Јеврејска заједница у Нишу мања је етнички и религиозно организована група, која се први пут појавила, на простору Балкана, данашње Србије, и античког Наиса у време Римског царства.
Јеврејске заједница у античком Наису а потом и Нишу била је малобројна све до касног 15. века, када су Јевреји, који су бежали од шпанске и португалске инквизиције, нашли уточиште на територијама Османског царства, укључујући и Нишки пашалук..
Први писани подаци о Јеврејској заједници у Нишу, датирају из првог пописа у време Османлија обављеном у 1651. године. Од те године Јеврејска заједница у Нишу била је просперитетна, па је 1879. имала 906 Јевреја (око 7% становника Ниша).
По ослобођењу Ниша од Османлија настаје осипање броја Јевреја у Нишу, тако да их је 1927. било 430 (са 90 чланова Јеврејске вероисповесне заједнице у Нишу), а непосредно пред Други светски рат, према попису из 1940. године, у Нишу је живело 360 Јевреја.
Током холокауста у Другом светском рату Јеврејска заједница у Нишу била је готово сасвим уништена, јер се вратило у своје домове само 7 лица. Општа разматрања На простору данашње српске државе Јевреји живе од античких времена. Они су се углавном насељавали са освајачким походима Рима, као и на другим местима до којих је допирала власт Римске царевине. Када су се на Балканском полуострву делом зауставили, они су потом вековима пролазили кроз сва искушења опстанка већинских народа, на Балканском полуострву.
О дугом присуству Јевреја на простору данашње Србије сведоче бројни историјски докази: археолошко налазиште у Челареву (8. и 9. век), повеље српских средњовековних владара, турски фермани итд. Осетније присуство Јевреја бележи се од 16. века, после прогона Јевреја из Шпаније и доласка на Балкан.Жени Лебл, До „коначног решења“. Јевреји у Београду 1521-1942, Београд 2001, 184, 189, 190, 192, 238-239, 296.Кринка Видаковић-Петров, Култура шпанских Јевреја на југословенском тлу, Сарајево 1986, 43, 104-106 мини|Улаз у нишку синагогу Од 19. века, Јевреји се у Србији под Османским царством помињу као помагачи српских устаника, као учесници у јавном, привредном и културном животу обновљене, модерне српске државе Обреновића а потом и Карађорђевића. Заједно са другима учествовали су у Балканским ратовима. У Првом светском рату преживели су сва страдања становништва у Србији и као војници у редовима српске војске прешли су пут од албанске голготе до победе и повратка у Србију. Јевреји су увек били активни у многим областима јавног живота између два рата,Небојша Поповић, Јевреји у Србији 1918-1941, Београд 1997, 55, 84 а за време Другог светског рата били су борци Народноослободилачке војске,Јаша Романо, Југословенски Јевреји 1941-1945, жртве геноцида и учесници Народно- ослободилачког рата, Београд 1980, 486. а после ослобођења све до данашњих дана непрестано су присутни у јавном и културном животу на простору Србије.
Основна начела јеврејског живота Једна од основа јеврејског начина живота садржана јеу увек истицаној реченици да је „закон државе и мој закон“. Захваљујући овом ставу Јевреји су, ма колико се по начину живота и верским назорима разликују од других народа и ма колико их околности присиљавале на честа лутања и изгнанства, током свих векова свога постојања увек осећали као становници оне земље у којој су се родили или у коју су сеобама дошли. То објашњава и чињеницу да су Јевреји, иакао незнатни по броју у односу на друге народе, у мањој или већој мери учествовали у готово свим сферама живота у Србији.Предраг Палавестра, Јеврејски писци у српској књижевности, Београд 1998, 146–147.Биографски лексикон. Познати српски лекари, Београд, Торонто 2005, 222.Југословенски савременици. Ко је ко у Југославији, Београд 1970
Иако често сумњичени, проглашавани за противдржавне елементе и излагани прогонима до геноцида, Јевреји на нестабилном европском тлу никада нису радили против држава у којима су живели, највећим делом због њихове верске и идеолошке искључивости.
Писани трагови о Јеврејима у Нишу мини|Синагога у Нишу изграђена 1925. Од 2009. је храм културе У средњем веку, када су католичке државе Португалија и Шпанија Јеврејима оставиле само две могућности: да пређу у католичку веру, или да напусте земљу, многи Јевреји су изабрали ову другу. И за разлику од готово свих европских држава, на простору средњовековне Србија према Јеврејима нису примењиване никакве мере дискриминације нити им се по националној и верској основи ограничавала било каква слобода. У овој групи Јевреја било је доста оних који су се настанили у Нишу и у њему основали Јеврејску заједницу.
У вишевековној историји Ниша Јевреји се први пут помињу у писаним документима из 16. века. Према првом попису након ослобођења Ниша од Турака 1878. године град Ниш имао је 12.801 становника од чега је било 906 Јевреја (око 7% становништва града).
Постоје записи који сведоче да је у Нишу у 16. веку постојала јеврејска општина (Црквено-школска јеврејска општина Ниш). Јеврејска општина у Нишу представљала је јако упориште које је штитило права Јевреја у области социјалне заштите и бринула о потребама својих чланова (о чему сведочи велики број докумената (квита-признанице, рачуни), који су издавани на име новчане помоћи сиромашним појединцима, породицама и деци.
Нишки Јевреји су се трудили да у Црквено-школска јеврејска општина Ниш, сачувају свој етнос, као и да васпитавају младе нараштаје у традиционалном духу, поштујући своје празнике, суботу, обрезивање, венчање, спроводе. Посебно су поштовани Пасха (Ускрс), Шивот (Духови), Рош-ашана (Нова година) и Јом кипур (Судњи дан), као највећи јеврејски празници. У време верских празника ђаци Мојсијеве вероисповести нису ишли у школу, а Јевреји који су служили војни рок пуштани су кућама. Јевреји су славили суботу и били побожни те им је прва брига била Храм и вршење обреда. Много су времена проводили у Јешивама-јеврејским школама, читајући побожне књиге и синагогама слушајући проповеди Рабина.Небојша Озимић, Јевреји Ниша, Научни подмладак, 2001.
За исказано поштовање према њиховим обичајима и празницима, од стране српских цивилних и војних власти, за узврат, Јевреји су у својим удружењима редовно славили рођендане краља и престолонаследника, па чак и присуствовали литургији у цркви приликом највећих хришћанских празника (види слику позивнице).
Иако су у својим црквама и школама и међусобној комуникацији Јевреји користили јеврејски језик и јеврејско писмо, Јевреји у Нишу (Србији) себе су називали „српским Јеврејима”, па чак и „Србима Мојсијеве вере”, што се види у многим амблемима њихове заједнице, и у писаном општењу на српском језику у коме су користили искључиво ћирилицу, наравно, у складу са променама које је то писмо доживљавало и код самих Срба.Срби и Јевреји - Поштовање других (Срби и Јевреји), На сајту: У 19. веку Јевреји су у Београду у државној штампарији штампали и своје књиге на јеврејском језику јеврејским писмом.
Прва нишка синагога или „Молитвени дом“ Јевреја постојао је још 1695, и према првим писаним подацима у нишком историјском архиву њен настанак се поклапа са оснивањем прве јеврејске заједнице или Црквено-школске јеврејске општина у Нишу.В. Поповић, Љ. Михаиловић, Водич кроз архивску грађу, Ниш 1996.
За време службовања Рабина Рахамим Нафтали Гедаља у новооснованој јеврејској махали „Чивутани” у Нишу, 1801. сазидана је прва синагога. У великом пожару који је избио 15. августа 1879. у јеврејској махали, она је у целости изгорела.
Крајем 19. века у Нишу су постојале две синагоге; велика синагога Ел Кал Гранде и мала синагога Ел Кал Чико, у некадашњој Давидовој улици. Такође у то време у Нишу је било 11 свитака Сефер Торе, 9 свитака Торе у великом и 2 калема у малом храму. Почетком 20. века једна је Тора због оштећења објекта проглашена за неупотребљиву.
Јеврејска махала у Нишу мини|Јеврејска махала „Чивутана”, на плану Ниша из 1878. мини|Давидова, са синагогом (десно) била је једна од центраних улица у Јеврејској махали У доба Османлија, између два, у то време дрвена моста, на Нишави, на њеној левој обали, простирала се јеврејска махала. Османлијске власти, које су дале дозволу за њено оснивање, назвали су је „Чивутана”. По зоналној организацији Ниша Јеврејска махала била једна од тридесет, колико их је по Призренској салнами 1873/74. године, било у граду. Јеврејска махала се и по данашњим мерилима налазила у најстрожем центру града Ниша.
Махала је имала Јешиву-јеврејску школу, синагогу, Рабиново кућу, зграду јеврејског дома, мноштво приземних кућа и обредно купатило (које Срби тада нису имали). Обредно купатило Приликом насељавања јеврејске заједнице у нишкој махали обредно купатило (микве), било је један од првих објеката који је изграђен. Јер у јудаизму нема религиозног живота без обредног купатила. Микве је имало приоритет над изградњом нишке Синагоге, јер по јеврејским прописима, заједница која нема сопствено обредно купатило (микве) нема ни статус заједнице. Обредно купатило није било намењен одржавању хигијене већ обредној чистоћи, ритуалном прочишћењу – промени духовног статуса, укључујући и „поништавање” и ново рађање.Арије Каплан: Рајске воде, тајна микве; Књижевно друштво „Писмо”, Земун, 1999. Духовни и културни живот За време службовања Рабина Рахамим Нафтали Гедаља, јеврејска махала „Чивутана” доживела је пун развој и благостање. О томе говори овај запис из документације нишког архива:
Јеврејска основна школа Јеврејска основна школа у Нишу основана је још у време Османлија. Школска зграда је била двоспратна, и налазила се уз саму леву обалу Нишаве, где се, све до Другог светског рата, налазило јеврејско насеље. Поред ње била је дугачка заједничка општинска кућа - малта у којој је становало тридесетак сиромашних породица Јевреја. Настава која се изводила у овој школи била је јако примитивна:
После ослобођења Ниша од Османлија школа је од 1878. до 1896. године радила у „трошној” двоспратној згради, јеврејске црквено-школске општине. Она је била једна од неколико приватних школа у Нишу, под државним надзором, и била је дужна да обезбеди и реализацију програма из српског језика.
Школа је 1885. имала 117 јеврејских ученика. Наставу на свом језику изводили су недовољно школовани јеврејски учитељи. Српски језик предавао је српски учитељ. Основни програмски садржаји у настави били су религијски. Без већег разумевања учила се „теофила” састављена из јутарњих и вечерњих молитви, затим псалтир, библија и Талмуд и нешто једноставне математике (рачун). Школа је укинута 12. јануара 1896. године.Група аутора, Школство Ниша и околине, Јеврејска основна школа, У: Историја Ниша 2, Градина и Просвета Ниш. (1984). стр. 124-125.
Јеврејско гробље Јевреји у Нишу имали су и своје гробље, у западном делу града у улици Милана Милутиновића (између Нишаве и железничке пруге ка Врању), на коме су сахрањивања вршена у складу са јеврејским верским обичајима, у другој половини 19. и првим деценијама 20. века, тј. до ослобођење од окупатора 1944. године, када је Ниш остао без својих суграђана, Јевреја.
Становништво У годинама до почетка 20. века у Нишу је живело; 1878. године 906, 1884. године 1.001, а 1890. године 832 становника Мојсијеве вероисповести.Група аутора, Демографске промене у Нишу, У: Историја Ниша 2, Градина и Просвета Ниш. (1984). стр. 25.
Јеврејска заједница у Нишу између два светска рата Са завршетком Првог светског рата, а нарочито од 1918-1922. године, настаје сеоба Јевреја пресељењем у веће градове, и број нишких Јевреја значајно опада, да би уочи Другог светског рата у Нишу било 356 Јевреја, распоређених у 17 породица.Миловановић М. Мирослав, Немачки концентрациони логор на Црвеном крсту и стрељања на Бубњу, Институт за савремену историју, Народна књига, Београд, 1983.
По завршетку Првог светског рата, јеврејска заједница у Нишу одлучила је да сазида нову, (садашњу синагогу) у Нишу, јер је стара била склона паду. У међувремену су стари храм мало преправили и он је још дуго служио својој функцији.