Абака-кан, Абага, Абакатан, Абагу или Абатар (1234, поседи Толуида — 1281/1282/1284, Хамадан) је био господар Истока, тј. други кан Илканата (1265—1281/1282/1284) из династије Хулагида (огранак династије Бориџигин, односно тзв. Златне породице).Енциклопедијски речник Брокгауза и Ефрона
Био је син Хулагу-кана и Јисунџин-катун. О његовом раном детињству се готово ништа не зна, зна се само да се родио и одрастао у Монголији. На историјској сцени се појављује први пут 1256. године када се придружује оцу у походу на Блиски исток. Заједно са оцем, следеће године, сломивши отпор асасина, креће на Багдад, тадашњу престолницу некада моћног Абасидског калифата. 10. фебруара 1258. године, после дугог бомбардовања, Багдад се предаје Монголима, који убијају калифа и врше велики масакр. После Багдада, дошао је на ред и Дамаск, који се, да не би завршио као Багдад, одмах предао. Падом Дамаска Монголи су дошли у додир са крсташима у Светој земљи, од којих им је кнез Боемунд VI од Антиохије помогао у освајању Дамаска. Даља освајања Монгола заустављена су битком код Ајн-ал-Јалута 3. септембра 1260. године, када су монголске снаге тешко поражене од стране египатских Мамелука, који су освојили Дамаск.
Кан Хулагу је на освојеним територијама, од Инда до Средоземног мора, успоставио ново Персијско царство - Илканат. Абаки, свом омиљеном сину, дао је на управу Туркестан, али је Туркестан, као и друге делове Корасана, Илканату отео Барак-кан, кан Бухаре. Корасан је касније враћен.
После очеве смрти Абака је завладао Илканатом. Кан Абака опет покушава да Илканат прошири на југоисток па обнавља сукоб с Египтом. Али, Египат династије Мамелука га је поразио у бици код Елбистана, 15. априла 1277. године и код Хомса, 29. октобра 1281. године. По свој прилици овај други пораз био је тежи, али није донео неке веће територијалне промене.
Египатски султан Бајбарс I, користећи смрт Хулагу-кана, успео је и да освоји низ крсташких утврђења и градова. Ово је изазвало Девети крсташки рат на чијем челу се налазио енглески принц Едвард Дугоноги. Крсташи су се се 1271. године искрцали у Палестини, освојили Назарет и почели са пљачкањем. У пљачки им се придружио и Абакин генерал Самагар са неких 10.000 Монгола. Следеће године принц Едвард је склопио мир са султаном Бајбарсом I и одложивши крах крсташких земаља и због проблема код куће у Енглеској, напустио је Свету земљу.
Султан Бајбарс I је пљачкао и Јерменско краљевство Киликију. У бици познатој као катастрофа на Мари, 1266. године, он је заробио јерменског принца Левона, док је други, принц Торос, погинуо. Киликија је тада непојмљиво опустошена, а међу опустошеним градовима нашли су се и Сис и Лајаса.
Илканат се сукобљава и са Чагатаи канатом и ту је предводник војске Илканата, Абакин син Аргун, извојевао победу у бици на реци Јон у Дамагану.
Кан Абака је био званично шаманиста, али је, због утицаја своје бабе по оцу Соркохтани Беки, своје мајке Јисунџин-катун, маћехе Докуз-катун и супруге Деспине-катун, показао симпатије према хришћанству. Докуз-катун и касније Деспина-катун, биле су духовне вође Монгола Илканата.
мини|лево|Сребрни дирхам искован у Тбилисију за Абаку. На новчићу је био хришћански натпис.
Током Абакине владавине Илканат је био пространи канат са мноштвом вазала у коме је трговина цветала. Трговало се са свим деловима Монголског царства, Арабијом, Египтом и Сомалијом. Највећи трговачко средиште каната био је град Ормуз, иначе вазал канатовог вазала.
Године 1274., Велики кан Кублај-кан, Абакин стриц, поставља га да води инвазију на Јапанска острва. Заједно са војсковођом Кинезом, Ванг-сан-чином, кан Абака је прешао воде између Јапана и Кореје и освојио неколико острва, једну тврђаву и потукао славне самурајске ратнике. Једини разлог због кога нису успели да постигну ништа више од овога је била завист између кана Абаке и Ванг-сан-чина, која је у добрим делу компромитовала све монголске акције на Јапанским острвима. Шта су Монголи, после ових успеха, даље планирали, остала је тајна, јер је још исте вечери, после боја са самурајским ратницима, почео да дува божански ветар (или Камиказе), који је уништио монголску армаду, тада најмоћнију флоту на свету. Од монголских бродова једино су се спасили они на којима су били виши официри, који су били на отвореном мору. Кан Абака и Ванг-сан-чин тако су се вратили натраг. Ова експедиција под вођством Абака-кана и Ванг-сан-чина постала је позната као Бунеј битка или као прва битка у заливу Хаката.
Кад је сазнао да су размирице кана Абаке и Ванг-сан-чина проузроковале неуспех монголске војске у Јапану, Велики кан Кублај-кан се разбеснео и наредио убиство објице вођа. Ванг-сан-чин је убијен на један јако грозан начин у Монголији, а кану Абаки је одрубљена глава 1282. или 1284. године, у Хамадану, у Персији.
Иза себе је оставио два сина Аргуна и Кијакатоа..
Током Абакине владавине кроз Илканат је прошао Марко Поло.
мини|десно|Абака јаше на коњу, Аргун стоји и држи у наручју Газана. Слика Рашида ал-Дина из Џами ат-тавариха. XIV век.
Порекло мини|десно|Илкан Хулагу се одмара. Слика из средњовековног рукописа из Британског музеја. Рани XVI век.
Абака је био син Хулагу-кана (или Хулегу-кан ) и Јисунџин-катун. Родио се 1234. године на поседима свог деде Толуја, који су укључивали постојбину Монгола , реке Онон и Керлен и планину Буркан Калдун , тј. северну Кину и источну Монголију . Тим областима је тада владала Абакина баба Соркохтани Беки, која ју је чувала за своје синове .
Његов отац, славни Хулагу-кан је био син Тулија (Тулвија или Толуја ), а Џингис-канов унук, на равној нози са Батуом, Мангуом и Кублајем, од којих су му ова двојица последњих била браћа . Хулагу је био освајач Багдада , оснивач Илканата у Персији , као и његов први кан и оснивач сопствене династије Хулагида .
Хулагу-кан постао је стварни господар персијског и вавилонског Ирака, укључујући и Хорасан , премда се формално изјашњавао као верни слуга свог брата Кублај-кана . Касније је водио успешне ратове са својим рођаком Барка-каном , који је око 1259. године одвојио Златну хорду од остатка Монголског царства и коме је Хулагу отео неке драгоцене пашњаке у Азербејџану .
Хулагу је свим овим освајањима постао главни фактор моћи на истоку .
Инвазија на Блиски исток
Почетак похода мини|лево|Хулагуова армија. Слика Рашида ал-Дина из Џами ат-тавариха из 1430. године. Старији брат и велики кан Мангу-кан (или Монгке-кан) поверио је Хулагуу управљање јужним областима царства и тако га одредио да преузме Десну армију која ће напасти арапске градове Багдад, Дамаск и Каиро. У мају 1253. Хулагу је кренуо да доврши освајања која је започео његов деда, а потврдио старији брат. Припреме су трајале све до зиме, кад је тада највећа и најмоћнија војска на свету кренула према Багдаду. По причањима Марка Пола та војска је бројала око 100.000 коњаника, не рачунајући пешадију.
Уништење исмаилита мини|десно|Хулагуова опсада Аламута из 1256. године. Слика из Јуваинијеве књиге Тарих-и џахангушаиа. Национална библиотека Француске, одељење за рукописе.
Године 1255. Хулагу је прешао реку Окс , али да би дошао до Багдада требало је поново успоставити монголску власт над неколико побуњених области успут. Најтеже је било освојити упориште исмаилита, јеретичке муслиманске секте шиита, на западу познате под именом асасини . Крајем 1255. монголска војска је стигла под најзначајнију од бројних асасинских тврђава Аламут, Орлово гнездо , у области Дамаган, у северној Персији .
Године 1256. Абака је из Монголије дошао у Персију да се придружи оцу у рату. Убрзо се показало се да су асасински замкови тако добро припремљени за одбрану, па је Хулагу почео да одмерава тешкоће освајања чврсто утврђених замкова једног за другим, па је смислио једноставнији и директнији начин. Имајући у виду светачки маску асасинског вође Рукнедина бен Аладина, познатог као Имам, Велики Мајстор или Старац с планине , Хулагу је смислио да га зароби помоћу војне надмоћи и обећања милости ако се преда. Монголи су бомбардовали утврђење исмаилита, а њихови ратници су доказали да умеју да савладају стрме литице и изненаде браниоце утврђења. Наизменична примена силе, ватрене моћи, обећавања милости, успела је; на прву годишњицу свог доласка на власт, 19. новембра 1256. године , Имам се предао , због недостатка намирница у Аламуту и био је заробљен .
Чим је заробио Имама, спроводио га је од једног до другог исмаилитског замка да нареди својим присталицама да се предају . До краја године већина замкова су били заузети , а до пролећа следеће године сви асасини су покорени , а Имам је убијен .
Пад Багдада
Хулагу шаље гласнике у Багдад мини|лево|Хулагуова пљачка Багдада, 1258. године. Слика Рашида ал-Дина из Џами ат-тавариха. Национална библиотека Француске, одељење за рукописе. Уништењем асасина Хулагу и Абака отворили су пут својој огромној војсци према Багдаду , највећем и најбогатијем граду муслиманског света . У складу са устаљеном монголском дипломатском праксом, пре него што је покренуо напад на град, Хулагу је послао гласнике са мноштвом жалби . Калифа Ал Мустасима (или Мустансира Билаха) је оптужио што није послао војску да помогне при сламању отпора асасина , иако се заклео на верност још Хулагуовом деди Џингис-кану. Уколико се сместа не искупи за своја недела тиме што ће се ставити под монголску власт - запретио је Хулагу - освојиће му град и заробити га. На то је калиф пркосно објавио да ће се цео исламски свет дићи у одбрану калифове независности и да неће дозволити да неверници заузму Багдад, арапску престоницу. Клео се да ће и муслимани чак из Магреба, мароканске атлантске обале, пожурити да поубијају монголске освајаче, ако они истрају у свом походу. Ни бог ни муслимани, тврдио је, неће дозволити да Багдад падне.
Почетак напада на Багдад У новембру 1257. године, не верујући да калиф има моћ да говори у име целокупног исламског света, Хулагу и Абака су кренули на Багдад. Како би попунио своју војску, Хулагу је позвао и вазалне војске из савезничких земаља, Јерменије и Грузије, као и разна турска племена. Тако се главна војска приближавала граду у широком луку, са севера и истока, а остале војске примицале су му се са севера и запада. Мада су реке Тигар и Еуфрат имале своју историјску улогу природних препрека за освајаче Месопотамије, Монголи су их тако савладали понтонским чамцима. Како су војске напредовале, терале су становништво залеђа да бежи у сигурност утврђеног града . До последње недеље јануара 1258. године, војске су потпуно окружиле град и заузеле велика предграђа изван градских зидина, пунећи центар избеглицама .
Поделе у Багдаду Пре него што је започео напад, Хулагу је потражио начин да искористи политичке, верске и етничке поделе у граду. Мајка и две његове жене, међу којима је била и Абакина мајка, су биле хришћанке, као и много војника, па је одржавао везе са хришћанским заједницама по целом Средњем истоку, а задржао је и добре односе са вазалним хришћанским краљевствима Јерменије и Грузије. Користећи се тим везама, монголски изасланици су тајно одлазили у град и враћали се у логор Монгола. Хулагу је тако добијао вести од кључног значаја, а хришћанима и другим верским мањинама обећао је посебни статус. Као знак нарочите милости, коју ће хришћани уживати под његовом влашћу, Хулагу је хришћанске свештенике ослободио обавезе падања ничице на двору, пошто се они клањају једино Богу. Он је искористио страх багдадских хришћана, мале заједнице у окружењу притајено непријатељски расположених муслимана. Потхрањивао је чежњу хришћана да се ослободе исламске доминације.