Боби Фишер

Роберт Џејмс Фишер (; Чикаго, 9. март 1943 — Рејкјавик, 17. јануар 2008) био је амерички шахиста, велемајстор и бивши светски шампион у шаху, који је 1. септембра, 1972. године постао први амерички шахиста који је освојио светски шампионат у организацији Светске шаховске федерације. Године 1975. званично је изгубио титулу када је Светска шаховска федерација одбила његове услове за одбрану титуле. Гари Каспаров је написао да је од свих светских шампиона у шаху, јаз између Фишера и његових савременика био највећи у историји шаха .Бивши светски шампион Макс Еве на страници -{ix}- своје књиге „Боби Фишер — Највећи?“ (-{„Bobby Fischer — The Greatest?“}- — издавач Стерлинг 1979. године), написао је: „Често се поставља питање: да ли је Фишер најбољи играч свих времена?“. Велемајстор Ендру Солтис, на страни 9 своје књиге „Још о Бобију Фишеру“ (-{„Bobby Fischer Rediscovered“}- — издавач Бетсфорд 2003. године) назвао је Фишера „вероватно највећим играчем у историји“. Затим, велемајстор Едмар Меднис, на страници -{xiii}- своје књиге „Како победити Бобија Фишера“ (-{„How to Beat Bobby Fischer“}- — издавач Довер 1997. године), написао је да је „Фишер велики светски шампион, вероватно највећи ког је свет видео...“, а бивши светски првак Гари Каспаров, на страници 490 четвртог тома своје књиге „Моји велики претходници“ (-{„My Great Predecessors“}- — у издању Евримен Чеса 2004. године) каже: „Многи сматрају да је Роберт Фишер био најбољи шахиста у 20. веку. И вероватно јесте.“. Голомбекова „Шаховска енциклопедија“ (издавач „Просвјета“, Загреб, 1980. године) на страни 83. каже да је Фишер „по мишљењу многих највећи играч свих времена“. „Батсфордова шаховска енциклопедија“ (-{„Batsford Chess Encyclopedia“}- — издавач Бетсфорд 1990. године) на страни 67. назива га „одиста једним од највећих играча свих времена“

Фишерова победа над совјетским шампионом Борисом Спаским за светску титулу у „мечу столећа” посматрана је као симболична победа запада која је подстакла међународну популарност шаха. Његов противник је портретисан, посебно у Сједињеним Државама, као производ безличног, механичког и репресивног система државне контроле, док је Фишер био усамљени геније који је победио совјетску доминацију. Као националном хероју, Американци су били спремни да му опросте необично понашање и погледе, и у популарној култури он је постао симбол генија чија бриљантност је била тако велика да га је на крају уништила.

Фишер није бранио своју титулу 1975. године јер није могао да постигне договор с међународном шаховском федерацијом ФИДЕ око услова меча. Тада је постао још повученији и није играо такмичарске мечеве све до 1992. године, када је победио у поновном мечу против Спаског. Такмичење је одржано у Југославији, која је тада била под строгим ембаргом Уједињених нација. Ово је довело до конфликта са владом Сједињених Држава, због чега се никада није вратио у своју родну земљу.

Након тога је живео у Мађарској, Немачкој, на Филипинима и у Јапану. Током овог периода давао је све жешће антиамеричке и антисемитске изјаве, упркос свом јеврејском пореклу. У периоду између 2004. и 2005. године након што је његов амерички пасош повучен, јапанске власти су га држале девет месеци под претњом изручења. Након што му је Исланд загарантовао држављанство, јапанске власти су га пустиле у ту земљу, где је живео све до своје смрти 2008. године.

Младост Роберт Џејмс Фишер је рођен у Чикагу (Илиноис, САД) од мајке Реџине Вендер, натурализоване америчке држављанке пољско-јеврејског порекла која је рођена у Швајцарској, одрасла у Сент Луису (Мисури, САД), а касније постала учитељица, медицинска сестра и лекар. Сматра се да је његов отац Реџинин први муж, немачки биофизичар Ханс-Герхард Фишер. Венчали су се 1933. године у Москви (СССР), где је Реџина студирала медицину на Првом московском медицинском институту. Иако је Ханс-Герхард Фишер уписан као отац у Робертовом родном листу, у једном чланку из 2002. године у Филаделфија Инквајеру тврди се да је Фишеров биолошки отац био Пол Феликс Немењи, мађарски физичар јеврејског порекла који радио на Менхетн пројекту на развоју атомске бомбе . Немењи је плаћао издржавање за Роберта за време детињства и дечаштва. Каснија истраживања ФБИ-ja открила су да, иако се Фишерова мајка вратила у САД из Совјетског Савеза 1939. године, њен први муж никад није ушао у земљу после тога, тако да је немогуће да је Боби Фишер, (рођен 1943. године) био син Ханс-Герхарда Фишера. Иако му је бар један од родитеља Јевреј, Фишер је енергично негирао да је Јеврејин у неколико интервјуа, и оптуживао је да је то јеврејска завера и клевета. Фишер је своју отворену природу наследио од мајке. Чланак у Филаделфија Инквајеру наводи да документи ФБИ-ja показују да је његова мајка била тајно праћена.

Фишерови су се развели 1945. године када је њихов син имао две године, па је Боб растао с мајком и старијом сестром, Џоан. Године 1948. породица се преселила у Мобајл, Аризона, где је Реџина предавала у основној школи. Следеће године преселили су се у Бруклин, Њујорк, где је Фишерова мајка радила као учитељица и медицинска сестра.

У мају 1949. године шестогодишњи Боби је научио како се игра шах из упутства које је пронашао у шаховској гарнитури, коју је његова сестра купила у продавници слаткиша у Бруклину. Прву шаховску књигу Боби је видео месец дана касније. Више од годину дана Боби није имао противника па је сам јачао своје шаховске рутине. У седмој години учланио се у Бруклински шаховски клуб где га је подучавао председник клуба, Кармине Нигро. Када је Бобију било 13 година његова мајка је замолила Џона Колинса да му буде учитељ шаха. Колинс је подучавао неколико врхунских играча, међу њима и Роберта Бирна и Вилијема Ломбардија. Фишер је проводио много времена у Колинсковој кући, а неки сматрају да је био Фишеру као отац. Фишер је похађао колеџ Еразмус Хол али га је брзо напустио, а многи наставници су га запамтили као веома тешког дечака. Према школским белешкама његов IQ је био 180 а имао је изванредно памћење.

Шаховска каријера пре 1967. године Фишеров први прави успех била је победа на америчком јуниорском шаховском шампионату у јулу 1956. године. Исте године, одиграо је неколико изванредних партија; његова партија против Доналда Бирна, који је касније постао интернационални мајстор, често се сматра „партијом столећа”.

Године 1957. Фишер је освојио Отворено првенство САД у шаху у Кливленду, Охајо, у доигравању с Артуром Бизгајером. Због овог резултата Фишеру је отворен пут на амерички позивни шампионат. Многи су веровали да је Фишер још увек слаб играч и да ће завршити као последњи. Уместо тога, завршио је као први.

У јануару 1958. године, са 14 година, Фишер је постао амерички шампион. Заједно с титулом, квалификовао се на међузонски турнир, следећу степеницу ка изазивању светског шампиона. Нико није младом Фишеру давао много шанси да се квалификује даље, па је било изненађење када је Фишер, после добре игре у финишу, завршио на деоби петог места. Првих шест су се квалификовали за Турнир кандидата. Ови резултати су му донели и титулу велемајстора. У то време, он је био најмлађи велемајстор у историји, и његов рекорд се држао док 1991. године мађарска шахисткиња Јудит Полгар није постала најмлађи велемајстор.

мини|Фишер игра против Михаила Таља у Лајпцигу. Управо тада се, за време Турнира кандидата у Југославији 1959. године Фишер срео лицем у лице са совјетским шаховским „парним ваљком”, који ће дати тон остатку његове играчке каријере. Фишер и остали сумњали су да ће се, због великог броја руских играча на турниру, они међусобно брзо ремизирати а свим силама се сконцентрисати на не-совјетске шахисте. Када елиминишу не-совјетске шахисте, Совјети би се међусобно борили за право да изазову владајућег светског шампионаМихаила Ботвиника. Неки совјетски шахисти су у интервјуима након неколико година потврдили ове сумње. Фишер је турнир завршио у средини са 12½ поена (од 28 могућих) и изгубио је четири партије од победника турнира, Михаила Таља, који је касније победио Ботвиника и постао светски шампион.

Много година Фишер је био један од најјачих не-совјетских играча, заједно с Лајошем Портишом, Светозаром Глигорићем и Бентом Ларсеном, али није успео да се квалификује за меч за светског првака. У наредном циклусу 1962. године, он је уверљиво победио на међузонском турниру у Стокхолму (17½,5 од 22) али је на турниру кандидата у Курасау завршио на четвртом месту с резултатом од 14 од 27 поена. То је било за њега велико разочарење, будући да је претходних година играо изванредно (први у Мар дел Плати 1960. с 13½ од 15 поена, 13 од 18 поена на првој табли на шаховској олимпијади у Лајпцигу, друго место на Бледу 1961. с 13½,5 од 19 поена и победа у Стокхолму) и сматрао да је фаворит.

У следећем циклусу Фишер није учествовао. Поновио је своје убеђење да совјетски играчи имају међусобни пакт о ненападању и да су се сви окренули против њега. Зато је одлучио да не учествује на међузонском турниру у Амстердаму 1964. године. Држао се ове одлуке чак и кад је ФИДЕ променио начин играња: уместо да осам кандидата играју по принципу свако са сваким сада је играна серија елиминационих, нокаут мечева. (У претходна два циклуса ФИДЕ је добијала жалбе да се, због могућег лажирања, ограничи број совјетских играча, што су опет совјетски шахисти сматрали изузетно непоштеним) У следећем циклусу, на међузонском турниру у Сусу (1967), Фишер није успео да се квалификује захваљујући врло контроверзној казни због које није играо партију с совјетским интер-мајстором Гипслисом. Сматра се да се Фишер није појавио зато што је сматрао непоштеним да мора да игра много партија заредом, али према његовој биографији аутора Била Волса, то је био логичан резултат јер су организатори турнира стално мењали време играња његових партија због верских празника и суботе (Фишер је у то време био присталица Све-светске Цркве Божје).

Код куће је Фишер победио на свих осам америчких шампионата на којима је учествовао, почев од шампионата 1957—1958 па до 1966—1967. Овај низ укључује и његову победу 1963—1964, када је победио с рекордних 11:0, једини апсолутни резултат забележен у историји шампионата.

Верска уверења око 1965. године Боби Фишер је 1962. године тврдио да име „личне проблеме”, (вероватно у вези с бруталним убиством његовог патрона Ејба Тарнера), што се поклопило с његовим почетком слушања разних „божјих посланика” у покушају да нађе одговоре. Ево како је Боби Фишер први пут чуо на радио емисији „Свет сутра” проповедника Херберта Армстронга и његовог сина Гарнера Теда Армстронга. У интервјуу с Леном Золом, Фишер је рекао: „Коначно ми је Бог указао на њега, претпостављам. Тај момак је стварно имао моћ. Ауторитет. Није говорио као остали. Заиста је знао шта говори!” Фишер је постао загрижени читалац Чисте истине (The Plain Truth), часописа кога је издавао Амбасадор колеџ за Све-светску Цркву Божју (Worldwide Church of God), која је такође спонзорисала радио програме које је Фишер слушао. Сећао се да је крајем 1963. био на једном шаховском турниру када је донео одлуку да престане да шаље ситне добротворне прилоге цркви и да од тада даје десетину својих прихода. „Била је то велика одлука”, рекао је.

Чиста истина се рекламирала на Свету сутра, радио програму који је Фишер почео да прати 1962. године. Програм је описивао страшна пророчанства, које је графички илустровао Базил Вулвертон која су се односила на Трећи светски рат, у коме ће Сједињене Државе Европе уништити Сједињене Државе и Уједињено Краљевство. Због ове брошуре Фишер не би могао да игра свој чувени „Меч столећа” 1972. године јер је требало да оде, заједно с осталим следбеницима Све-Светске Цркве Божје у Петру, Јордан, јер је био један од „Божјих људи”.