да ојача своје копнене границе.

Грађански рат у Круни Кастиље током друге половине XIV века омогућила је Мухамеду V и Мухамеду VII (владао 1392 — 1408) да крене у контраофанзиву на Алхесирас и на градове на Гвадалкивиру, али од 1407. године Круна Кастиља је одлучила да освоји Гранаду. Кампања је била велики и скуп подухват, па је повремено спровођена током XV века. Гранада се у међувремену распала као резултат унутрашњих борби.

Пад Гранаде и последице мини|лево|Предаја Гранаде Католичким краљевима и њихов свечани улазак у град, Г. Падиља Године 1469. Круна Кастиље и Круна Арагона су се ујединиле у једну државу, браком између Фернанда II од Арагона и Изабеле I од Кастиље.

Учврстивши се изнутра, краљевска је власт у уједињеној Шпанији почела политику територијалног ширења.

Први је ударац био управљен против Гранадског емирата, чији је султан Абу ел-Хасан Али, одбијао да плати данак. 1481. године предузет је поход на Гранаду. Дат му је карактер крсташког рата против неверника. Рат са Емиратом отегао се 11 година, и Шпанци су тек 2. јануара 1492. године заузели последње упориште Емирата, град Гранаду, пошто је последњи султан Боабдил, тј. Мухамед XII. Ако се изузме Португалија, са освајањем Гранаде било је готово читаво Иберијско полуострво уједињено у рукама шпанских краљева.

Заузимање Гранаде захтевало је знатне напоре, и Маври су је предали под условом да им се дозволи слободно вршење муслиманског култа и да муслимани сачувају своју својину. Тај се услов односио и на Јевреје. Али су сва та обећања била доцније прекршена. Мавре и Јевреје силом су приморавали да прелазе у хришћанство. Због тога су муслимани дизали низ устанака, који. су били угушени тек уз велике напоре. Било им је предложено или да напусте Шпанију или да се покрсте (1502. године). Знатан део Муслимана и Јевреја преселио се у Африку, и на тај начин је из Шпаније нестало врло много економски драгоцених елемената. С њиховом емиграцијом распао се низ важних трговачких веза, које је Гранадски емират одржавао са Северном Африком и са Истоком. То исељавање било је праћено великим конфискацијама земље.

Маври који су остали у Шпанији и прешли у хришћанство, Морисци, били су предмет сталне хајке од стране цркве. Живот Мориска налазио се под врло строгом контролом цркве. На најмању доставу они су окривљавани за јерес, а то је за собом повлачило смрт на ломачи или доживотно тамновањеА. Д. Удаљцов, Ј. А. Космински и О. Л. Вајнштајн — Историја средњег века II, Београд (1950). стр. 315–316..

Владари Емирата XIII век

XIV век

XV век

Види још Маварско освајање Пиринејског полуострва Реконкиста Круна Кастиље

Референце

Литература

Encyclopaedia Britannica Encyclopaedia Britannica

Категорија:Бивше државе Европе Категорија:Бивше монархије Категорија:Гранадски емират Категорија:Бивше државе на Пиринејском полуострву Категорија:Емирати