Џејмс Даглас Морисон (; Мелбурн, 8. децембар 1943 — Париз, 3. јул 1971) је био амерички певач, текстописац, писац и песник. Био је певач и вођа рок групе The Doors и сматран је за једног од најхаризматичнијих певача у историји рок музике. Такође је и аутор неколико књига песама, кратких документарних филмова и раних музичких спотова. Морисонова смрт у 27. години је запрепастила његове обожаватеље. Околности његове смрти и тајна сахрана су биле предмет бескрајних гласина и играли су значајну улогу у мистици која наставља да га окружује.

Биографија Младост Морисон је шкотског порекла и син адмирала Ратне морнарице САД, Џорџа Стивена Морисона (1919—2008) и Кларе Кларк Морисон (1919—2005), који су се упознали на Хавајима, где је Стив Морисон, тада заставник, био стациониран.

Трудна Клара Морисон се преселила у Клирвотер, Флорида 1943. године да живи са свекром и свекрвом, док је Стивен обучаван за пилота у оближњој бази морнарице Сједињених Америчких Држава. Када је његова пилотска обука била завршена, у пролеће 1944, кренуо је да служи на Пацифичком фронту за време Другог светског рата. Клара је остала на Флориди са тек рођеним сином. Временом, Морисон је добио млађу сестру Ану и брата Ендија.

Као што би се очекивало у војничком дому, Морисонов отац и деда су били строго дисциплиновани. Међутим, Морисон је касније приповедао, са мало ироније, да је Клара, када је његов отац био код куће, била та која је била адмиралов заповедник.

Према Морисону, један од најзначајнијих догађаја у његовом животу се десио 1947. током породичног путовања у Нови Мексико. Он је тај догађај описао овако:

То уверење га неће напустити до смрти; чак и у песми „-{Peace Frog}-“, са албума „-{Morrison Hotel}-“, описује то искуство.

Оба Морисонова родитеља су тврдила да се тај догађај никада није десио. У многим својим коментарима о том догађају, Морисон је тврдио да је био толико потресен због несреће да су му чак родитељи рекли да је имао ружан сан, да би га смирили. Без обзира да ли је догађај био стваран, замишљен или исфабрикован, Морисон се држао тога и понављао је чињенице о тој слици у својим песмама, поемама и интервјуима.

Морисон је матурирао у гимназији „Џорџ Вашингтон“ у Александрији, Вирџинија, јуна 1961. Пратећи његовог оца, цела породица се преселила у јужну Калифорнију августа исте године. Џим је још једном послат да живи са бабом и дедом у Клирвотеру, где је похађао колеџ „Сент Петербург“.

Међутим, живот са строгим трезвењачким старцима био је тежак за Морисона, који је волео алкохол. Касније се пребацио на Државни универзитет Флориде у Талахасију. Јануара 1964, упркос родитељским приговорима, Морисон се коначно упутио у Лос Анђелес, где је наставио своје незавршено студирање на Универзитету Калифорније, уписавши се на студије филма.

Уметнички корени мини|Џим Морисон са оцем на морнаричком разарачу, 1964. године Пошто му је отац био морнарички официр, Морисонови су се често селили. То је за последицу имало да је Џимово рано школовање било стално прекидано док се премештао из школе у школу. Ипак, показао се као интелигентан и способан ђак посвећен часовима књижевности, поезије, религије, филозофије и психологије. Међутим, Морисонова склоност за академским пословима је под великом сенком његове репутације одметника и хедонисте, али ова интересовања су се јасно одразила у његовом развоју као песника и од велике су важности за разумевање његове визије музичких наступа укопчаних са елементима позоришта.

Биографи су константно указивали на писце и филозофе који су утицали на Морисоново размишљање и понашање. Још док је био тинејџер, Морисон је открио рад филозофа Фридриха Ничеа. Такође је био привучен симболистичким песницима из 19. века највише енглеским песником Вилијамом Блејком и француском песницима Шарлом Бодлером и Артуром Рембоом. Битнички писци, као на пример Џек Керуак и његов роман „На друму“ (), имали су, такође, јак утицај на Морисонове погледе и начине изражавања. Такође је био привучен француским битничким писцем Лујом Фердинандом Дестушом, познатијим под именом Селин. Селинова књига Путовање до краја ноћи и Блејково Предосећање невиности () одјекују кроз Морисонову рану песму „-{End of the Night}-“. Морисон је чак упознао и спријатељио се са Мајклом Маклуром, врло познатим битничким песником кога је ценио. Маклур је уживао у Морисоновим стиховима, али је још више био задивљен његовом поезијом и охрабривао га је да развија своје умеће.

Морисонова визија уметности и психологије представе је било обојено радовима драмског писца Антонина Артоа, творцем Позоришта и његове замене и Живим позориштем Џулијена Бека.

Остали радови су повезани са религијом, мистицизмом, античким митом и симболиком су били од сталног интереса, посебно Херој са хиљаду лица Џозефа Кембела. „Златна грана“ Џејмса Фрејзера такође је постала извор инспирације и осликана је у уводним редовима песме „-{Not to Touch the Earth}-“.

Морисон је посебно био привучен митовима и религијом Индијанаца. Још док је био у школи, његова породица се преселила у Нови Мексико, где је могао да види нека места и артефакте важне за Индијанску културу. Ова занимања су била извор многих веза са створењима и местима, као што су гуштери, змије, пустиње и древна језера који се појављују у његовим песмама и поезији. Радње индијанских шамана у биле уграђене у неке Морисонове покрете на сцени.

The Doors

Након дипломирања филма на УЦЛА, 1965, Морисон је водио боемски живот на оближњој плажи Венеција. Због режима са мало хране и много ЛСД-ија, 1966, некада пуначак Морисон, обликовао се у бога рока, учињеним бесмртним у чувеној серији црно-белих слика које је снимила Џоел Бродски. Позната под именом „Сесија младог лава“, укључивала је култну позу разапетог Христа, која је била на омоту плоче Best of the Doors.

Морисон је запањио колегу са УЦЛА Реја Манзарека читањем својих стихова за „-{Moonlight Drive“}- и њих двојица су основали групу The Doors. Ускоро им се придружио бубњар Џон Денсмор, а гитариста Роби Кригер је примљен на Денсморову препоруку и одмах је додат у поставу.

Име The Doors („Врата“) долази од имена књиге Олдуса Хакслија, Врата опажања, које је позајмљено из цитата Вилијама Блејка: Када се врата опажања очисте, било која ствар ће се појавити човеку онако како јесте, бескрајна. Врата се могу сматрати као прелаз између два света; не знаш шта се дешава у другом свету ако не пређеш прелаз. Како је Морисон то исказао: Постоје познате и непознате ствари, а између њих су врата.

Звук групе The Doors је била значајна новина, којом је доминирао Морисонов дубок, звучан баритон против Манзарекових клавијатура, Кригеровог гитарског стила под утицајем фламенка и класике, и Денсморовог течног ударања у бубањ. The Doors су били јединствени, јер нису имали бас-гитару у постави. Манзарек је обезбеђивао бас на тек изданим Фендеровом бас-клавијатурама. Иако су The Doors снимали са бас-гитаристом, на концертима су се појављивала њих четворица.

Што се тиче стихова, The Doors су развили нову подлогу за музику, са Морисоновим комплексним, пуним илузијама стиховима који су истраживали теме попут секса, мистицизма, дрога, убиства, лудила и смрти. Иако је Морисон познат као онај који је писао текстове за групу, то није сасвим тачно, јер је он увек био на мукама да се изрази. Значајан допринос, што се тиче стихова, дао је Кригер, који сам или заједно са Морисоном написао неке од највећих песама групе, укључујући „-{Light My Fire“}- и „-{Touch Me“}-.

Морисоново и Манзареково студирање филма се брзо искористило. Деценије пре него што ће видео-спотови постати уобичајеност, Морисон и The Doors су снимили промотивни филм за „-{Break On Through“}-, који је био њихов први издани сингл. Спот је био прост, али професионално урађен. Садржао је сва четири члана групе док изводе песму на затамњеној сцени са наизменичним кадровима и крупним плановима извођача док је Морисон изговарао текст. Морисон и The Doors су наставили да праве иновативне спотове, укључујући оне за „-{Unknown Soldier“}- и „-{People Are Strange“}-. The Doors су први пут примећени на националној сцени у пролеће 1967, након потписивања за „Електра Рекордс“. Сингл, који је написао Кригер, био је хит јуна 1967. Три месеца касније, The Doors су се појавили у Шоу Еда Саливана, популарној емисији недељом увече која је представила младог Елвиса Преслија, а касније и Битлсе Америци.

Издавањем другог албума „-{Strange Days“}-, The Doors су постали један од најпопуларнијих рок бендова у САД. Њихова мешавина блуза, џеза и рока са примесама психоделије никада раније није била позната. Репертоар групе The Doors је укључивао оригиналне песме и карактеристичне обраде, као што су незаборавна обрада Alabama Song Бертолда Брехта и оперете Курта Вила „-{Rise And Fall City of Mahagonny“}-. Четворка је такође успоставила ново тло за рок музику њиховим даљим радовима, укључујући чувене песме „-{The End“}- и „-{When the Music's Over“}- и проширену свиту коју су свирали на концерту „-{Celebration of Lizard“}-.

мини|Џим Морисон на концерту у Копенхагену 1968. Крајем шездесетих, притисак живота поп звезде је почео да узима данак над Морисоном и некада витак певач је почео да се гоји због свог интензивнијег пијанчења. Иако га омот албума из 1970. „-{Absolutely Live“}- приказује као дотераног, свеже обријаног у кожним панталонама, та фотографија је заправо била сликана 2 године раније. За време турнеје на којој је албум снимљен, Морисон је био килограма тежи. То је било за време док је покушао да побегне од имиџа краља гуштера, пустио је браду и почео је да носи обичне широке панталоне и мајице.

Морисон је живео славно по често понављаном цитату Вилијама Блејка: „Пут разузданости води ка палати мудрости“. Чак и пре стварања групе, узимао је велике количине ЛСД-ја, али се убрзо по стварању групе пребацио на алкохол, који је почео да пије у великим количинама и говорено је да је учествовао је у разним баханалијама. Некада је долазио на снимања пијан (може се чути његово штуцање у песми „-{Five to One“}-). На крају му је то узело данак.

Током концерта у Мајамију 1969, пијани Морисон је оптужен и накнадно осуђен због непристојног понашања и наводне јавне голотиње. Тај догађај је резултовао са много негативног публицитета и отказивања многих заказаних концерата.

Због Морисонове казне, The Doors су почели да мењају правац успешним издавањем албума „-{Morrison Hotel“}-. Албум је садржао много гитарског, оријентисаним блузом звука и примећивало се да се група враћа њиховим блуз коренима. У то време су имали само хрпу Морисонових текстова који су написани у раним данима групе и који су обезбеђивали већину материјала за прве три плоче.

Након подуже паузе, група се поново окупила да би снимила крајем 1970. да би снимила оно што ће се испоставити као последња плоча са Џимом Морисоном, „-{L.A. Woman“}-. Она је учврстила повратак групе својим музичким коренима и укључивала је песме које ће убрзо постати једне о њихових најпопуларнијих, укључујући насловну песму, „-{Texas Radio and the Big Beat“}- и еп „-{Riders on the Storm“}-.

Албум „-{L.A. Woman“}- је такође сведочио о другој већој промени у каријери групе. Убрзо након што је почело снимање, продуцент Пол Ротчилд, који је надгледао све њихове ранија снимања, напустио је пројекат, а дугогодишњи инжењер Брус Ботник је дошао као замена и урадио је албум за који су многи обожаваоци мислили да је њихов најбољи од дебија 1967. Албум је такође показао растућу зрелост Морисоновог певања; неки од његових вокала су снимљени у собама за одмор студија групе, захваљујући њиховој одличној акустичности, што се посебно тиче квалитета одјека.

Међу Морисоновим познатијим надимцима су Mr. Mojo Risin, анаграм његовог имена и "Lizard King", из стиха његове чувене поеме „-{Celebration of the Lizard“}-, дела који се појавио на албуму групе The Doors из 1968, „-{Waiting for the Sun“}-, а који је снимљен у завршеном облику на албуму „-{Absolutely Live“}-.

Поезија и филмови