Мост на реци Жепи се налази на подручју општине Рогатица, у насељу Жепа, у Републици Српској, једном од два ентитета Босне и Херцеговине. Камени мост је изграђен у другој половини -{XVI}- века, вероватно након изградње моста Мехмед-паше Соколовића у Вишеграду, за време османске управе на овим просторима, у периоду велике реорганизације и сређивања путних комуникација у овом делу Османског царства. Мост се првобитно налазио на ушћу реке Жепе у реку Дрину и саграђен је на једном од регионалних путева чија је траса ишла уз реку Дрину и који се у Вишеграду одвајао од Цариградског друма, главне османске саобраћајнице на Балкану, чија је исходишна тачка био Цариград, средиште Османског царства. Није познато ко су утемељитељ и градитељ моста, али се међу истраживачима моста утемељење приписује великом везиру Мехмед-паши Соколовићу, а вероватни градитељ моста је један од сарадника архитекте Вишеградске ћуприје, великог Мимара Синана.
Стрма обала реке Жепе је условила изградњу моста са једним отвором, засведеним преломљеним луком распона нешто више од десет метара, док је дужина моста нешто више од 21 метар. По својим стилским карактеристикама мост на Жепи спада у врхунска достигнућа османске архитектуре која је у времену његове изградње била на својој кулминацији, и у том смислу мост има исте стилске и друге карактеристике са османским мостовима из овог периода, чији је градитељ Синан или сарадници његовог цариградског атељеа.
За изградњу моста се везују легенде и током своје историје мост је био предмет путописаца, а једну од легенди је, проминентно, књижевно обрадио писац Иво Андрић у својој приповеци Мост на Жепи из 1925. године. Изградња хидроелектране Бајина Башта и формирање акумулационог језера Перућац у другој половини -{XX}- века су били угрозили постојање моста на његовој првобитној локацији. Након многих дискусија и јавног ангажмана различитих појединаца и организација мост, којем је претило потапање језером, је дислоциран на нову локацију око петсто метара узводно, непосредно испод насеља Жепа и у близини Реџеп-пашине куле, такође конструисане приближно у исто време као и мост, где је и данас лоциран. Заједно уз премештање Арсланагића моста на Требишњици код Требиња, дислокација моста на Жепи је била водећи пример у заштити споменика културе из периода СФРЈ.
Мост се данас не налази у задовољавајућем стању услед пукотине која се формирала на његовој десној страни и која прети његов опстанак, због чега је крајем 2016. године постављена стабилизујућа скела, али санација и рестаурација моста која је требала да уследи до данас није извршена. Мост је непокретно културно добро Републике Српске и национални споменик Босне и Херцеговине.
Локација Мост на ушћу реке Жепе, леве притоке реке Дрине, је један од два камена моста из периода Османског царства изграђених на овој реци. Први мост се налази у непосредној близини њеног извора, у селу Врело, има три окна и преко њега води пут који оближња насеља повезује са Рогатицом. Други, тј. мост на њеном ушћу, је био лоциран десетак метара од ушћа Жепе у Дрину, на старом друму који се у Вишеграду одвајао од Стамболске џаде и ишао низ Дрину њеном левом обалом. На овом месту мост је стајао све до лета 1966. године када је због акумулационог базена насталог изградњом Хидроелектране Бајина Башта, да не би био потопљен, дислоциран на локацију око 500 метара узводно на истој реци, испод самог насеља Жепа, која се зове Спахин хрид, недалеко од Реџеп-пашине куле (која је грађена приближно у истом периоду као и мост).
Историјски подаци Контекст настанка
thumb|десно|мини|Схематски приказ положаја важнијих старих мостова на територији Босне и Херцеговине; Мост на ушћу Жепе спада у корпус објеката османске градње који настају са доласком Османског царства у ове крајеве и новим друштвено-економским уређењем које је то са собом носило. Војно-стратешки објекти су у новој државној организацији имали прворазредни значај, тако и мостови, нарочито на већим рекама и регионалним комуникацијама. Описујући новонастали контекст, након дефинитивног пада босанске средњовековне државе, истраживачи архитекта Џемал Челић и исламолог Мехмед Мујезиновић у својој студији о старим мостовима у Босни и Херцеговини из 1969. године наводе:
Турци углавном преузимају старе комуникационе правце зацртане још у доба Римљана, а коришћених и у средњем веку, али је стратешки и привредни значај ових комуникација добио оријентацију у готово супротном смеру те је у складу са тим дошло и до промена у мрежи путева. У новим условима исходишна тачка постаје центар царства — Цариград, а основни путни правац постаје Цариградски друм. Указујући на ову промену и њене реперкусије на Подриње и изградњу нових мостова, Челић и Мујезиновић наводе:
Градитељ моста thumb|десно|мини|„Портрет Мехмед-паше Соколовића” из 1603. године од фламанског сликара Доминикуса Кустоса, а на основу предлошка италијанског сликара Ђовани Батисте Фонтане. Соколовић је вероватни утемељитељ моста на Жепи. У старијим записима и путописима нема никаквих података о градитељу и времену изградње моста на реци Жепи, нити је на мосту остао сачуван текст са тарихом који би могао дати прецизне информације о времену и градитељу овог објекта. Као и за већину грађевина са ових простора, у народу су остале сачуване многе легенде и предања. Тек једна легенда, забележена почетком 20. века, уз архитектонску анализу објекта — како истичу Челић и Мујезиновић — даје подлогу за одређене, доста чврсте претпоставке о градитељу. Легенду је забележио аустријски писац Роберт Михел (de), а говори о томе како је један од ученика градитеља који је саградио мост на Дрини у Вишеграду, славољубив и вешт у свом занату, хтео да својим делом надмаши рад свог учитеља. Ученик је кренуо низ Дрину и на месту где се Жепа између брда пробија и улива у исту, премостио је каменим сводом са стене на стену. Када је касније мајстор учитељ угледао ово изванредно дело, спопао га је бес па је ученику одсекао обе руке. Апстрахујући елементе легенде у којима се говори о учениковој побуди и казни која га је стигла, двојица истраживача закључују да би легенда могла садржавати неке конкретне чињенице: Мост на реци Жепи је настао непосредно након градње Моста Мехмед-паше Соколовића у Вишеграду; Мост на реци Жепи је саградио ученик градитеља моста у Вишеграду, тј. Мимара Синана;
Разрађујући прву од ове две тезе, Челић и Мујезиновић, а у вези откривања разлога, времена изградње и утемељитеља моста на Жепи, закључују да је мост настао након изградње ћуприје у Вишеграду, на једном од саобраћајних кракова који прилазе овом мосту, и то у последњој четвртини -{XVI}- века, а да је највероватнији утемељитељ моста исти као и утемељитељ Вишеградске ћуприје — велики везир Мехмед-паша Соколовић. Датирање изградње у задњу четвртину -{XVI}- века подржава и грађевински инжењер Милан Гојковић. Како истичу Челић и Мујезиновић:
Челић и Мујезиновић реферишу на путопис немачког новинара и публицисте Хајнриха Ренера, насловљеног „Херцег-Босном уздуж и попријеко” и објављеног 1900. године, у ком се наводи предаја према којој је Соколовић утемељитељ моста: thumb|десно|мини|Мост Мехмед-паше Соколовића у Вишеграду. Вероватни градитељ моста на Жепи је био Мустафа-чауш, један од ученика Мимара Синана, пројектанта вишеградског моста и надзорник приликом његове изградње. Када је о другој тези, тј. питању расветљавања градитеља реч, Челић, Мујезиновић и Гојковић су мишљења да је врло вероватно да је мост саградио један од ученика великог Мимара Синана, можда Мустафа-чауш — Синанов човек од поверења који је радио као надзорник на мосту у Вишеграду. Како истичу Мујезиновић и Челић:
На стилску сличност лука моста са луковима моста у Вишеграду указује и архитекта Маја Росо Поповац у свом истраживању једнолучних мостова на простору БиХ.
Друга легенда везана за мост на Жепи говори о везиру Јусуфу који је родом из овог краја и који је наложио изградњу и о италијанском градитељу коме је поверена изградња. Писац Иво Андрић је, проминентно, ову легенду књижевно обрадио у својој приповеци „Мост на Жепи”. Гледајући легенду у светлу реалних чињеница, Челић и Мујезиновић наводе да она њима није поткрепљена, тј. двојица истраживача нису могли нити да идентификују везира Јусуфа, нити су на мосту запазили било шта што би могло да упућује на италијанског мајстора, те стога, као напоменуто, одричу легенди базираност у стварним чињеницама. Премда у старијој литератури нема пуно помена мосту на Жепи, у новијој литератури мост је више присутан, изазивајући одушевљење и будећи машту посматрача. Осим Хајнриха Ренера, и већ споменути преноситељ једне од легенди, аустријски писац Роберт Михел је такође изнео свој дојам моста. Наводећи да је мост вероватно саграђен у исто време и од истог градитеља као вишеградска ћуприја, осим тога даје и свој естетски суд: „Неколико корака даље стадосмо пред дубоким коритом Жепе и видјесмо сасвим близу пред нама красан камени свод, који је водио на другу страну провалије. У оваквој дивљини једно племенито грађевинско дјело оставља двоструко дубок утисак. Једва је могуће разазнати на стјеновитом усјеку провалије гдје почиње грађевина; из брдских стијена израста готички камени лук тако хармонично да би се могло повјеровати да су стијене саме од себе премостиле провалију.”
Избор локације Као већ напоменуто, мост се налазио на старом путу који се у Вишеграду одвајао од Цариградског друма и ишао низ Дрину, њеном левом обалом, на месту где је тај пут пресецао реку Жепу, готово на самом њеном ушћу. Мост је на овом месту саграђен искључиво због регионалних саобраћајних потреба, усамљен, без и једног објекта у његовој близини. Иначе сам Цариградски друм је, као напоменуто, за Османско царство била најважнија путна комуникација на Балканском полуострву под њиховом управом и својом трасом је пратио експанзију царства према средњој Европи, те му је у том смислу од стране државе поклањана одговарајућа пажња.
Стари градитељ моста на Жепи је такође водио рачуна о избору датог локалитета за мост са аспекта оптималног постављања и решења моста. Како истиче истраживач Милан Гојковић:
Мујезиновић и Челић истичу да је нарочито код моста на Жепи лук имао карактер разупоре две обале, а у контексту темељења моста. Како истичу:
Иначе, дајући свој естетски суд о локацији, Челић и Мујезиновић истичу да је мост био саграђен у „изванредно пластичном планинском пејсажу овог дијела Босне”.
Опис моста thumb|десно|мини|Мост на Жепи (на новој локацији). Црно-бела фотографија од априла 2006. године.
Стрме, скоро вертикалне обале Жепе и уска клисура кроз коју се пробија река су, као напоменуто, условиле мост са једним отвором, засведеним преломљеним луком распона 10,20 метара. Укупна дужина моста је 21,60 метара, са нивелетом у паду, лево и десно од темена свода (око 4%). thumb|лево|мини|Нивелете групације османских мостова са једним отвором, аутор је Милан Гојковић. Мост на Жепи је заведен под бројем 4. унутар групације. Тип нивелете код моста на Жепи, као и код многих османских мостова са једним отвором, је асиметрична конвексна нивелета. Овакав облик нивелете је узрокован разликом у котама обала тј. приступних путева. Иначе, величина отвора свода и његова стињеност, заједно са његовом дебљином и испуном у темену, котама пута на обалама и потребном величином протицајног профила која је диктирала коте опораца, те положаја ослоначких спојница свода — утицали су на величину нагиба нивелете. Гојковић истиче да је ово био разлог варирања нагиба нивелете на групацији османских мостова са једним отвором које је он анализирао. Тако нагиби нивелете варирају од 28% код Јелен моста (mk), до 24% код моста у клисури призренске Бистрице (sq) и 22% на Старом мосту у Мостару, па све до хоризонталних нивелета као код мостова у Кратову у Македонији (Чаршијског (mk), Грофчанског (mk) и Јокширског моста (mk)) и других мостова.