Танбаљи или Тамгали (казашки: Таңбалы, у значењу "осликано" или "означено место") је праисторијски археолошки локалитет у покрајини Жетису ("Седморечје"), Казахстан, око 120 км северозападно од Алматија које је најпознатије по око 5,000 петроглифа.Luc Hermann, Die Petroglyphen von Tamgaly in Kasachstan, Pariz 2011. Преузето 2. јуна 2011. Због тога је Танбаљи уписан на УНЕСКО-в Списак места Светске баштине у Азији и Аустралазији 2004. годинеNacionalni rezervat Korgalžinskij, Oriental Express Central Asia, Преузето 2. јуна 2011. као "значајно сведочанство живота и веровања сточарских народа средњоазијских степа од бронзаног доба до данас". thumb|left|<center>Увећан детаљ петроглифа са слике десно Петроглифи се већином налазе у главном кањону реке Танбаљи, за који се верује како је био место древних олтара, али их има и у другим бочним кањонима где су пронађени остаци 48 праисторијских насеља. Они датирају од 1400. п. н. е. (бронзано доба) до почетка 20. века, и представљају вишеслојна насеља која су константно била насељена хиљадама година, а насељавали су их полу-номадски сточари-коњаници. У њиховој близини се налазе некрополе с мегалитским кружним грађевинама из бронзаног доба и каснијим земљаним гробницама-хумцима (кургани).
Најранији петроглифи (14—13. п. н. е.) представљају дубоко урезене фигуре различитих значења, од глава бога-сунца, зооморфних бића, синкретичких фигура, прерушених људи до великог броја разноликих животиња. Каснобронзани петроглифи су мањи и слабије изражени, и већином приказују призоре из свакодневног живота, обично везани за узгој стоке.
Петроглифи из гвозденог доба су најбројнији, али и најразноврснији, и представљају израз бројних народа који су насељавали ово подручје од 1000. п. н. е. до око 500. године. Тада се јављају и призори лова и фигуре камила.
У Средњем веку су древни Туркијски народи почели приказивати симболе моћи степских царстава која су настала од 6. до 12. века. Осим приказа ратничких војсковођа и узгоја стоке ту су чести и призори стегоноша, стрелаца, и предмети коњичке опреме.
Казаси и Џунгари су након монголских освајања у 13. и 14. веку започели клесати у стенама различите призоре велике ументичке креативности, која је поступно потпуно напуштена крајем 19. и почетком 20. века. Совјети су 1930. година колективно преместили локално становништво из Тинбаљија у Русију и Украјину. Тек им је од 1956. године било дозвољено вратити се у стара насеља, али су већ до тада изгубили обичај клесања слика у стенама. Данашњи становници су мешавина аутохтоног становништва и Казаса који су пребегли из Кине и углавном су муслимани који се придржавају старих обичаја попут везивања везених тканина поред извора, али који су заборавили везе с древним петроглифима.
Референце
Спољашње везе
A. A. Goryachev & A. N. Mariyashev, Petrogliphs of Semirechye, 2000. Panoramske fotografije Petroglifa Tanbaljija sa ourplaceworldheritage.com
Категорија:Казахстан