Програм Аполо

десно|200п|Знак Аполо програма Програм Аполо или Пројекат Аполо био је пројекат САД који је осмишљен у Националној аеронаутичкој и свемирској агенцији (НАСА) који је требало да омогући људима слетање на Месец и да се сигурно врате на Земљу обавивши при томе разне научне задатке и истраживања. Био је то програм који је укључивао велик број мисија без посаде са пробним задацима и 11 мисија с људском посадом и са конкретним задацима. Од тих 11 мисија са посадом две од њих (Аполо 7 и 9) су обавиле задатак провере свемирског брода и опреме у орбити око Земље, Аполо 8 је први извршио лет с посадом око Месеца (без уласка у орбиту), Аполо 10 је провео испитивање лунарног модула у орбити око Месеца, док је преосталих шест мисија успешно слетело на Месец, те вратило посаду на Земљу. Лет Апола 13 који је требало да се спусти на Месец због експлозије сервисног модула готово је завршио хаваријом, али се посада ипак успешно вратила на Земљу. Шест мисија Апола остварило је циљ и основну сврху пројекта. Оне су извршиле разне површинске експерименте на месечевој површини који су укључивали механику тла, сеизмичка испитивања, испитивања површинске температуре, магнетског поља и соларних ветрова.

Аполо 7, који је тестирао Командни модул и Аполо 9, који је тестирао командни и месечев модул, биле су мисије које су обављале задатке орбитирања око Земље. Аполо 8 и Аполо 10 тестирали су различите компоненте летелице док су орбитирали око Месеца, и снимили су фотографије месечеве површине. Аполо 13 није успео да слетети на месечеву површину због проблема на уређајима, али је током кратке орбите око Месеца снимио много интересантних фотографија месечеве површине. Остале мисије Аполо с људском посадом обавиле су оно по чему је Аполо и постао симбол и синоним првог истинског људског корака у свемир.

Финансирање Аполо програма САД износило је преко 19 милијарди долара, што је било 34% буџета америчке НАСА-е.

Почеци мини|200п|Џон Кенеди у обраћању народу, 12. септембра 1962. Амерички председник, Двајт Д. Ајзенхауер, био је идејни зачетник идеје о Аполо програму који је требало да буде наставак пројекта летова у земаљску орбиту. Међутим, 1961, доласком на власт америчког председника Џона Кенедија Аполо програм је преоријентисан према осмишљавању свемирске летелице са људском посадом која има задатак слетања на Месец. Ту своју замисао Џон Кенеди објавио је 25. маја 1961. године у своме обраћању америчком Конгресу:

Посматрајући одлуку америчког председника у контексту времена, Аполо програм је био великим делом мотивисан и геополитичким разлозима, а све у светлу Хладног рата и трке у освајању свемира вођеном између Совјетског Савеза и Сједињених Држава.

Од идеје до реализације мини|250п|Ракета Сатурн V.|алт= Након што је био познат циљ целокупног пројекта научници у НАСА-и су добили задатак да идеју преточе у практично решење. То није био нимало лак задатак, јер један од услова је био одвести човека на Месец и вратити га назад без ризика по његов живот, што је био врло захтеван задатак за тадашњу свемирску технологију.

Размотрена су четири могућа плана: „Директно успињање“: Овим планом је било предвиђано упућивање свемирског брода непосредно према Месецу на који би пристао и вратио се истим погоном. Овај план је је захтевао знатно јачу ракету него иједну произведену у то време. „Сусрет у Земљиној орбити“: Овај план захтевао је лансирање две ракете Сатурн V од којих би једна носила летелицу за Месец, а једна гориво. Летелица за Месец би у орбити била напуњена горивом, па би била упућена на Месец и вратила би се назад.

„Сусрет на месечевој површини“: Овај план је захтевао слање на Месец два свемирска брода. Један брод би носио моторе покретаче како би пристао на Месец. Исти би био праћен од командног брода па би на месечевој површини покретачи били пребачени на командни модул којим би се астронаути онда вратили на Земљу.

„Сусрет у месечевој орбити“: Овај план, који је био усвојен 1962; приписује се Џону Хоуболту, користио је технику сусрета у месечевој орбити. Према томе плану свемирска летелица би била модуларна, сачињена од командног модула, сервисног модула и месечевог модула. Сервисни модул би имао системе за одржавање живота за посаду која се треба састојати од три астронаута. Кружење око Месеца и слетање на површину требало је према плану трајати пет дана, а месечев модул би се са два астронаута, са сврхом слетања на Месец, требало да одвоји од остатка летелице, па након обављеног задатка вратити назад у орбиту где би се поновно спојио са остатком летелице. У поређењу са другим плановима само би мали део свемирског брода требало да слети на Месец па би се тиме на минимум смањила тежина за повратни лет са Месеца, а тиме и снага мотора и количина горива на том делу летелице. На месечевом модулу би после тога постојао део који би након завршетка мисије био лансиран назад у орбиту те би се спојио са остатком летелице.

Целокупна мисије била би изведена са једном ракетом Сатурн V. Једина мана коју су истицали критичари плана је била у опасностима које су произлазиле из релативно много спајања и одвајања делова летелице.

Летелица мини|150п|Месечев модул. мини|250п|Командни и сервисни модул.|алт= Аполо је био троделни свемирски брод који се састојао од: Командног модула чија је сврха била управљање свемирском летелицом. Сервисног модула који је служио за погон летелице и као логистичка подршка целокупној летелици и астронаутима. Месечевог модула који је служио да двојицу астронаута пренесе на месечеву површину те да их врати у месечеву орбиту.

Мисије Аполо без људске посаде Пре стварног почетка Аполо пројекта извршено је много тестирања погонских ракета и лансирних рампи, што је био предуслов да се уђе у реализацију самог пројекта. Стварним временом почетка реализације пројекта могла би се сматрати 1966. година када су почела тестирања погонских ракета које ће касније Аполо одвести у свемир као и тестирања саставних компоненти саме свемирске летелице. АС–201 – задатак је био тестирање ракете Сатурн IV. Лансирање је извршено 26. фебруара 1966. АС–203 – задатак је био истраживање утицаја бестежинског стања на танкове са горивом ракете Сатурн IV. Лансирање је извршено 5. јула 1966. АС–202 – Суборбитални пробни лет командног и сервисног модула. Лансирање је извршено 25. августа 1966. Аполо 4 – задатак је био тестирање потисника за ракету Сатурн V. Лансирање је извршено 9. новембра 1967. Аполо 5 – задатак је био тестирање потисника за ракету Сатурн IV и потисника за месечев модул. Лансирање је извршено 22. јануара 1968. Аполо 6 – задатак је било тестирање потисника за ракету Сатурн V. Лансирање је извршено 4. априла 1968.

Мисије Аполо са људском посадом

Аполо 7

Посада: Волтер Шира (командант), Дон Ајзли и Волт Канингем.

мини|250п|Одвајање Апола 7 од ракете Свемирска летелица Аполо 7 лансирана је успешно из Свемирског центра Џон Ф. Кенеди, поред Кејп Канаверала на Флориди, 11. октобра 1968. Летелица је постављена у орбиту од 227,8 x 283,4 km (или 123 x 153 наутичке миље).

Примарни циљ Апола 7 било је тестирање погонских мотора, командног и сервисног модула као и тестирање посаде приликом ручног управљања летелицом. Након 11 дана лета, командни модул је прошао бројне тестове, а сви системи на летелици функционисали су онако како је било предвиђено. Погонски систем командног модула који ће имати задатак избацивања командног модула у месечеву орбиту који је и функционисао према плану.

Мисија је обишла Земљу 163 пута и из орбите послала прве живе телевизијске снимке из свемира које су могли посматрати милиони људи широм света. Летелица је нормално изишла из орбите, ушла у земљину атмосферу и спустила се у Атлантски океан у близини Бермудског архипелага са само 2 km одступања од места где је било предвиђено место спуштања.

Аполо 8

мини|264x264px|Земља снимљена из Апола 8|алт= Посада: Френк Борман (командант), Џејмс А. Лавел и Вилијам А. Андерс

Аполо 8 је био други лет са људском посадом у пројекту и први лет са људском посадом који је имао задатак да уђе у месечеву орбиту. Летелица је успешно лансирана 21. децембра 1968. из Свемирског центра Џон Ф. Кенеди.

Приликом лансирања први пута је коришћена ракета Сатурн V која ће касније бити окосница главнине летова. Задатак ове мисије био је постићи оперативно искуство посаде у управљању летелицом, тестирати системе командног модула, тестирати комуникационе системе и тестирати системе за одржавање живота у условима у орбитирања око Месеца. Посада је фотографисала месечеву површину и то са ближе и даље стране Месеца, тако добијајући топографске податке и друге научно важне информације о Месецу важне за будуће Аполо мисије. Приликом ове мисије астронаути Френк Борман, Вилијам Андерс и Џим Лавел били су први људи који су видели Месец са даље, Земљи невидљиве стране.

Летелица је тежила од 28.817 килограма што је била тежина командног и сервисног модула, укључујући потисника и потрошна средства на летелици. Летелица и посада успешно су слетели на Земљу након нешто више од шест дана лета.

Аполо 9

Посада: Џејмс Мекдивит (командант), Дејвид Скот и Расел Швајкарт.

Летелица Аполо 9 лансирана је из Свемирског центра Џон Ф. Кенеди 3. марта 1969. Ово је био први лет у свемир месечевог модула са посадом са задатком оспособљавања месечевог модула (званог Паук) за операције на Месецу. Приликом лета у Земљиној орбити који је трајао десет дана месечев модул био је од остатка летелице одвојен приближно 70 сати при чему је тестирано раздвајање од командног модула, самостални лет месечевог модула и пристајање уз командни модул. Као резултат неповољног времена у планираном подручју за слетање, Аполо 9 је раније завршио орбитирање и успешно се вратио на Земљу.

Аполо 10

Посада: Томас П. Стафорд (командант), Џон В. Јанг и Џин Сернан.

мини|250п|Месечев модул Апола 10 изнад месечеве површине Ова Аполо мисија била је друга мисија којој је задатак био упутити се у орбиту око Месец а са целокупном летелицом која се овај пут састојала од свих саставних делова: командног модула, сервисног модула (којег су звали Чарли Браун) и месечевог модула (којег су звали Снупи). Летелица Аполо 10 лансирана је успешно из Свемирског центра Џон Ф. Кенеди 18. мај 1969.

Примарни задаци ове мисије били су оспособљавање и тестирање посаде, уређаја и летелице за пружање подршке летелици и посади која ће у следећој мисији извршити задатак слетања на Месец, као и тестирање самог месечевог модула у условима месечеве орбите и околине. Може се рећи да је ова мисија била генерална проба за стварно слетање на Месец у мисији Аполо 11.

22. мај 1969. Томас Стафорд и Џин Ендру Сернан ушли су у месечев модул те активирали потисника како би га одвојили од командног модула што је успешно учињено па се месечев модул нашао у месечевој орбити што је омогућило да се приближе Месецу на до тада најближу тачку од 8,9 km изнад површине. Сви системи на месечевог модула током самосталног лета били тестирани укључујући комуникационе уређаје, погон, контролне уређаје и радар.

Месечев и командни модул спојили су се 23. мај након 8 сати раздвојености и 31 орбите око Месеца. Сви системи на летелици функционисали су добро изузев система за аутоматско навођење месечевог модула. При повратку на Земљу, посада Апола 10 је поставио Гинисов рекорд у брзини кретања – 39,897 km/h.

Посада је током лета начинила детаљне фотографије те упутила директне телевизијске снимке месечеве површине које су виђене широм света. Командни модул из ове мисије налази се у Музеју науке у Лондону.

Аполо 11 Посада: Нил Армстронг (командант), Мајкл Колинс и Баз Олдрин.

мини|250п|Месечев модул Апола 11 на површини Месеца Летелица Аполо 11 лансирана је успешно из Свемирског центра Џон Ф. Кенеди 16. јула 1969. Ова мисија је била најславнија мисија Аполо пројекта која је прва имала задатак слетети на површину Месеца, након извршеног задатка узлетети и сигурно вратити људску посаду назад на Земљу.