Краљевина Бугарска, позната и под именом Бугарско царство (), је некадашња држава у оквиру историје Бугарске, настала 1908. године, када је бугарска држава објавила своју независност. Настала је од Кнежевине Бугарске. Први владар краљевине је био Фердинанд I. Након референдума из 1946. године, краљевина је проглашена „народном републиком“.

Увод 200п|мини|лево|Бугарска декларација независности Бугарска је стекла независност на Берлинском конгресу 1878. године. Новоформирана Кнежевина Бугарска обухватала је територије северно од планине Балкан, док је остатак тзв. "санстефанске" Бугарске, Источна Румелија, остала аутономна покрајина Османског царства. Пловдивским превратом септембра 1885. године уједињене су ове две државе под влашћу Александра Батенберга. Исте године Бугарска односи победу над Србијом у рату, али из тога није извукла никакву корист. Бугарска пропаганда у Македонији доживљава неуспех избијањем Илинданског устанка који је знатно умањио углед краља Фердинанда.

Почетком 1908. године за председника владе је именован вођа Демократске странке Александар Малинов који је јуна исте године спровео изборе. Његова странка је повећала број својих посланика у парламенту са 3 на 168. Ниједан стамболиста није изабран, али су аграрци добили 23 места. Стамболијски је у невеликој приватној својини видео основу друштва утемељеног на сељаштву. Био је наклоњен републици, мада је није отворено заступао, желећи да постигне промену у држави мирним путем, а тежио је и балканској федерацији сељачких држава. Малинов је обећао реформе и 1910. године је заменио порез везан за занимање прогресивних порезом на приход. Ово је изазвало толико протеста да ни до пада његове владе 1911. године није довршено. Започето је и постепено увођење пропорционалног изборног система, либерализован је закон о штампи и суспендовани професори су враћени на Универзитет у Софији.

Бугарска између 1908. и 1912. године Користећи се неприликама у Турској, услед активирања младотурског покрета, Бугарска је 4. октобар 1908. године прогласила независност и уздигнута је у ранг краљевине, али тај чин није наишао на одушевљење јавности која га је сматрала издајом словенске идеје. Све је било веће незадовољство краљем Фердинандом, а оптужбе су посебно стизале од народњака које је преузео Иван Гешов. Он је на чело коалиционе владе састављене од народњака и напредњака дошао марта 1911. године и први циљ му је био да уставотворна скупштина усвоји бројне измене устава. Монархова титула је озваничена као краљ Бугара, његова овлашћења за укидање грађанских права у ванредним ситуацијама су ограничена, мандат парламента је смањен са 5 на 4 године, а његова годишња заседања продужена са 2 на 4 месеца. Гешовљева влада је септембра организовала скупштинске изборе са слабом излазношћу бирача, те је коалиција лако однела победу. Порта није пристајала да егзарх прима упутства од Синода у Софији, те је у Цариграду успоставила одвојен Синод за османске земље. Између два Синода дошло је до спора. Гешов је био спреман за сарадњу. Прво је покушао да се нагоди са Портом, а када то није успело, усмерио се ка Србији. Балкански ратови су донели Бугарима много немира и тек мањи део Македоније. Влада либерала Васила Радославова је у новембру расписала изборе, али је обезбедила 97 наспрам опозиционих 109 места, те су априла 1914. године одржани нови избори. Уз притиске и гласаче из нових области влада је успела да обезбеди већину. За вођење Првог светског рата земљи су били потребни зајмови које је остварила у Немачкој. Сељаци су дотле узимали хипотекарне кредите од Бугарске аграрне банке, основане 1903. године, а 1910. године су задруге из БЗНС-а уз њену помоћ основале Задружну банку. Многим законима од 1894. године додељен је статус подстицане индустрије рударству, металургији, текстилству и грађевинарству, који се проширио до 1912. године на готово читаву фабричку производњу. Бугарска је до 1907. године остваривала повољан трговински биланс, али га је касније пореметио увоз оружја, највише из Аустроугарске. Ширење железничке мреже је било значајно достигнуће, али је такав напредак постигнут штедњом, што значи да је било доста пропуста у раду. У страним улагањима капитала предњачила је Белгија са 69%, а на другом месту се налазила Британија са 21%.

Балкански ратови

Ступање Бугарске у Балкански савез

Преговори о стварању Балканског савеза отпочели су на иницијативу Србије. Разговори између представника Србије и Бугарске вођени у Београду током посете краља Фердинанда у јесен 1909. године, и они које је Миловановић водио у Софији у пролеће 1910. нису дали резултате. Априла 1911. године Миловановић је предложио бугарском посланику Тошеву закључење споразума о подели сфера утицаја у Македонији, што је бугарска влада најпре одбила, али се поводом избијања италијанско-турског рата предомислила, те је почетком октобра бугарски изасланик Ризов донео у Београд предлоге о споразуму који су садржавали и начелан пристанак за деобу Македоније. Бугарски краљ Фердинанд се тада налазио на свом имању у Мађарској, а дошао му је ради финалних договора председник владе Гешов који се потом вратио преко Београда. Гешов је најпре послао у Софију једног Бугарина под својим именом, а сам се инкогнито састао са Миловановићем 11. октобра 1911. године у вагону воза на релацији Београд-Лапово. Бугарска је захтевала целу Македонију, док је Миловановић био за њену поделу, те се дошло до прелиминарног компромиса о неспорним и спорној зони која би се препустила одлуци Русије. Краљ Петар и Миловановић су новембра 1911. године боравили у Паризу истовремено са Ризовим где су се уверили да ни Француска неће правити сметње српско-бугарском савезу. Зима 1911/1912. године прошла је у српско-бугарском цењкању, главне тешкоће биле су око Кратова, Криве Паланке и Овчег поља, а касније око Скопља, Велеса и Струге. Миловановић је био спреман на уступке, сматрајући споразум неопходним по сваку цену, док се Пашић противио давању леве обале Вардара Бугарима и предлагао да се у крајњој линији покуша споразумевање са албанским покретом. Ту се радило о два различита програма: Миловановић је македонске добитке видео само као обезбеђење залеђине излазу Србије на Јадран, док је Пашић означио моравско-вардарску долину као главни правац продора. Миловановићев предлог је подржао Апис, вођа Уједињења или смрти. Српском посланику у Софији Мирославу Спалајковићу наређено је да се одрекне Кратова и Криве Паланке, а да задржи део Овчег поља, те да Бугарској остави и Стругу. Коначно је 13. марта 1912. године потписан српско-бугарски уговор о савезу који је у јавном делу гарантовао узајамну помоћ у случају напада једне или више држава на Србију или Бугарску, те помоћ у случају узурпирања неког дела балканске територије под османском влашћу уколико тамо има српских или бугарских интереса. Тајни додатак предвиђао је да се у случају унутрашњих нереда у Османском царству или његовог распада може покренути питање заједничке војне интервенције, али само уз претходне међусобне консултације и одобрење Русије. У супротном, једна држава може у току самосталне интервенције да очекује само неутралност друге. Такође, подељен је будући плен. Заузета територија би током рата била под заједничком управом, а подела би се извршила најкасније три месеца по закључењу мира тако да Србији припадне све северно и западно од Шар планине, а Бугарској источно од Родопа и Струме. Територија између би у случају немогућности другачијег договора била подељена по линији Крива Паланка (Големи Врх)-Охрид (манастир Губавац). Овај уговор је допуњен војном конвенцијом 12. маја 1912. године којом је предвиђено да Бугарска да 200 000, а Србија 150 000 војника против Османског царства. Бугарско-грчки уговор о међусобној војној помоћи у случају напада Османлија или повреде међународног права са њихове стране потписан је 29. маја, а њихов војни споразум 5. октобра. Црна Гора се укључила у савез усменим споразумом са Софијом након сусрета са бугарским владаром у Бечу августа и потписивањем политичког и војног савеза са Србијом у Луцерну 27. септембра након дужих преговора на Цетињу.

Први балкански рат

200п|мини|лево|Границе на Балкану током Првог и Другог балканског рата. Црна Гора је објавила рат 9. октобра 1912. године, 17. октобра Србија и Бугарска, а дан касније и Грчка. Укупна снага савезника износила је 578 000 људи. Бугари су кренули према Тракији и Цариграду. Они су потукли Османлије код Кирк Килисе и опсели Једрене. Грци их разбили код Сарантапороса и Селфиџе, опсели Јањину и ушли у Солун 8. новембра Српска војска је водила борбу код Битоља од 13. до 18. новембра и спојила се са Грцима код Флорине. Након брзог пораза на свим ратиштима, Османско царство је 4. новембра затражило посредовање великих сила. Бугари су уз помоћ Срба 24. марта заузели Једрене и кренули на Чаталџи. Примирје између Бугарске и Османског царства закључено је 15. априла, а пет дана касније придружиле су се Србија и Грчка.

Други балкански рат

Балкански савез је био лабава творевина. Исход Првог балканског рата није био онакав какав је Србија очекивала, те се она обратила Бугарској још у фебруару 1913. године са предлогом за ревизију услова српско-бугарског уговора. Такође, ни Грчка није била задовољна добитком у северном Епиру, те је тражила надокнаду у јужној Македонији и Тракији, а борба се водила посебно око Солуна. Румунија је за своју неутралност у рату тражила јужну Добруџу тражећи да граница иде линијом Туртукај-Балчик, а затим умереније Силистрија-Балчик. Интервенцијом Русије Румунији је предата само Силистрија. Док је Русија тражила од Србије и Грчке да буду умерене у захтевима, Аустроугарска је гурала Бугарску у рат. Између Бугара и Грка дошло је до оружаних сукоба код Нигрите 9-10. маја 1913. године, а затим и код Кавале. Заједничким протоколом 5. маја Србија и Грчка су се обавезале да закључе уговор о пријатељству и савезу у коме ће обострано јемчити територијалне добитке из претходног рата и заједничку границу. Војна конвенција је закључена 14. маја, а уговор о савезу 1. јуна 1913. године. Грчка се обавезала и да ће Србији учинити транзитне олакшице у извозу преко солунске луке. Руси су покушавали да придобију сукобљене стране за преговоре, али је у Бугарској умерени Гешов изгубио подршку и дао оставку владе 6. јуна. Нову владу образовао је Стојан Данев 15. јуна. Бугари су у ноћи 29/30. јун 1913. године извршили препад на српске положаје на Брегалници, али су поражени. Румунија је објавила мобилизацију војске 3. јула, а рат почела 10. јула, истог дана када и Црна Гора која је послала Србији у помоћ Дечански одред од 13 000 војника под командом генерала Јанка Вукотића. Османско царство се такође укључило у борбе од 16. јула, и заузело Једрене већ након четири дана. Влада Стојана Данева поднела је оставку већ 15. јул, а 20. јула је затражено примирје, те је у Букурешту 30. јула отворена мировна конференција. Жустра расправа поведена је између Бугарске и Грчке око Кавале, у којој су и Русија и Аустроугарска подржавале Бугарску, док је Француска била на грчкој страни. Ствар се завршила у корист Грчке, јер је Британија претегла на њену страну. Још један спор изродио се око леве обале Вардара, што је на руско инсистирање решено тако што је Струмица остављена Бугарској. Мировни уговор је потписан у Букурешту 10.8.1913. године. Србија је добила скоро целу Македонију, Грчка њен јужни део са Солуном и део западне Тракије до ушћа Месте, део источне Тракије са Једреном враћен је Османском царству, а Румунији је дата јужна Добруџа са Силистријом.

Први светски рат

200п|мини|Највеће територијално проширење Бугарске током Првог светског рата.