Српски санитет у време Церске, Колубарске и битке на Дрини 300px|мини|У знак сећања погинулима у бици на Дрини 1914 Када је земља у рату, здравствена служба постаје њена најслабија тачка. Захтевна, у погледу људства, материјала, она постаје оптерећена најтежим моралним и стратегијским питањима здравствене заштите. Како наћи прави начин за збињавање на хиљаде рањених и обилелих? Колико је лекара, и санитетског особља, потребно грађанству а колико војсци? Колико лекара, и санитетског особља, просто не може преживети због слабог здравља, а колико ће их „нестати“ у борбеним дејствима и жаришту епидемије? Колико се још рањеника могло спасити да је извлачење, изношење и прикупљање било ефикасније, да је евакуација била бржа и конфорнија? Српски санитет у време Церске, Колубарске и битке на Дрини, је хронолошки приказ стања и догађаја у Првом светском рату кроз који је прошла санитетска служба српске војске, у немилосрдној борби за опстанак Србије, током, 1914/1915. године. Из историје српског народа познато је да Церска битка, Битка на Дрини и Колубарска битка спадају међу најчешће обрађиване догађаје из историје Србије, посебно у војним академијама Балкана али у програмима многих страних академија широм света. Мала земља као што је Србија супротставила се у овим биткама, једној од најачих светских сила, Аустроугарској царевини и постигла неочекиване резултате. Два пута је војска Аустругарске царевине избачена са територије Србије – августа и децембра 1914. године. Успешне и победоносне битке српске војске пратио је трупни санитет, који је био у великим организационим и кадровским проблемима јер је управо заједно са цивилним санитетом изашао из балканских ратова са само 450 лекара, рачунајући ту старе, младе и жене лекаре, на око 4.500.000 становника и 532.000 мобилисаних грађана.Павловић Б., Драговић С.: Српски војни санитет пред почетак рата 1914. године, Ваљевска болница, СЛД, Подружница Ваљево, Зборник радова, (1992). стр. 21–27. Предуслови Рата је почео 30. јула (12. августа) 1914. године офанзивом, коју је Поћорек предузео са свим трупама Балканске војске (5 и 6 Армија) и 2. Армијом чији је одлазак на руски фронт због тога пролонгиран, нападом на широком фронту, са тежиштем на планини Церу и у долини реке Јадра у рејону одбране II српске Армије (ђенерала Степа Степановић).
Главни терет борбе требало је да изведе „Церска ударна група дивизија“ (Комбинована дивизија 1. позива и Моравска дивизија 1. позива), код Текериша у кишовитој ноћи 2/3. августа (15/16. 09), и потом у вишедневним биткама на Тројану, Косанином граду и Иверку у долини Јадра, уз садејство осталих дивизија ове Армије (Шумадијска 1. позива и Коњичка) и других Армија српске војске.
Стање у војном и грађанском санитетету пред почетак рата Србија је на почетку Великог или Првог светског рата имала, и за мирнодопске услове, мањак лекара. Рат је Србију затекао са око 4.500.000 становника и грађанским и војним санитетом, који је укупно имао свега 450 лекара, рачунајући ту старе, младе и жене лекаре. Пуковник др Лазар Генчић у свом предавању у Официрском дому, уочи самих ратова 1912—1918, закључио је:
Да би Србија зановила санитетску службу новим лекарима требало је времена до следећа генерација лекара, а времена није било јер је мир на простору Балкана кратко трајао. Српски војни санитет одмах је по завршетку балканских ратова (1913) упутио у иностранство на студије медицине тридесет свршених матураната, који су се по избијању непријатељстава прекинули студије и вратили се у Србију.
Обученост болничара за ратне услове није била задовољавајућа, а било их је и јако мало. Налазили су се само у пуковским превијалиштима, дивизијским завојиштима и пољским болницама. У позадинским болницама радиле су као добровољке, болничарке и болничари трећег позива. Опрема и средства намењена првој помоћи, опште медицинском и хируршком раду на бојишту, по оцени српских и страних хирурга, била је задовољавајућа.Nešić Đ. . In: Stanojević V, editor. Istorija srpskog vojnog saniteta. Naše ratno sanitetsko iskustvo. Beograd: Zlatibor; (1925). стр. 814–8. Санитетска ратна материјална средства, било које врсте, била су набављена у потребној количини, али неравномерно распоређена, често пакована у гломазне сандуке и недовољно попуњена. Велики проблем био је непостојање санитетских складишта, па се често морало одолазити у Ниш по опрему и материјал. Средства за евакуацију била су неподесна и недовољна.Milić R. . In: Stanojević V, editor. Istorija srpskog vojnog saniteta. Naše ratno sanitetsko iskustvo. Beograd: Zlatibor; (1925). стр. 808–13.
Сви санитетски цивилни магацини и магацини Црвеног крста били су потпуно испражњени. Црвени крст је једино располагао са 20.000 кревета осталих после балканских ратова, али убрзо се успоставило да је за рат потребно обезбедити најмање 100.000.
Слабо развијена и готово без средстава за рад, превентивна служба, која је поред Пастеровог завода у Нишу, имала још само шест специјалиста из области бактериологије и хигијене, који су, истовремено радили и као трупни лекари.Јовановић М. Пегави тифус (пегавац), Српска државна штампарија, Ниш, (1915). стр. 19., 24, 29.
Велику кривицу за то имао је однос војног врха према санитету, након Балканских ратова (упркос напорима др Владана Ђорђевића и др Мике Марковића), да то исправе, био је потцењивачки. На санитет се ни изблиза није гледало с дужним уважавањем као што се гледало на коњицу или артиљерију. До разумевања санитета и испуњавае његових потреба, тешко се долазило. И са тако малим бројним стањем на сву срећу чињенице на почетку Великог рата ишле су на руку санитетској служби; те су још пре повлачења у Србији почела да се појављују ако не у дословном смислу специјалистичка, а оно барем – посебна одељења, која су унапредила збрињавање повређених и оболелих. Тако су у Пирот – што је врло мало познато – из свих резервних и пољских болница слати оболели од тетануса, а у Нишкој војној болници основана је служба за збрињавање главе и вилица.Dimitrijević B. Pirotski deveti krug, Medicus II/2007. br. 22. стр. 18.Историја медицине на: www.rastko.rs Али даљи ток догађаја негативно се одразио на започету експанзију српског санитета. Застрашујуће епидемије пегавца, која је коштала живота многе лекаре и медицинаре, и разуме се – повлачење и албанска голгота, не само да су зауставиле овај процес већ су га и спустиле испод достигнутог нивоа. Српски санитет између могућности и реалних потреба У Ваљеву, граду блници, 1914. било је само 26 лекара, од којих половина није пружала медицинску помоћ, већ је радила друге послове у санитету.
Према броју рањеника којиh је често биlо преко 8.000, само у Ваљеву, требало је 150 лекара.<ref>Архив бивше српске војске док. бр. 4, ф. 1, кутија 124.</ref>
Савезници су у болницама, са 2.000 постеља, имали 30–40 лекара.Генчић Л.: Зашто је дошло до епидемија и помора у нашој војсци ии народу за време ратова 1912–1918, исто као под 5. стр. 772–789.
„У Немачкој је на почетку рата у војној служби било 24.000 лекара, од кога је две трећине било на бојишту а једна трећина у позадини; 1.800 апотекара, 600 зубних лекара и 92.000 војних болничара“ Бројно стање мобилисаног санитетског кадра За рат против Аустро-Угарске Царевине 1914. године Србија је мобилисала, 532.000 грађана, од тога 409 лекара, међу којима је било 17 жена. Са свега 409 мобилисаних лекара, од тога је 25 било хирурга, 203 медицинара, 190 апотекара и 60 ветеринара, санитетска служба је требало да одговори на све изазове који су јој се наметали.
Српско ратно хируршко искуство и промена карактера ратне ране Српско ратно хируршко искуство, пред почетак рата било је богато, захваљујући томе што је српска ратна хирургија у свим ратовима (Балкански ратови) пратила је своју нацију и тиме постигла врхунске резултате у немогућим условима чиме је подносећи највеће жртве достигла светски врх. Међутим општа катаклизма Првог светског рата довела је до промена карактера ратне ране због измена у војној техници и тактици.
Први светски рат значајно се разликовао од претходних које је водила Србија...„не само по неупоредиво већем броју погинулих и рањених, него и много тежим ранама код повређених“... Прве две ратне године (1914—1915) карактерише трауматска епидемија узрокована великим и крвавим биткама. Као резултат промене у војној техници и тактици, карактер ратне ране био је потпуно измењен. Иако са знатним искуствима у збрињавању рањеника, стеченим у претходна два Балканска рата, српски санитет од почетка суочен са недостатком лекара, хирурга, епидемиолога и санитетског материјала, једва је успевао да одгоовори свим потребама.
Велики недостатак за српски грађански и војни санитет била је чињеница да Београд, да је дотле највећи болнички центар и окосница збрињавања рањеника и болесника у балканским ратовима (када су у њему функционисале 23 резервне болнице), овога пута као попгранична варош био изложен борбеним дејствима непријатеља. Његову улогу морали су да преузму Ниш, Крагујевац и Скопље. У београду су остали само болничари неборци, болничарке и болничко особље, неколико жена лекара и лекара неспособних за војну службу из здравствених разлога.Недок А. Српски војни санитет на почетку рата и у великим биткама 1914. године, Зборник „Српски војни санитет 1914–1915. године“, Војна штампарија, Београд, 2010, 25–76
Услови који су владали на западним границама Србије у првим месецима рата На почетку борбених дејстава, Влади генералштабу и његовој санитетској служби постало је јасно да ће тежиште ратних операције бити на западним границама Србије према Босни и да ће Ваљево постати највећи болнички центар у овим ратним операцијама. Око сталне војне болнице у Ваљеву одмах је отворено шест резервних болница, а све државне (војне и цивилне) зграде, а на крају и многе приватне куће и кафане, у гради и његовој околини преименовано је у болничке објекте за смештај рањеника, а са појавом епидемије паратифуса и болесника.
У Ваљеву, на почетку рата било је 26 лекара, а њих половина није пружала медицинску помоћ, већ је радила друге (административне и организационе) послове у санитетској служби српске војске. Према броју рањеника, који је у Ваљеву, често прелазио 8.000, требало је око 150 активних лекара,Војноисторијски архив, Архив бивше српске војске, док. бр. 4, ф. 1, кутија 124(на основу процена савезника, који су у својим болницама од 2.000 постеља имали 30 до 40 лекара).Генчић Л .: Зашто је дошло до епидемија и помора у нашој војсци и народу за време ратова 1912–1918, „Историји српског војног санитета–наше ратно санитетско искуство“, В.Станојевић, (1925). стр. 772–789.
Ништа боље стање није било ни са санитетском опремом и материјалним средствима. Према записима др Арчибалда Рајса стање санитетске опреме и материјала било је катастрофално:
Услови који су владали у српском санитету и Србији у време Церске, Колубарске и битке на Дрини Знајући да су главне српске снаге концентрисане на северу Србије и сматрајући да је борбена вредност српске војске мала Поћорек је снагама предвиђеним за дефанзиву одлучио да нападне Србију 12. августа 1914. године, изјутра. Док је Друга армија вршила снажан демонстративан напад дуж обале Саве, трупе Пете армије почеле су форсирање Дрине. Аустроугарско командовање очекивало је одлучујућу битку на падинама западно од Ваљева. Њене трупе су у складу са ондашњом аустроугарском и немачком доктрином напредовале у шест маршевских колона без армијске резерве.
Српска Врховна команда очекивала је да ће главнина аустроугарских снага, кад се пребаци преко Саве и Дунава, надирати ка југу, долином Велике Мораве према Багрданском кланцу, „вратима Србије и Балкана“. На тој претпоставци извршила је и груписање и распоред војних јединица.