Историјат стакленика

Историјски развој стакленика, објеката за гајење биљака у еколошки контролисаним условима, одвија се преко 2000 година. Сразмерно технолошком напретку цивилизације постизана је мање или више прецизно регулација температуре, влаге и/или светлости, а стакленици су служили или да би се продужила сезона коришћења јестивих биљака или да би се производиле биљке из топлијег климата за коришћење у ентеријерима. Током времена, после великих географских открића у ботаничким баштама, углавном, јавља се и посебан тип стакленика – конзерваторијум. Двадесети век доноси многе новине, од покровних материјала (пластичне масе) до прецизне контроле: температуре, влаге и светлости (интензитет, квалитет и фотопериод), као и састава ваздуха (повећана концентрација угљен-диоксида), каква се остварује у фитотронима.

Стари век Нема сумње да су Римљани успешно форсирали руже у штићеним просторима. Колумела помиње "плоче провидног камена" који се листа (lapis specularis) којим су ови објекти покривани. Минерал гипса - селенит, на пример, има ову особину. Стакло генерално није коришћено до првог века наше ере, када је почело да се користи по кућама имућнијих људи. У ископинама Помпеја (I век п. н. е. - I век н. е.) остаци једне грађевине идентификовани су као стакленик (specularia). Имала је зидане полице на којима су стајале биљке, а топао ваздух је пролазио кроз шупљине у зидовима. Претпоставља се да је чеони део био покривен неком заменом за стакло.

Најранији познати стакленик подигнут је за римског императора Тиберија који је волео краставце и јео их је свакодневноJules Janick, Harry S. Paris and David C. Parrish (2007): The Cucurbits of Mediterranean Antiquity: Identification of Taxa from Ancient Images and Descriptions Annals of Botany . Римски баштовани користили су вештачке технике (слично данашњим стакленицима) да би краставци били на његовом столу сваки дан у години. Краставци су сађени у посуде са точковима које су извожене током дана на сунце, а током ноћи биле унутра због хладноће. Чувани у ограђеним лејама или у објектима на чијим су прозорима биле зауљене тканине или листови селенита, према опису Плинија Старијегrogueclassicism: Roman Greenhouses? Cartilaginum generis extraque terram est cucumis mira voluptate Tiberio principi expetitus Nullo quippe non die contigit ei pensiles eorum hortos promoventibus in solem rotis olitoribus rursusque hibernis diebus intra specularium munimenta revocantibus. У доба каснијих римских царева побољшан је дизајн и стакленици су коришћени за гајење винове лозе и ружа.

Марцијал (45-104) у епиграмима сатирично истиче пажњу којом је његов пријатељ обасипао воћне саднице из Киликије, штитећи их стаклом и обезбеђујући им јужну експозицију, што представља боље услове од оних у којима живи сам Марцијал. Он пише и о ружама и љиљанима који се форсирају под стаклом (vitrum), али овакви објекти су били предмет луксуза. Сенека пише да није противприродно топлом водом или осталим модификацијама грејања добити ружу зими.

Средњи век Као луксузна и за климат јужне Европе неекономична новина подизање стакленика је брзо проређено и дуго не постоје никакви записи о њима. Тек 1245. године свестрани научник Алберт Велики гради огледни стакленик у доминиканском манастиру у Келну. У XIII веку познавање биљака је био предуслов за бављење медицином, а Алберт је био прави пионир у научним раду на биљном царству, и мада се многе фантастичне грешке мешају са неким реалним ставовима, учење га је одвело до оригиналних извора на Истоку. Запажао је многе законитости, и налазио примену биљака, тако што је постављао огледе у свом врту.

Причу о његовој вртној вештини износи хроничар Де Бека средином XIV века. “Дана 6. јануара, 1249”, каже он, “Виљема II Холандског који је путовао кроз Келн угостио је у манастиру Албертус Магнус. Његови гости доживели су највеће запрепашћење, јер им је средином зиме у манастирском врту показао воћке са зрелим плодовима, и остале биљке у цвету, што је постигао благим загревањем.” У којој мери ова прича почива на чврстим темељима након истека века, када је Де Бека писао, тешко је рећи, али није немогуће да је Албертус Магнус научио како се биљке вештачки форсирају, а можда је имао и доста среће у својим експериментима.

Године 1259. у Падови је пронађен нејасан запис о цвећу и воћу произведеном ван сезоне уз помоћ вештачке топлоте. У једном писму из 1389. успутно се помиње да се у Bois de Duc (Француска) гаји цвеће у стакленим павиљонима окренутим југу.

На Далеком истоку, према корејској књизи кулинарских рецепата Санга јорок (хангул:산가요록, ханча:山家要錄) из 1450. године, постојали су "активни" стакленици, у којима је било могуће ручно повећавати или снижавати температуру. У њој постоје описи стакленика, који је конструисан тако да регулише температуру и влажност према захтевима биљне културе . Један од најранијих записа је из Анала Чосон династије из 1438. године потврђује да су стабла мандарине гајена у традиционалним корејским стакленицима током зиме инсталирањем ондол система грејања испод подаThe Garden History Society, Garden History Advanced Horticultural Techniques in Korea: The Earliest Documented Greenhouses. pp. 68–84. W. S. Maney and son limited, 2007.

Нови век Падова је дуго била водећа у иновацијама везаним за објекте ове врсте. Daniele Barbaro 1550. године, који се бавио дизајном прве ботаничке баште "Orto Dei Semplici" основаној 5 година раније, саградио је "viridarium" за заштиту осетљивих биљака преко зиме, убацивши преносну пећ у складиште за камење, циглу и дрво. Пошто је имало неколико застакљених прозора названо је стаклеником.

Развоју стакленика посебно доприноси велико интересовање за агруме којих је било 169 сорти, а за које је у већем делу Европе неопходна зимска заштита. Први помен о презимљавању цитруса испод дрвених заклона који су загревани на угаљ је из 1490. У XVI веку забележено је да су агруми током зиме били у подрумима, а у ботаничкој башти у Лајдену (Холандија) 1599. француски ботаничар Jules Charles подиже "ambulacrum" заклон који се греје, по многима претечу савремених стакленика.

Прво ограничено коришћење стакла у оранжеријама забележено је 1619. године, а применио га је Саломон де Ку у Хајделбергу (Немачка) за заштиту 340 стабала поморанџе посађених директно у земљу. То је била конструкција слична амбару 85 m дуга, 9,5 m широка и виша од 30 највиших стабала високих 7,5 m. На основној дрвеној конструкцији био је кров покривен пешчаром. У зидовима су били бројни мали прозори, а четири пећи су ложене преко зиме када је објекат и био подизан (од краја септембра до Ускрса). Овакви и слични монтажни објекти били су кратко у употреби, да би их заменили стални објекти док су биљке у посудама уношене и изношене из њих.

Експериментисање са дизајном пластеника настављено је током XVII века у Европи, са напретком технологија у производњи стакла и побољшањем грађевинске технике. Током последње четвртине XVII века најмање један зид (јужни) имао је релативно велике прозоре, док је кров још увек био непрозиран. Такав је био и онај који је саграђен за Луја XIV у Версају 1685. који је био дуг преко 150 m, 13 m широк и 14 m висок са преко 1200 садница поморанџи и око 300 других осетљивих егзота. Иако су зидови били са рамовима у које је углављивано стакло осећао се недостатак светлости па је 1696. у Енглеској подигнут први стакленик са застакљеним кровом, знатно раније од осталих европских земаља мада су још дуго грађене и оранжерије непрозирног крова, каква је и она из ботаничке баште Кју изграђена 1761. године.

Француском ботаничару Шарлу Лусијену Бонапарти (Charles Lucien Bonaparte) се често приписује изградња првог савременог стакленика за лековите тропске биљке у Лајдену током прве половине XIX века. Златним добом стакленика сматра се Викторијанска ера у Енглеској, где су се богата виша класа и славољубиви ботаничари такмичили у изградњи што компликованијих објеката. Добар пример овог тренда су и пионирски радови у ботаничкој башти Кју. Џозеф Пакстон, који је експериментисао са стаклом и гвожђем у подизању великих стакленика, дизајнирао је Кристалну палату у Лондону, која је подигнута за хортикултурне, али и за остале изложбе. Била је дуга 564 m и 39 m висока. У велике стакленике изграђене у XIX веку, сврстани су и Њујоршка (New York Crystal Palace) и Минхенска (Munich’s Glaspalast) кристална палата, као и Краљевски стакленици у Лакену (1874-1895) за белгијског краља Леополда II.

У Јапану први стакленик саградио је 1880. Самјуел Кокинг, британски трговац, извозник биља.

У XX веку многим типовима стакленика додата је геодетска купола. Значајни примери су пројекат Еден (The Eden Project), у Корнволу, Конзерваторијум Мичел парка (Mitchell Park Conservatory) у Милвокију, Универзитетска ботаничка башта у Цириху.

Током седме деценије XX века, када су полиетиленске фолије постале широко доступне, почела је употреба пластеника који су најчешће у облику тунела. Подједнако се примењују пластеници који се израђују индустријски, али и они које у самоградњи праве узгајивача биљака. Као конструкција користе се полукружно савијене алуминијумске цеви, поцинковане челичне цеви, или чак PVC водоводне цеви што знатно смањује трошкове изградње, а што је довело до подизања великог броја пластеника у мањим расадницима, фармама и вртним центрима. Уградњом ефикасних UV инхибитора знатно је повећана трајност полиетиленске фолије током осме деценије XX века од 1-2 године на 3-4 или више година.

У масовној биљној производњи у штићеним просторима током последње две деценије XX века доминирали су блок (или вишебродни) стакленици/пластеници. Ови објекти састоје се из више повезаних стакленика/пластеника између којих су уклоњени дужи зидови. На овај начин се остварују знатне уштеде у грејању јер се однос између површине пода и запремине повећава у корист површине. Блок објекти се користе подједнако за производњу и дистрибуцију биљака. Као покривач користе се двоструке плоче поликарбоната или две полиетиленске фолије између којих се упумпава ваздух чиме се смањује одавање топлоте.

Грејање

Историјат стакленика

Źródło i licencja