мини|Мапа која показује историју медицине, у оквиру које се налази и историја медицине у Нишу Историја медицине у Нишу део је историјског наслеђа града и његове културне баштине, од оснивања античког Наиса до савременог Ниша у 21. веку.Група аутора Историја Ниша, том I, II и III, Градина-Просвета Ниш, Ниш 1984.. Историја медицине, као део културе, једног града и свих народа који су на том простору живели, није скуп „мртвих чињеница“ написаних на папиру и сачуваних у материјалним збиркама Ниша, којих нажалост из појединих периода има мало, јер се медицина у граду непрестано развијала и преплитала са новим епохама, које су често одређивала његову будућност у српским, балканским и европским историјским оквирима. Med Pregl (Bgd) 1927; 2(7−8): 274−6.
Традиционална медицина на ширем простору Ниша има дугу историју, која сеже још из периода пре доласка Римљана а касније и словенских племана на Балкан, и зато су њени појавни облици збир вишевековних знања, вештина и на пракси заснованих теорија, веровања и искустава, пореклом из различитих култура. Без обзира да ли се њихови принципи који се користи у одржавању здравља, превенцији, дијагностици, побољшању или лечење физичких и менталних болести могу објаснити или не, они су уграђивани у све појавне облике медицине у Нишу.
Појединачно гледано сваки од појавних облика народне медицине настајао и развијао се на традиционалним и целовитим системима теорије и праксе који су се развијали независно или паралелно са званичном медицином.Marković P. Najgori trenuci srpske istorije. Politika [kulturni dodatak]. 2011; Sept 10:3. Како су се многи од ових система користили, у појединим земљама у окружењу Балкана, знатно пре настанка званичне медицинске праксе у Нишу, једним делом те системе преузимали су и уводили у своју медицинску праксу, нишки лекари, почев античких преко словенских турских и на крају српских лекара.
Предуслови
Будући да свака култура уједно ствара и теоријски систем који нам омогућава разумевање болести, антрополози се залажу да се и за лечења у незападњачким културама, која су се најчешће проучавала у склопу истраживања веровања и магије, користи термин медицина. Медицина у Нишу има дугу историју, која сеже још из периода пре Христа и доласка римљана а потом и словенских племана на Балкан. Њени појавни облици своје корене вуку из народне медицине, која је трајала пре настанка званичне медицинске праксе. Нишки лекари су, преко 20. векова, своја сазнања о болестима и њиховом лечењу, једним делом, стицали вишевековном посматрањем и искуствима постигнутим у лечењу (која су преношена са колена на колено из генерације у генерацију), а другим делом преузимањем и увођењем у сопствену медицинску праксу нових метода, античке, византијске западно европске, а много касније и светске медицине.
И док се у античком периоду медицина у Наису мора довести у везу са грчком, арапском и римском медицином, у средњовековном Нишу медицина се нужно мора довести у везу са медицинским искуствима Византије, чија је традиција у лечењу била прихваћена као најефикснија на ширим просторима Балкана. Био је то историјски период у коме је Византијска култура предсваљала јединство најбољих античких вредности и хришћанске вере. Према овим сазнањима можемо рећи да су главне појавне облике медицине настале на основним знањима и искуставима преузетим из византијеске културе, преузимали и примењивали и поклоници медицине у Нишу.
Међутим поред великог утицаја античке медицине и Византије, и Западна медицина у овом граду је и те како омогућила да лекари стекну и примене значајна практична искуства, док су помоћне медицинске науке и даље имале карактер византијске школе (нпр манастирска медицина). Прве тековине медицине Запада стизале су у Ниш за време владавине Стефана Дечанског преко лекара школованих у Италији (Салерну, Падови, Болоњи, Венецији, Ферми и Риму), потом и оних школованих у Монпељеу у Француској. Лекари са Запада, у Србију па и Ниш најчешће су долазили преко Котора и Дубровника, нашта упућује вишегодишње постојање дубровачке колоније у Нишу.Košanin N. Žujović Jovan. In: Stanojević St, editor. Narodna enciklopedija srpsko-hrvatsko-slovenačka. Knj. 1. Zagreb: Bibliografski zavod DD.
Медицина у Нависосу у периоду Келта
мини|Римљани убијају друиде и спаљују њихове шуме Нависос или Вилин град био је Келтско насеље у новом регионалном средишту кога су (након великог похода на југ Балканског полуострва 281. године п. н. е.) основали Келти. Из овог града у последњој инстанци генетског развоја потиче данашњи град Ниш.
Доласком на простор Нишке котлине Келти не само да су основали град већ су са собом донели своју културу, обичаје па тако и популарну келтску медицина, која је зачета око 5. века пре нове ере. Веровања у вези здравља и болести Келти су често доживљавали као универзалну друштвену појаву, јер је она имала тенденцију да се креће од једне заједнице до друге, прелази од уста до уста, кроз бајке, и приче са путовања трговаца.M. Martin, A Description of the Western Islands of Scotland circa 1695. (London, 1703)D. S. Thomson, The Companion to Gaelic Scotland (Oxford, 1983)
Типично за келтску народну медицину је уобичајено веровање у натприродна бића која могу утицати на људско здравље. У том смислу постојало је веровање да одређени људи у заједници поседују окултне моћи и могу да прате зле духове. Ова схатања Келти су допуњавиалли и дубоко укорењеним знањем становништва о терапијским својствима биљака, животињских производа и воде. Мудре келстске жене и врачаре користиле су ове лекове у комбинацији са сопственим чарима и чаролија, како би се убрзало лечење болести.J. Bannerman, The Beatons (Edinburgh, 1998)
Такође њихово лечење се могло назвати холистичком медицином, јер су болеснику прилазили као бићу које има своје физичко, ментално, емоционално, енергетско и духовно тело, а не појединим деловима тела, по чему је она била слична данашњој, савременој холистичкој медицини.A. Carmichael, Carmina Gadelica (Edinburgh, 1928)M. Dillon and N. Chadwick, The Celtic Realms(London, 1967)
Келтски свештеници, исцелитељи, шамани или друиди, били су људи са великим искуством и зањем које је вековима преношено са генерације на генерацију. Свакако је занимљиво напоменути да друиди нису били само мушкарци већ и жене, који су пе него што се келтско племе населило на неки простор (у овом случају на простор данашње Нишке котлине), друиди су прво истраживали њену околину, природу, биљке, дрвеће седам година, како би начинили слику о лечењу енергијом природе која им је била понуђена на том простору, а затим су почели да ту енергију природе користе.J. Hunter, Last of the Free (Edinburgh, 1999)
Према различитим археолошким налазима, друиди нису били посвећени само општој медицине, већ су се неки од њих специјализовали за лечење ока, а други више за лечење психе. Места у којима су лечили увек су биле повезане са неким келтским боговима који су помагали друидима у лечењу. Наиме друиди су живели у блиској вези са светом духова. Друиди су своју душу, везивали са душу дрвећа, биљкака и друге душе која можда немају материјално тело и на томе заснивали принципе келтско лечење јер како они кажу:
Ипак у снови лечења друида или свештеника лежао је покушај да доведу болеснике у стање да се осећају здравим, избегавајући негативне мисли, а не "да се отарасе" болести. Они су им саветовали да да стварају мале ритуале, кроз које би се болесник неколико минута, неколико пута дневно, на изабраном мирном месту посветио лековитим мисли, замишљајући да након тога осећа пуну снагу као да је здрав.
Медицина у античком периоду Наис, као развијено и јако прометно насељено место, развио се у западном делу Нишке котлине, која је речним путем повезана са суседним котлинама централно балканског простора, на десној обали Нишаве. Град је обухватао територију од око 25 хектара. На северу се простирао до () код Ражња, а на југу до () код Житорађе. На истоку се област Наиса граничила се територијом Ремезијане. Привредни развој града омогућила су рудишта која су се налазила на околним планинама, док је сама котлина била погодна за развој сточарства и земљорадње.
У време цара Октавијана Августа (63. п. н. е. — 14. н.е.), у периоду између Трачког устанка (11—13. година п. н. е.) и далматско-панонског устанка на територији коју данас обухвата Нишке тврђаве развио се војни логор, каструм. Mainz Епиграфски споменик, који се датује у 1. веку, помиње кохортуЦиликум (), која је била смештена у Наису. Касније у Наис долази и римски помоћни стрељачки пук (). Око логора се паралелно развило и цивилно насеље, будућег Града Ниша.
У 2. веку у Наису је била смештена Прва кохорта Аурелиа Дарда (), намењена за одбрану северне Дарданије. Како је свака легија у свом саставу имала 24 лекара може се претпоставити да је у кохорти у Наису било најмање 2-3 лекара, јер је ова кохорта била састављена од 1.000 војника () и коњичког пука (). Како су уз велике војне логоре Римљани оснивали војне болнице ( — од речи , у преводу „добро здравље”), које су касније послужиле као модел за отварање болница широм Римског царства, чак и у средњем веку, па се може претпоставити да су лекари који су служили у кохорти Аурелиа Дарда основали и опслуживали и војну болницу у Наису. VAMZ, 3 sv. XVI-XVII 1983:84;175-81.Крунић, Славица.2000. Римски медицински, фармацеутски и козметички инстру- менти са територије Горње Мезије . Докторска дисертација. Филозофски факултет. Универзитет у Београду мини|Велетудинаријум у Наису био је сличан овом из Бугарске Како је структура војних болница била идентична у свим војним логорима може се претпоставити да је и ова у Наису била постављена у централном делу логора, да је била површине 5.400 m² и правоугаоног облика, дужине 91 m и ширине 59 m.
У централном делу објекта налазило се двориште а дуж све четири стране, биле су распоређене болесничке соба (у које су смештани болесни и рањени током ратова). Болница је имала 60 соба, у два низа (спољашњи и унутрашњи) а свака је била димензија око 4 х 5 метара са вратима окренутим према дворишту или спољнашњој страни болнице.
Између унутрашњег и спољашњег низа соба постојао је широк ходник, (који се може видети на слици десно). Неки од ових просторија коришћене су од стране административног особље, лекари и медицинских помоћника. На улазу у болницу, (према скицама сачуваних из других градова Европе) може се претпоставити да је била велика просторија која је служи као 'прихватна амбуланта болнице.
Просторије за реконвалесценте имале су прозоре за проветравање. У неким случајевима (што се не може са поузданом тачношчу тврдити за овај у Наису) болница је имала и купатило са тоалетом унутар објекта.
У раној фази аутохтона римска медицина у Наису била је под утицајем етрурског наслеђа и старогрчке медицине (баш као што је и старогрчка медицина своја сазнања црпила с извора месопотамске и староегипатске цивилизације - трговина и ратови убрзавају проток информација). До доласка грчких лекара (често оспораваног), она је почивала на магијско-религијским основама. Превладава религијско празновјерје: болест је последица незадовољства богова. На врхунцу таквог веровања, уз бројне богове којима се обраћају за помоћ код појаве различитих болести, готово да сваки део тела имао је свог бога-заштитника. Популарна је била хепатоскопија, или читање божанских порука из јетре жртвованих животиња (нпр. овчијих). Таква гатања посматрањем утробе (јетра, али и срце, плућа, жуч) жртвених животиња имају порекло у етрурске наслеђу (хепатоскопија има порекло на Блиском истоку), а обављали су их тзв. харуспици којима су се обраћали носиоци војне и цивилне власти у Риму. Наиме, јетра је сматрана средиштем душе и главним органом човека. мини|Терме на Медијани