Антоније-Анте В. Орешковић (Двор на Уни, 1829 – Београд, 1906) био је пуковник српске војске, обавештајац, дипломатаЈовановић-Стојимировић, Милан: „Силуете старог Београда“ (Београд: Иван Јовановић-Стојимировић, 1971. pp. 161.) и војни теоретичар.
Порекло и породица Рођен је 7. јануара 1829. године у Двору на УниСтанојевић, Станоје Л.: „Narodna enciklopedija srpsko-hrvatsko-slovenačka“ Књига III (Zagreb: Bibliografski zavod d.d., 1928. pp. 261.) (на Банији) у српскојЛист „Србски дневник“ је хвалио »Србина католичке вере« Орешковића, који је »за кратко време свог бављења у Србији обште уважавање и поштовање стекао« – Ђорђевић, Јован М.: „Новости из Београда“, Србски дневник Број 68 (Нови Сад: Епископска књигопечатња, 28. август 1862. године. pp. 2)MacKenzie, David: „Ilija Garasanin: Balkan Bismarck“, Series: East European Monographs № 181 (New York: Columbia University Press, 1985. pp. 63.)Мекензи, Дејвид: „Илија Гарашанин државник и дипломата“ (Београд: Просвета, 1987. pp. 85.)Крестић, Василије Ђ.: „Зборник о Србима у Хрватској“, Том 3 (Београд: Српска академија наука и уметности, 1995. pp. 310.) граничарској породици у Војној крајини (), која је била католичког верског опредељења.Вукчевић, Иво: „Croatia 3: New Language, New Nationality, and New State“ (Bloomington: Xlibris Corporation LLC, 2013. pp. 113.)
Како је убрзо након његовог рођења био дан Св. Антонија (17. јануара 1829. године), њему су родитељи дали име – Антоније. Антин отац Вук Орешковић био је граничарски официр, те је син следио оца са избором занимања.Јовановић-Стојимировић, Милан: „Силуете старог Београда“ (Београд: Просвета, 2008. pp. 205.)
Орешковићи (породична грана Антонија) су племићка породица потекла од Михаила Орешковића (од Прозора) и његове браће (генерала Томе Орешковића, Данијела и Илије Орешковића).
На породичном грбу Антонија Орешковића, у горњем пољу, налазе се две одсечене турске главе са турбанима.
Први забележени представник ове породице је Ђорђе Орешковић, који се (1498. и 1509. године) спомиње уз Јована Сербљина, као становник у српском селу Потоку (на планини Калник у данашњој Републици Хрватској), а том приликом се за Орешковића посебно наглашава да је такође Рашанин.Грујић, Радослав: „Споменица о српском православном владичанству пакрачком“ (Београд: Музеј српске православне цркве, 1906. pp. 18.)Милојевић, Боривоје Ж.: „Гласник Српског географског друштва“ (Београд: Српско географско друштво, 1948. pp. 157.)
Стјепан Павичић (1887-1973), познати хрватски историчар и академик ЈАЗУ када набраја војничке породице (на основу пописа становништва из 1644. године), које су се населиле Оточцу у Лици (између 1551. и 1644. године) он уз Колаковиће, Никшиће, Остојиће и Рајковиће помиње као велики род – Орешковиће, који су се касније разгранали (по Војној крајини).Pavičić, Stjepan: „Seobe i naselja u Lici“ (pp. 5-330), Zbornik za narodni život i običaje južnih Slavena Књига 41, Antropogeografska istraživanja III (Zagreb: Jugoslavenska akademija znanosti i umetnosti, 1962. pp. 143.-144)
Када спомиње досељавање Никшића и Орешковића на Компољско поље (у насеље Компоље), историчар Павичић наводи следеће: »U prvom redu novog je stanovništva steklo veliko plodno Kompoljsko polje, na kojem je od seobe u 1611. već živjelo petnaestak srpskih rodova.«Pavičić, Stjepan: „Seobe i naselja u Lici“ (pp. 5-330), Zbornik za narodni život i običaje južnih Slavena Књига 41, Antropogeografska istraživanja III (Zagreb: Jugoslavenska akademija znanosti i umetnosti, 1962. pp. 183.)
Образовање и војна каријера у Аустријском царству мини|Опис илустрације:Карта Војне крајине (нем. Militärgrenze). Након завршене гимназије и потом Терезијанске војне академије (, скр. TherMilAk) у Бечком Новом Месту, добио је 1847. године чин пешадијског потпоручника аустријске војске.
Мађарска револуција 1848. године У Аустријско-мађарском рату од 1848. до 1849. године, Орешковић је био водни официр аустријске војске.Станојевић, Станоје Л.: „Narodna enciklopedija srpsko-hrvatsko-slovenačka“ Књига III (Zagreb: Bibliografski zavod d.d., 1928. pp. 262.) Од 1858. године успоставља контакт (и започиње сарадњу) са Илијом Хаџи-Милутиновићем Савићем - Гарашанином (1812-1874) у циљу реализације његовог националног програма („Начертаније“ из 1844. године) усмереног на ослобођење и уједињене расцепканог српског етничког корпуса на Балканском полуострву (Гарашанин је из „Начертанија“ свесно изоставио ослобођење од Аустријског царства (1804-1867), јер није желео рат на два фронтаВучковић, Војислав Ј.: „Национално-револуционарна акција Србије у Војној граници“ (pp. 5-25), Зборник Матице српске: Серија друштвених наука № 9 (Нови Сад: Матица српска, 1954. pp. 6.)).
Управо је Гарашанин испланирао да се веома способни Орешковић заврбује да ради за Кнежевину Србију.Вучковић, Војислав Ј.: „Национално-револуционарна акција Србије у Војној граници“ (pp. 5-25), Зборник Матице српске: Серија друштвених наука № 9 (Нови Сад: Матица српска, 1954. pp. 7.)
мини|Опис илустрације:Српски пуковник Антоније В. Орешковић (1829-1906). Аустријско-сардинијски рат 1859. године Орешковић учествује (1859) и у Француско-аустријском рату (сардинијски рат).
Од 1853. до 1862. године службује у Војној крајини (1538–1881), као активни официр Аустријског царства. Док је са аустријском војском ратовао по Апенинском полуострву, дошао је у додир са италијанским револуционарима и упознао се са завереничким радом карбонара (италијанског тајног друштва), што ће пресудно утицати на цео његов каснији живот.Јовановић-Стојимировић, Милан: „Силуете старог Београда“ (Београд: Просвета, 2008. pp. 206.)
Иницијатор завере граничара против Аустрије У јулу 1859. године, по повратку из рата (који се водио на северу данашње Италије), Антоније је био прожет панславистичким идејама и почео је да ради на завери против Хабзбурговаца, тражећи присталице међу својим сународницима Србима, али и међу суседним Хрватима, а ступао је у контакт и са босанским беговима радећи на идеји југословенске војне акције.Јовановић-Стојимировић, Милан: „Силуете старог Београда“ (Београд: Просвета, 2008. pp. 207.) Пошто су аустријске власти посумњале у њега и његове пријатеље из „Другог банијског граничарског пешадијског пука“ () у Петрињи, те су их прекомандовали на различита места.Јовановић-Стојимировић, Милан: „Силуете старог Београда“ (Београд: Иван Јовановић-Стојимировић, 1971. pp. 160.) Орешковића су прекомандовали у Моравску, а он је као капетан долазио у Беч, где се упознао са филологом Вуком Стефановићем Караџићем (1787-1864), који га је убрзо упознао са кнезом Михаилом М. Теодоровићем Обреновићем (1823-1868). Кнез Михаило и Антоније Орешковић постаће од тада велики пријатељи, односно Орешковић ће постати кнезов најоданији сарадник.
Војна каријера у Кнежевини Србији и Краљевини Србији Аустријске власти су позвале (1862) у Загреб Анту Орешковића, али је он одбио да тамо оде, јер је знао да су откривене његове антихабзбуршке активности међу граничарима.
У априлу 1862. године, Орешковић на позив Михаила Обреновића, кнеза Србије (владао: 1839-1842 и 1860-1868), напуштаПавловић, Иван С.: „Војна граница и српска војска“, Гласник историјског друштва у Новом Саду Књига IX, Свеска 24 (Нови Сад: Историјско друштво у Новом Саду, 1936. pp. 221.-223)Поповић, Васиљ: „Аграрно питање у Босни и турски нереди за време реформног режима Абдул Меџида 1839-1861“ (Београд: Научна књига, 1949. pp. 223.)Вучковић, Војислав Ј.: „Политичка акција Србије у јужнословенским покрајинама Хабзбуршке монархије 1859-1874“, Зборник за историју, језик и књижевност српског народа Књига XXVII (Београд: Српска академија наука и уметности, 1865. pp. 2.-6) војну службу у Аустрији и прелази у српску војску (где добија чин пешадијског мајора).Атанасије Николић (1803-1882): „Опис радње по предмету општег споразумљења за устанак и сједињење (1860–1868) “, Београд 20. априла 1876. године. Један примерак рукописа је изгорео 6. априла 1941. године у пожару Народне библиотеке у Београду, а други се налазио у Архиви Министарства иностраних послова у Београду до 1941. године.
Војне дужности у Србији:Страњаковић, Драгослав: „Политичка пропаганда Србије у југословенским покрајинама: 1844—1858. године“ (Београд: Штампарија Драгослава Грегорића, 1938. pp. 39.) Од априла до јуна 1862. године ставио се на располагање министру војном и министру иностраних послова за изванредне мисије (борави ван Кнежевине Србије) Од јуна (у време сукоба Срба и Турака) до новембра 1862. године био је командант Добровољачког кора Од новембра 1862. године до 15. маја 1876. године поново је био на располагању министру војном и министру иностраних послова У чин пуковника унапређен је 15. маја 1876. године Од 15. маја 1876. до 1. јула 1876. године био је начелник штаба Дринске војске био је комесар у Видину (Турско царство: 1299-1922) Од 1. децембра 1876. године до 1. јуна 1877. године био референт пешадије у Министарству одбране Од 1. јуна 1877. године до октобра 1877. године био је заступник команданта Дринске војске и помоћник у штабу Врховне команде Од октобра 1877. године до новембра 1877. године био је командант Моравске дивизије Од 15. новембра 1878. године био је командант Дринске дивизије Од 1880. године до 1885. године био је командант Дунавске дивизијске области Од 1885. године до 1886. године био је командант Дринске дивизијске области У Српско-бугарском рату (1885) био је командант Дринске дивизије Пензионисан је 27. априла 1888. годинеВојни архив у Београду, П-14, К-22, Ф-1, д 1/1Павловић, Иван С.: „Војна граница и српска војска“, Гласник историјског друштва у Новом Саду Књига IX, Свеска 24 (Нови Сад: Историјско друштво у Новом Саду, 1936. pp. 6.-8)
Као заклети противник Аустрије, Антоније Орешковић је отворено изражавао своје неслагања са аустрофилском политиком Милана М. Теодоровића Обреновића (1854-1901), краља Србије (владао: 1882-1889), који је чак 1883. године доставио бечком двору и Гарашаниново „Начертаније“, чиме је посебно разљутио Орешковића, који је његовој реализацији посветио готово цео свој радни век. У сукобу краљице Наталије (Кешко) Обреновић (1859-1941) са краљем „по питању развода“ (због његовог неверства), који је крајем 19. века потресао целу државу, пуковник Орешковић је без двоумљења држао страну краљици.Ћирковић, Симо Ц. / Вукићевић, Даница: „Српска породична енциклопедија“, Том 6 (Београд: Народна књига, 2006. pp. 106.) Због свега наведеног (упркос бројним војним заслугама), краљ Милан Обреновић га није унапредио у генерала, већ га је 1888. године пензионисао. Одмах потом и краљ је био приморан да абдицира (1889).
Обавештајно-национални рад Формално, Орешковић је био човек кнеза Михаила Обреновића, али de facto, он је главни оперативац и реализатор војнообавештајних активности Илије ГарашанинаМекензи, Дејвид: „Илија Гарашанин државник и дипломата“ (Београд: Просвета, 1987. pp. 87.) и Матије Бана (1818-1903), иза којих је стајао српски кнез. Кнез Михаило га доводи у српску престоницу Београд, да би својим богатим војним искуством припремио Србију за ослободилачке ратове против турског окупатора.
О уједињењу српског етничког корпуса у једну државу, Антоније Орешковић у својој књизи „Славенска задруга“ (1872) наводи следеће:
»Осматравши овако на кратко све постојеће како спољне тако и нутрашње одношаје србства се тицајуће ја опетујем: да би се Србство могло одвојено и понаособ за се сложити и сајединити у једно тело, самосталну србску државу, ваљало би за то претпоставити у првом реду, да је међу собом сложно, онда да стиша супарништво Хрвата и Бугара, и напоследку да побједи Аустро-Унгарску и Турску, и иза Аустрије стојећу Немачку; јер Аустрија да се распадне пре но што је своју немачку Мисију извршила, то у Берлину имаду ли само снаге, дозволити неће.«Орешковић, Антоније В.: „Славенска задруга“ (Београд: Штампарија „Николе Стефановића и Дружине“, 1872. pp. 38.-39)