мини|десно|Словаци на фестивалу Танцуј, Танцуј у Гложану мини Словаци у Србији () су званично призната национална мањина у Републици Србији, чија национална права у домену културе, образовања, информисања, као и службене употребе језика и писма представља Национални савет словачке националне мањине, са седиштем у Новом Саду.Национални савет словачке националне мањине Приступљено 12. 5. 2015. мини|Фотографија породице војвођанских Словака у најстаријем типу традиционалне ношње (крај 19. века)
Највећи број Словака живи у аутономној покрајини Војводини. Према попису из 2011. године, у Србији живи 52.750 Словака што представља 0,7% од укупне популације Србије.Становништво – база База података, Становништво према националној припадности, 29.11.2012 , Приступљено 8. 4. 2013. Према попису становништва из 2022. у Србији живи 41.730 Словака.
Историја Словаци су се населили у Војводину у осамнаестом и деветнаестом веку са територије данашње Словачке. Први досељеници из области око Татре доселили су се у Бачку за време владавине Карла VI. Око 1720. године населили су се у Бајши, око 1740. у Бачком Петровцу и Футогу, а за време Марије Терезије 1742. године у Бездану. Неки су касније прешли у Срем. Око 120 породица се 1760. населило у Селенчи, али су се касније неки од њих преселили у Стару Пазову.
Крајем осамнаестог века насељавају се Кисачу, Вепровцу, Гложан, Бачкој Тополи, Бајши, Пивницама, Банатској Паланци, Новом Сланкамену, Бачкој Паланци, Арадацу, Ечки, и у Лалићу. Почетком деветнаестог века долазе у Ковачицу, Падину, Хајдучицу, Чоку, Шупљају, Банатски Двор и Јаношик. У другој половини деветнаестог века насељавају се у Војловицу, Иваново и Бело Блато.
Након стварања Краљевине СХС (1918), Словаци су се нашли у веома специфичном положају. Иако су државне власти имале благонаклон однос према словенским мањинама, политика према домаћим Словацима је била условљена савезништвом са новоствореном Чехословачком, која је у то време спроводила интегралистички пројекат стварања јединствене "чехословачке" нације, што је у многим словачким круговима доживљавано као негирање националне посебности словачког народа.
Пошто је Чехословачка била блиска савезница, државне власти Краљевине СХС су одлучиле да политику савезничке државе подрже и примене већ приликом првог пописа становништва који је спроведен 1921. године. Том приликом, говорници два сродна, али неспорно различита језика, чешког и словачког, сврстани у заједничку категорију за потпуно фиктивни "чехословачки" језик, који је као такав постојао само у интегралистичким (антисловачким) плановима државних власти у Прагу.
Четрнаеста војвођанска ударна бригада НОВЈ формирана је 11. новембра 1944. године у Бачком Петровцу од припадника словачке националности из Новосадског и Бачкопаланачког НОП одреда и других војвођанских јединица, због чега је носила и име Прва словачка бригада. Ушла је у састав 51. војвођанске дивизије НОВЈ. Имала је 3 батаљона са 1,800 бораца; у другој половини новембра био је формиран и 4. батаљон кад је имала 2,500 бораца.Војна енциклопедија, 607. стр.
Уставом Србије од 9. априла 1963. године, словачки народ је признат као један од седам поименично поменутих мањинских народа у Србији (чл. 82),Службени гласник (1963): Устав Социјалистичке Републике Србије а то решење је потом унето и у нови Статут Војводине, који је био донет исте године (чл. 32-37). Уставним законом Војводине, који је усвојен 21. фебруара 1969. године, словачки језик је признат као један од пет службених језика на подручју покрајине (чл. 67),Уставни закон Социјалистичке Аутономне Покрајине Војводине (1969) а иста одредба је потврђена и у свим каснијим највишим актима Војводине (1974, 1991, 2009), укључујући и садашњи Статут Војводине из 2014. године.Статут Аутономне покрајине Војводине (2014) Словаке на простору Републике Србије, карактеришу различите форме самоидентификације, односно вишеслојност њихових колективних идентитета.
Прилог о „зускама“ из Старе Пазове, под називом: „Зуске, вредне жене у великим градовима“, је емитован 24. јула. 2020, у Јутарњем програму РТВ Војводине. Одмах након емитовања овог прилога јавност је, путем друштвених мрежа, оштро реаговала. Поводом поменутог телевизијског прилога, огласио се и Национални савет словачке националне мањине. Он је у свом саопштењу за јавност критиковао прилог „Зуске, вредне жене у великим градовима“. У саопштењу је изнет став да новинари, аутори прилога, нису поштовали законске прописе и професионалне новинарске стандарде превасходно с родног и етничког аспекта. Тиме је путем ЈМУ Радио-телевизија Војводине презентован опасан стереотип о Словакињама, односно спајања тема које апсолутно немају везе једна са другом (национална припадност и посао кућне помоћнице). Због наведених реаговања, РТВ Војводина је убрзо уклонила наведени прилог са своје интернет презентације. Недуго након емитовања поменутог прилога, у Јутарњем програму РТВ Војводине, и негативне реакције јавности, група ентузијаста формирала је Удружење грађана „Словакиње нису ’зуске’, ни кућне помоћнице, ни ’тотице’, ни ’скотице’“.
Култура
Матица словачка у Бачком Петровцу
мини|десно|150п|Зграда матице словачке у Бачком Петровцу Зграда Матице словачке у Бачком Петровцу некад звана и Матица словачка у Југославији''' (слов. -{Matica slovenská v Srbsku}- или -{Matica slovenská v Juhoslávii}-) је седиште ове организације и налази се у Бачком Петровцу, у улици Маршала Тита.
Матица словачка у Југославији је основана 18. маја. 1932. године услед жеље за очувањем националног идентитета југословенских Словака. У време оснивања Матица она је бројила 360 редовних чланова. Први председник је био изабран др. Јан Булик. Матица је 1948. године добила сагласност од АПВ-а, за отварање етнографског музеја, који је отворен у 1949. Матица словачка у Србији данас ради као активно средиште за очување словачког идентитета и друштвеног положаја Словака, а највише за очување петровачке културе, словачког језика, уметности и др.
Словачке народне свечаности у Бачком Петровцу
Прве Словачке народне свечаности у Бачком Петровцу су биле 28. августа 1919. Dr.Sc. Ján Babiak, Slovenské národné slavnosti, Matica slovenská v Srpsku, Báôsky Petrovec 2006 После укидања Матице словачке у Југославији наставило се са организацијом свечаности до године 1953. године. Словачке народне свечаности су били поново обновљене после обновљења Матице словачке 1990. године.
Сваке године у августу се у Бачком Петровцу састају Словаци из целе Војводине, но ова манифестација премашује границе Војводине и посећују их и Словаци из околних држава и гости из Словачке.
Програм свечаности стварају културно- уметничке манифестације, програми и изложбе у галеријама, разни сусрети и заседања удружења не само локалног већ и вишег степена. Затим су ту многе спортске манифестације које дају одушка приликом посматрања фудбала или тениских сусрета.
Галерија Зуске Медвеђове
мини|десно|180п|Галерија Зуске Медвеђове у Бачком Петровцу Галерија Зузке Медвеђове у Бачком Петровцу представља установу у оквиру Дома Културе Бачки Петровац која чува дела Зуске Медвеђова прве академске сликарке војвођанских Словака и има велики утицај на ликовни живот Бачког Петровца и уопште словачке националне мањине у Војводини. Галерија је основана 1980. године.
У првих десет година Галерија Зуске Медвеђове је у просторима које је за потребе ов галадије прилагодио архитекта Владимир Фекете остварила 40 изложби. У њој своје ликовне радове презентирају академски сликари, графичари и вајари, ликовни уметници и аматери, најивни сликари и алтернативни уметници. Осим тога Галерија Зуске Медвеђове је уприличила четири експозиције дела Зуске Медвеђове као и многе изложбе и мимо Бачког Петровца у околним градовима осим у општини Бачки Петровац.
Словачко војвођанско позориште
мини|десно|150п|Словачко војвођанско позориште Словачко војвођанско позориште (СВП) ()Ústav pre kultúru vojvodinských Slovákov: „Slovenské vojvodinské divadlo“ , Приступљено 25. 4. 2013. је настало као институција војвођанских Словака, којој је циљ да развија позоришну културу на професионалном нивоу. СВП је основано одлуком Извршног већа АП Војводине.
Оснивачко право је накнадно преузела на себе Скупштина Општине Бачки Петровац одлуком од 14. априла. 2003. године Репертоар креира Уметнички савет СВП. На челу позоришта је директор, који је уједно и менаџер позоришта.
Религија мини|десно|150п|Евангелистичка црква у Старој Пазови За разлику од Словака који живе у Словачкој и који су католици, Словаци у Србији су углавном протестанти, организовани око Словачке евангелистичке цркве, која од стране Министарства вера Републике Србије има статус једне од шест традиционалних верских заједница Србије. Најзначајнији објекти Словачке евангелситичке цркве у Србији су:
Евангеличка црква у Старој Пазови Евангеличка црква у Старој Пазови је подигнута 1771. године. Као непокретно културно добро проглашена је за споменик културе од великог значаја.
Зграда словачке евангеличке цркве је једноставне и складне архитектонске целине као једнобродна грађевина са барокним звоником на северној страни. Време подизања у 18. веку је одредило избор пластичне декорације фасаде које је карактеристично за то време.Стара Пазова/Туризам
Са обновом, крајем 19. века, у циљу декорисања ентеријера за цркву су купљене три иконе рађене у техници уља на платну: Распеће (на главном олтару), крштење (изнад крстионице) и удовичина лепта.
Евангеличка црква у Бачком Петровцу мини|десно|120п|Евангелистичка црква у Бачком Петровцу Евангеличка црква у Бачком Петровцу или Петровачка катедрала () је катедрала у Бачком Петровцу у центру града. Ова црква је највећа евангеличка црква на Балкану.
Први Словаци су се у Петровац доселили 1745. години, под вођством Матеа Чањија. Након доласка, нису имали никаква своја права, те 35 година нису имали своју цркву, већ су морали слушати службе по римокатоличком обреду у Футогу. Тек 1783. саграђена је словачка црква, а први свештеник је био Ондреј Стехло (слч. Ondrej Sztehlo). Његов наследник је постао његов син Јан Стехло 1818. Он је одлучио проширити цркву, због њене слабе функционалности. Петровчани су за изградњу ове цркве позвали 1821. године, браћу Јана и Јакуба Схамуса, једног из Апатина а другог из Врбаса, да отпочну радове, који су били завршени 1823. Јурај Мрва је цркву преузео 1868, када је објавио да је храм изграђен у новом архитектонском стилу, да је дугачак 25 метара, широк 9 метара, а грађевина је у неоготском стилу. Карол Милослав Лехотски је олтар украсио сликом Последње вечере. Касније је катедрала више пута обнављана. Убраја се у културна добра од великог значаја.
Евангеличка црква у Кулпину мини|десно|120п|Евангелистичка црква у Кулпину Евангеличка црква у Кулпину налази се у центу насељеног места КулпинаМирослав Кривак, СПОМЕНИЦА 1789-1989, 200 година школе у Кулпину, 1989. Кулпин у улици Маршала Тита и изграђена је 1877. по плановима Алојза Цоцека, архитекте из Новог Сада, Црква је грађена стилу неороманике, у време свештеника Феликса Кутљика.
У предреволуционарним годинама 1846. црквена заједница је од Радивоја Стратимировића за 12.000 златника купила један од четири дворца Стратимировића са земљиштем, са идејом да се ту изгради црква. Ово је онемогућио Урош Стратимировић, који је насилно отео ово имање и вратио га тек после 25-годишње судског процеса.
Словак Вилем - Паулињи Тот је 1869. добио већину гласова за угарски парламент, те је после тога отпочела изградња нова школа и цркве на том простору. Године 1875. са новосадским архитектом Алојзом Цоцеком склопљен уговор о изградњи цркве према његовим плановима. На изградњи цркве је као тесарски мајстор учествовао и отац Михала Милана Харминца, каснијег европски познатог архитекте из Кулпина. Према уговору црква је требало да се заврши за 3 године као и да архитекта обезбеди сав материјал и пројекте. Према записима у Хроници Феликса Кутљика I црква је завршена већ крајем 1877, а следеће године је завршена и унутрашњост зграде.