Списак убистава у Београду 1990—2000. даје хронолошки преглед убистава, као и атентата који су се догодили у Београду од 1990. до 2000, која су имала политичку или криминалну позадину или су у већој мери узнемирила јавност. Распадом Југославије, почетком 1990-их, већина београдских криминалаца вратила се у земљу, а велики број њих учествовао је у ратним дешавањима. У земљи, која се налазила под санкцијама и у економској кризи, они су видели добру шансу у заради шверцом и криминалом. Тада је дошло до стварања криминалних кланова и озбиљних сукоба међу њима, који су довели до повећања броја убистава која су током 1990-их нарасла на око 100 годишње. Већина убијених били су млади или људи средњих година.

Историјске околности

Београд главни и највећи град Србије и Југославије био је од 1945. до 1990. релативно миран град. У овом периоду уобичајене криминалне активности сачињавала су — џепарења, ситне крађе и провале, обијање станова и аутомобила, пребијања и силовања. Такође, крајем 1960-их и током 1970-их били су веома популарни тзв „позајмљивачи” аутомобила, односно лопови који су „привремено отуђивали” возило од власника и користили га за вожњу из задовољства, а ове вожње су се углавном завршавале када се потроши гориво. Тежих кривичних дела и убистава из користољубља, готово да није било. Број убистава био је веома низак — годишње око 30 и она су углавном била резултат нерешених породичних, рођачких, пријатељских, ортачких или љубавних проблема. Убице су најчешће хватане, а многи су се и сами пријављивали милицији.

У периоду до 1980. десило се свега неколико убистава која су узнемирила јавност. Године 1951. ухапшен је серијски силоватељ Митар Секулић, који је силовао неколико жена, а две жртве убио — Милену Петровић, фебруара 1948. и Јелену Ђукић, почетком 1949. године. Драган Гутић и Сава Лисовац извршили су децембра 1967. монструозно убиство београдског таксисте Тиосава Јанковића, а сутрадан извели готово филмску пљачку курира Робних кућа „Београд”, кога су тешко ранили и отели му велики пазар. Обојица су брзо ухапшена, а касније су осуђени на смртну казну. Једно од познатијих београдских убистава догодило се у рано јутро 17. јануара 1974. када је Драган Турудић, заставник ЈНА са прозора свог стана убио Милорада Јовановића, који је покушао да украде његово аутомобил Заставу 750 (попиларног Фићу). Овај случај поделио је јавност на оне који су подржавали убиство јер је Турудић бранио своју имовину и на оне који су га осуђивали јер је убио човека због обичног аутомобила.

Већи талас криминала у до тада мирном граду осетио се током 1980-их, када се број криминалних радњи, као и убистава полако почео повећавати. Године 1981. пронађен је мртав први „југословенски милијардер” — инжењер Станко Девић, који је од своје помајке, иначе Францускиње, наследио огромно богатство у Француској. Повучени особењак, који је живео у беди, истовремено хвалећи се новинарима баснословним богатством које треба да наследи, на тај начин је око себе привукао људе сумњивих намера. Његов леш откривен је 6. јуна у његовом стану, три недеље након смрти. Како се леш налазио у фази распадања било је немогуће извршити обдукцију, тако да је његова смрт остала неразјашњена. Фебруара 1983. у тучи средњошколаца, које тих година нису биле ретке, испред хотела „Србија” у Шумицама убијен је седамнаестогодишњи ученик Срђан Томић, из Новог Београда, кога је ножем усмртио деветнаестогодишњи ученик Предраг Марковић, са Вождовца. Брутално убиство ученика Земунске гимназије узнемирило је београдску јавност.

Године 1985. београдску јавност узнемирила су још три убиства. Два су била из баналних разлога — због неузвраћене љубави, односно нерешених пословних односа, док је треће убиство најавило оно што ће за неколико година постати суморна београдска свакодневница. Дана 2. јула у Студентском граду на Новом Београду, студент Мехмет Тафа, из Урошевца, због неузвраћене љубави убио је двадесетдвогодишњу студенткињу Природно-математичког факултета Светлану Прокић. Неколико дана касније — 9. јула Момчило Влаховић, смењени директор, убио је Душана Папића, новог директора Савезне дирекције за робне резерве. Треће убиство, које је касније названо „прва београдска сачекуша”, догодило се на Коњарнику, код источне капије Београда 15. фебруара 1985. када је убијен Ранко Рубежић, познати београдски криминалац кога су убили његови сарадници — Драган Поповић Дадиља и Милован Вујисић Вуја.

Да је Београд био релативно миран град поткрепљује и чињеница да су полиција и Служба државне безбедности (СДБ), током 1970-их и почетком 1980-их настојали да се реше познатих београдских преступника тако што су их врбовали да раде за државну безбедност. Они су их на тај начин спашавали од затвора и слали у западну Европу, где су потом обављали поједине послове за службу. Такође, познати београдски преступници су на Западу, а пре свега у Западној Немачкој настављали са својим криминалним делатностима и тамо израсли у праве криминалце, зарађујући огромне суме новца. Један од најпознатијих криминалаца, био је свакако бивши боксер Љубомир Магаш звани „Љуба Земунац”, који је 1986. убијен у Франкфурту.

Убиства 1990—1995. 1990. година 23. март 1990 — у клубу Нана, на Сењаку, убијен Андрија Лакоњић Лаки (1957—1990), бивши боксер и криминалац. Убијен је у пуцњави, која је избила после краће препирке између њега, Веска Вукотића и Дарка Ашанина. Главноосумњичени за убиство Веселин Веско Вукотић, исте ноћи је уз помоћ инспектора СУП Београд Мирослава Бижића побегао у САД. На суђењу, одржаном почетком октобра исте године, другооптужени Дарко Ашанин је ослобођен, а инспектор Бижић тада је по први пут у јавност изнео информације о сарадњи државне безбедности са београдским делинквентима. 2. децембар 1990 — у улици Војводе Степе, на Вождовцу убијен Радован Раша Лагунџин звани „Жабац” (1970—1990), боксер и криминалац, члан Вождовачког клана. Убиство су извршила тројица нападача, који су истог дана побегла у иностранство.

1991. година 4. август 1991 — у улици Милана Распоповића, на Вождовцу испред куће у којој је становао, убијен Бранислав Матић Бели (1952—1991), власник неколико ауто отпада, криминалац и члан Вождовачког клана и један од финансијера опозиционог Српског покрета обнове (СПО). Убијен је приликом повратка из Такова, где је заједно са Ђорђем Божовићем Гишком 3. августа присуствовао прослави оснивања батаљона „Танаско Рајић” Српске гарде, паравојне формације СПО. Убиство су извршила двојица нападача, која никада нису откривена.

1992. година 6. јануар 1992 — у улици Омладинских бригада, на Новом Београду, убијен Остоја Јелић, службеник СУП-а. Тог дана дежурна служба је добила позив да одређени људи на паркингу обијају кола. Остоја Јелић је савладао лопове, међу којима је био Жарко Палежевић из села Прово крај Шапца. Међутим, у једном тренутку Жарко Палежевић је отео службени пиштољ од Остоје Јелића и том приликом га убио. 23. јануар 1992 — у кафићу у Земуну убијен Жељко Парађина, пуковник ЈНА и пилот РВ и ПВО. Убиство су извршили Миле Бакић и Милорад Мачешић, али никада нису приведени правди. 3. фебруар 1992 — у кафићу „Бакарди”, на Бањици, приликом легитимисања гостију убијен Бранислав Перовић, инспектор београдске полиције. Убиство су извршили Зоран Ускоковић Сколе, Дејан Зораја и Дејан Јакшић. Зоран Ускоковић Сколе је ослобођен кривице, док су Дејан Зораја и Дејан Јакшић осуђени на дугогодишње казне затвора. 29. фебруар 1992 — у дворишту Основне школе „Иван Гундулић”, на Новом Београду, у договореној тучи из ватреног оружја убијен Никола Медић (1976—1992). Убиство је починио осамнаестогодишњи Дејан Стакић. За то дело био је осуђен на четити године у КПД у Ваљеву. 1996. године Дејан Стакић је изашао из затвора, а потом је убрзо убијен у Холандији. 6. април 1992 — на паркингу у улици Индире Ганди, на Вождовцу, убијен Бранислав Караџић, директор „Младост-туриста”. Убица Караџића био је Војислав Божиловић, вођа четворочлане банде која је у периоду од децембра 1991. до марта 1992. извршила три напада на београдске поштаре, а 23. јула извршила пљачку златаре „Мајданпек”, у Улици пролетерских бригада када је убијена продавачица Борјанка Татић. Вођа банде је марта 1994. осуђен на 20, а његов саизвршилац Далибор Губеринић на 15 година затвора, док су остали чланови банде осуђени на мање временске казне. 28. април 1992 — у Вишњичкој улици, на Карабурми, у сачекуши убијени Младен Ђурић звани „Млађа” и његова вереница Олга Вулић. Младен Ђурић био је у непријатељским односима са Александром Кнежевићем Кнелетом. Убице никада нису пронађене. 20. мај 1992 — на Новом Београду у сачекуши ликвидирани Александар Вулић звани „Вуле” и Момчило Лазовић. Александар Вулић био је најбољи пријатељ Младену Ђурићу Млађи. Његова рођена сестра Олга убијена је заједно са Млађом месец дана раније. Убице никада нису пронађене. 15. јун 1992 — у Земуну убијен криминалац Горан Бојовић звани „Амонијак” (1965—1992), криминалац. Непознати нападач прво је изрешетао Горана док је био у ауту, а потом је бацио бомбу. Овом приликом настрадао је седамнаестогодишњи Зоран Добродолац, који се случајно нашао на месту ликвидације. 23. септембар 1992 — У Београду нестао Исо Леро звани „Џамба” (1953—1992), познати криминалац са Дорћола, који је последњи пут виђен у рано јутро 23. септембра испред палате Београђанке. Пошто његов леш никада није пронађен, након три године проглашен је мртвим. 28. октобар 1992 — у хотелу „Хајат”, на Новом Београду убијен Александар Кнежевић Кнеле (1971—1992), познати београдски криминалац и члан Вождовачког клана. Иако веома млад, био је један од блиских сарадника Ђорђа Божовића Гишке и једно време телохранитељ Вука Драшковића, лидера Српског покрета обнове (СПО). За убиство је најпре осумњичен Миодраг Цвијетиновић, зет познатог криминалца Радета Ћалдовића Ћенте, али је касније ослобођен оптужби, а убица Кнежевића никада није пронађен. 30. октобар 1992 — на углу улица Јурија Гагарина и Гандијеве, на Новом Београду, убијен Игор Поповић звани „Игоришка”. Убица је након извршене ликвидације побегао са места злочина.

1993. година 11. април 1993 — убијен Владан Петровић звани „Регина”, власник истоименог кафића. Убиство је извршио припадник СДБ-а Мирослав Курак. 19. јул 1993 — испред кафића „Магнум”, у улици Мите Ружића, на Звездари убијен Миломир Матовић, рођени брат Миливоја Матовићa званог „Миша Кобра”, бизнисмена из Аустралије. Убица никада није пронађен, мада су велике сумње за ово убиство падале на Божидара Батицу Станковића, који је био у сукобу са Мишом Кобром. 16. август 1993 — у ресторану стадиона ФК „Бежанија”, на Новом Београду убијен Славиша Павић звани „Пирке” (1971—1993), криминалац и члан Новобеоградског клана. Том приликом рањен је његов друг Драган Николић Гаги, који је седео са њим, као и десетак посетилаца овог ресторана. Нападачи никада нису пронађени. септембар 1993 — у казину хотела „Југославија”, на Новом Београду убијен Станко Петрушић, један од шефова обезбеђења Дафимент банке, који је био осумњичен за учешће у обрачуну обезбеђења Дафине Милановић у ком је убијен Владимир Илић Булиџа. 1. октобар 1993 — испред тржног центра „Меркатор” у Булевару Лењина, на Новом Београду убијен Георг Жорж Станковић (1947—1993), власник неколико локала са билијар клубовима и покер апаратима. Станковић је раније био успешан боксер „Црвене звезде”, а потом је отишао у иностранство. По повратку у земљу једно време је радио као таксиста. Убиство су извршила два атентатора, која никада нису откривена. У београдском подземљу сматрало се да је ово убиство освета Миливоја Матовића званог „Миша Кобра” Жоржовом сину Божидару Батици Станковићу за убиство његовог брата. 7. октобар 1993 — у Улици Васе Пелагића, на Сењаку убијен Радојица Никчевић (1948—1993), директор „Прве београдске стамбене задруге”, који је био бивши кошаркаш и пилот, а једно време и председник Кошаркашког клуба „Партизан”. Убиство је извршио један атентатор, који је имао помагача и они никада нису пронађени.