Обухватајући период од преко три хиљаде година, стари Египат није био једна стабилна цивилизација већ је био подложан променама и периодима великих превирања, које историчари обично деле на периоде. Исто тако, староегипатска архитектура није један стил, већ скуп стилова који се разликују током времена, али са неким заједничким карактеристикама. Ипак, религиозна и погребна архитектура, која чини велику већину онога што је преживело, углавном је била конзервативна у укусу.

Најпознатији примери староегипатске архитектуре су Египатске пирамиде и Сфинга, док су ископани и проучавани и храмови, палате, гробнице и тврђаве. Већина зграда изграђена је од локално доступне цигле од блата и кречњака од стране плаћених радника и занатлија. Монументалне грађевине су грађене помоћу методе стуба и греде. Многе зграде су биле астрономски поравнате. Стубови су обично били украшени капителима који су подсећали на биљке важне за египатску цивилизацију, попут биљке папирус.

Староегипатски архитектонски мотиви утицали су на архитектуру другде, досежући шири свет најпре током грчког оријентализацијског периода, а поново током деветнаестовековне египтоманије.

Карактеристике

Материјали и методе градње Због оскудице дрвета,R. G. Blakemore, History of Interior Design and Furniture: From Ancient Egypt to Nineteenth-Century Europe, John Wiley and Sons 1996, p.100 два доминантна грађевинска материјала коришћена у старом Египту била су цигла од блата сушена на сунцу и камен, углавном кречњак, али и пешчар и гранит у знатним количинама.Blakemore, 1996, p.107 Од Старог краљевства па надаље, камен је углавном био резервисан за гробнице и храмове, док су се цигле користиле чак и за краљевске палате, тврђаве, зидове храмских комплекса и градова, као и за помоћне зграде унутар храмова. Језгро пирамида се састојало од локално вађеног камена, цигли од блата, песка или шљунка. За оплату се користио камен који је морао бити транспортован издалека, претежно бели кречњак из Туре и црвени гранит из Горњег Египта.

Староегипатске куће прављене су од блата сакупљеног са влажних обала реке Нил. Блато је стављано у калупе и остављано да се осуши и стврдне на врелом сунцу пре употребе у градњи. Ако су цигле биле намењене за краљевску гробницу попут пирамиде, спољне цигле би биле додатно клесане и полиране.

Многи египатски градови су нестали јер су били смештени близу обрадивог подручја у долини Нила и били су поплављени како је корито реке полако расло током миленијума, или су сељаци користили ћерпич и сушену циглу као ђубриво. Други су неприступачни јер су на старим изграђене нове грађевине. Међутим, сува и топла клима Египта сачувала је неке грађевине од блата. Примери укључују село Деир ел-Медина, град из Средњег краљевства Кахун,W. M. Flinders Petrie, Kahun, Gurob, and Hawara, Kegan Paul, Trench, Trübner, and Co., London 1890 и тврђаве у БухенуCharles Gates, Ancient Cities: The Archaeology of Urban Life in the Ancient Near East and Egypt, Greece and Rome, Routledge 2003, p.101 и Миргиси. Такође, многи храмови и гробнице су преживели јер су изграђени на узвишењима на која поплаве Нила нису утицале и направљени су од камена.

Тако се наше разумевање староегипатске архитектуре заснива углавном на верским споменицима,Dieter Arnold, Byron Esely Shafer Temples of Ancient Egypt, I.B.Tauris, 2005 масивним грађевинама које карактеришу дебели, нагнути зидови са мало отвора, што је вероватно одјек метода градње коришћеног за постизање стабилности у зидовима од блата. На сличан начин, урезани и равно моделовани површински украси на каменим грађевинама можда потичу од орнаментације зидова од блата. Иако је употреба лука развијена током четврте династије, све монументалне грађевине користе конструкцију стуба и греде, са равним крововима изграђеним од огромних камених блокова ослоњених на спољне зидове и блиско постављене стубове.

Декорација и мотиви Спољни и унутрашњи зидови, као и стубови и пилони, били су прекривени хијероглифским и сликовним фрескама и резбаријама осликаним бриљантним бојама.Blakemore, 1996, pp.107ff. Многи мотиви египатске орнаментике су симболични, попут скарабеја или светог бубашвабе, соларног диска и лешинара. Остали уобичајени мотиви укључују лишће палме, биљку папирус, те пупољке и цветове лотуса.Arnold, 2005, pp.204ff Хијероглифи су уписивани у декоративне сврхе, али и да би се забележили историјски догађаји или чаролије. Поред тога, ове сликовне фреске и резбарије омогућавају нам да разумемо како су стари Египћани живели, њихов статус, ратове који су се водили и њихова веровања. Ово је посебно дошло до изражаја последњих година приликом истраживања гробница староегипатских званичника.

Староегипатски храмови били су астрономски поравнати са значајним догађајима, попут солстиција и еквиноција, захтевајући прецизна мерења у тренутку одређеног догађаја. Мерења у најзначајнијим храмовима можда је церемонијално изводио сам фараон.

Стубови Већ око 2600. године п. н. е. архитекта Имхотеп користио је камене стубове чија је површина била уклесана да одражава органску форму снопова трске, попут папируса, лотуса и палме; у каснијој египатској архитектури фасетирани цилиндри такође су били уобичајени. Сматра се да њихова форма потиче од архаичних светилишта изграђених од трске. Исклесани у камену, стубови су били богато украшени уклесаним и осликаним хијероглифима, текстовима, ритуалним сликама и природним мотивима. Египатски стубови су славно присутни у Великој хипостилној дворани у Карнаку (око 1224. п. н. е.), где су 134 стуба поређана у 16 редова, а неки достижу висину од 24 метра.

Један од најважнијих типова су папириформни стубови. Порекло ових стубова сеже у Пету династију. Састоје се од стабљика лотуса (папируса) спојених у сноп украшен тракама: капител, уместо да се отвори у облику звончића, бубри и затим се поново сужава попут цветног пупољка. Основа, која се сужава да би попримила облик полусфере попут стабљике лотуса, има декорацију која се континуирано понавља. У Храму у Луксору, стубови подсећају на снопове папируса, што можда симболизује мочвару из које су стари Египћани веровали да је настао свет.

Баште Из старог Египта потврђене су три врсте башта: храмске баште, приватне баште и повртњаци. Неки храмови, попут оних у Деир ел-Бахрију, били су опремљени шумарцима и дрвећем, посебно светим дрветом Ишед (Persea). Приватне баште за уживање познате су из макете гробнице Мектре из 11. династије и из декорација гробница из Новог краљевства. Обично су биле окружене високим зидом, засађене дрвећем и цвећем, те опремљене сеновитим просторима. Биљке су узгајане због плодова и мириса. Цвеће је укључивало различак, мак и беле раде, док је шипак, уведен у Новом краљевству, постао популаран грм. Баште богатијих појединаца биле су уређене око украсног базена за рибе, водене птице и локвање. Повртњаци, било у приватном власништву или у власништву храмова, били су распоређени у квадрате подељене каналима за воду и налазили су се близу Нила. Наводњавани су ручно или (од касне 18. династије) помоћу шадуфа.

Старо краљевство

Мастабе мини|Мастабат ал-Фираун, где је сахрањен краљ Шепсескаф, направљена од црвеног пешчара, розе гранита и Тура кречњака

Археолошки подаци показују да су мегалитски споменици у сахарском региону Нигера и у источној Сахари, који су се развили још 4700. године п. н. е., можда послужили као претеча за мастабе и пирамиде старог Египта. p.17 - "During Predynastic Egypt, tumuli were present at various locations (e.g., Naqada, Helwan). The appearance of megalithic monumental tombs and tumuli in the Nigerian Sahara as early as 4700 BC, and presumably much earlier in the Eastern Sahara (Wendorf et al., 1992/3), clearly predates the construction of Egyptian mastabas and pyramids by a very long time. Such structures might have been the precursors of Egyptian pyramids and monumental architecture. It is noteworthy that tumuli appear in Egypt in several localities, such as at Nagada and Helwan, during Predynastic times (Hassan, 1988)."

Мастабе су гробнице које имају краљевски значај. Као што су бирали египатски владари, многе гробнице пронађене током времена биле су смештене дуж реке Нил. Структурална спољашњост мастаба варира кроз историју, али постоји приметна еволуција у узастопним египатским династијама. Мастабе Прве египатске династије стваране су помоћу степенастих цигли. Дизајн је еволуирао тако да је до времена Четврте династије структурална спољашњост промењена из цигле у камен. Разлог за степенасти дизајн мастаба повезан је са идејом „успињања”. Бочно продирање било је брига приликом изградње гробница. Да би се спречило оштећење структуре, слојеви цигала постављани су око основе грађевине. Мастабе из Старог краљевства попримиле су структурални дизајн пирамиде. Овакав дизајн био је углавном резервисан за владаре, попут краља и његове породице, као начин сахрањивања. Остале карактеристике дизајна мастаба из Старог краљевства укључују правоугаоне обрисе, косе зидове, употребу камена и цигле као материјала, те чињеницу да оса структуре иде у правцу север-југ. Више елемената чини унутрашњост мастабе, као што су одаја за приношење дарова, статуе покојника и свод испод којег се налазио саркофаг. До краја Старог краљевства, употреба ових гробница била је напуштена.

Сакара

мини|Џосерова пирамида у Сакари (око 2650. п. н. е.) Најстарија монументална камена грађевина Египта је Степенаста пирамида Џосера у Сакари (око 2650. п. н. е.). Приписана архитекти Имхотепу, овај погребни споменик означава почетак развоја пирамидалних гробница и представља најранији облик монументалне архитектуре у историји. Његов дизајн је трансформисао једноставну равну гробницу мастабу у уздигнуту структуру умножавајући је у додатне нивое насложене један на други, сваки мањи од оног испод, што је резултирало степенастим профилом. Ово достигнуће такође је означило нови значај обрађеног камена као грађевинског материјала.

Рани развој пирамида мини|Савијена пирамида фараона Снефруа у Дахшуру (око 2615. п. н. е.) Главни период изградње пирамида почео је око 2640. године п. н. е. за време владавине Снефруа, који је започео изградњу више пирамида експериментишући са новим дизајнима. Његове прве две пирамиде, у Меидуму, биле су степенастог типа, са коренима у ранијем периоду Треће династије и Сакаре. Након тога уследила је велика иновација: стварање прве праве пирамиде са равним површинама уместо степенастих нивоа, формирајући чисту геометријску форму. Први покушај је оно што је касније постало познато као Савијена пирамида, названа тако јер је на пола изградње угао њених страна смањен када је тежина структуре претила урушавањем. Други, успешан покушај била је оно што ће касније постати познато као Црвена пирамида. Обе се налазе у Дахшуру. Поред облика пирамиде, овај период је донео и иновације у распореду гробних комора и усавршавање декоративних техника.

Комплекс пирамида у Гизи

мини|Три главне пирамиде у Гизи, заједно са помоћним пирамидама и остацима других грађевина у комплексу пирамида у Гизи Некропола у Гизи стоји на висоравни Гиза, на периферији Каира, Египат. Овај комплекс древних споменика налази се око 8 километара у унутрашњости пустиње у односу на стари град Гиза на Нилу, и око 20 километара југозападно од центра Каира. Ова староегипатска некропола састоји се од Пирамиде Куфуа (познате и као Велика пирамида или Кеопсова пирамида), нешто мање Пирамиде Кафреа (или Кефренове пирамиде) и релативно скромне Пирамиде Менкауреа (или Микеринове пирамиде), заједно са низом мањих сателитских грађевина, познатих као пирамиде „краљица”, Великом сфингом, као и неколико стотина мастаба и капела.