Византијско право је у суштини наставак римског права са појачаним хришћанским утицајем. Заснива се на римском праву и канонском праву Православне цркве. Већина извора дефинише византијско право као римску правну традицију која почиње након владавине Јустинијана I у 6. веку и завршава падом Цариграда у 15. веку.
Премда су, током и након европске ренесансе, западне правне праксе биле под јаким утицајем Јустинијановог кодекса (Corpus iuris civilis) и римског права током класичних времена, не може се заменарити ни утицај који је византијско право оставило на западне традиције током средњег века и после њега.
Најзначајније дело византијског права била је Еклога, коју је издао Лав III, први велики римско-византијски правни кодекс издат на грчком, а не на латинском језику. Настала је убрзо након што је успостављен Земљораднички закон који регулише правне стандарде ван градова. Док је Еклога била утицајна широм Средоземља (и Европе) због значаја Константинопоља као трговачког центра, Земљораднички закон имао је пресудни утицај на слoвенске правне традиције, укључујући и оне у Русији.
Византија је од Рима наследила главне политичке, културне и друштвене институције. Слично томе, римско право представљало је основу византијског правног система. Много векова две велике кодификације римског права које су спровели Теодосије II и Јустинијан били су окосница византијског законодавства. Наравно, временом ове римске кодификације прилагођаване су тренутним околностима, а затим и замењиване новим кодификацијама, написаним на грчком језику. Међутим, утицај римског права је и даље постојао и очигледан је у кодификацијама, попут Василике, која је била заснована на Corpus iuris civilis. У 11. веку Мајкл Пселос (Michael Psellos) се поноси тиме што је био упознат са римском правном заоставштином ("Ιταλων σοφια").
У складу са касном римском правном традицијом, главни извор права (fons legum) у Византији остао је акт царева. Каснији цареви су покренули неке велике кодификације римског закона, али су такође издали сопствене „нове законе“, новеле („Novellae“, „Νεαραι“). У рано византијско (позно римско) доба законодавни интерес царева се појачао, а закони су сада регулисали главне аспекте јавног, приватног, економског и друштвеног живота. На пример, Константин I је први регулисао развод, а Теодосије I се умешао у питања која се тичу вере, намећући специфичну верзију Вере (Creed) Од Диоклецијана до Теодосија I, наиме, током отприлике 100 година донесено је више од 2000 закона. Јустинијан је самостално донео око 600 закона. Постепено законодавни ентузијазам се повлачио, али још увек су неки закони каснијих царева, попут новела Лава VI Мудрог, од посебног значаја.
Обичај је и даље, као секундарни извор права, имао ограничену улогу, али писано законодавство је имало предност. Дуго након пада Цариграда Грци су користили византијско обичајно право живећи у саставу Османског царства.
Рановизантијски период За развој раног византијског, односно позноримског права од великог значаја биле су конституције(појединачни закони). Њих су доносили императори након Константина (leges). Од великог значаја је и примена класичног римског права (ius) кроз тумачења посткласичних правника, као и зборници конституција као Codex Gregorianus, Hermogenianus; Codex Theodosianus, Fragmenta Vaticana (ius&leges)...
Не постоји тачно утврђен датум када почиње такозвани византијски период римске историје. Током 4., 5. и 6. века Царство је било подељено и административно се ујединивало више пута. Али управо у том периоду је Цариград први пут успостављен и Исток је административно стекао свој идентитет; стога се, баш тај период, често сматра раним византијским периодом. Упркос томе, правни развој током овог периода обично се сматра делом римског права, за разлику од византијског закона, делом и зато што су правни документи у том периоду још увек били писани на латинском. Међутим, ови догађаји били су кључни кораци у формирању византијског закона.
Теодосијев законик
мини|Мозаик Јустинијана у цркви Сан Витале у Равени Највеће дело правне кодификације пре Јустинијановог законодавства јесте Теодосијев законик (лат. Codex Theodosianus). Codex Theodosianus је сачињен од закона насталих у Римском царству за време владавине хришћанских царева од 312. године. Обухвата царске законе издате од владавине Константина Великог, тј. од доношења Миланског едикта па до владавине Теодосија II.
Император Теодосије II саставио је комисију, 26. марта 429. године, заједно са својим сувладаром Валентином III. Кодекс је објављен 15. фебруара 438. године, а на снагу је ступио, у Источном и Западном делу царста, 1. јануара 439. године. Теодосијев законик представља прву званичну збирку царских законика, чини га 16 књига. Оригинални текст кодекса налази се и у Lex Romana Visigothorum, објављеном 2. фебруара 506. године.
Теодосијев законик представља најопсежнију збирку закона још од римских Закона дванаест таблица. Након пада Западног римског царства, одредбе Теодосијевог законика ушле су у законодавство новонасталих варварских држава. На истоку је Теодосијев законик замењен Јустинијановим.
Јустинијанова кодификација
Највеће и најдуготрајније дело Јустинијанове владавине нису његова освајања на западу већ опсежна кодификација византијског права.
Убрзо након доласка на власт, 527. године, Јустинијан је именовао комисију за прикупљање и кодификацију постојећег римског закона. Друга комисија, на челу са правником Трибонианом, именована је 530. године да одабере материју трајне вредности из дела поротника, да је измени и уреди у 50 књига. Полазећи од Теодосијевог кодекса као и од старијих приватних збирки (Грегоријанов и Хермогенијанов кодекс), комисија правника на челу са Трибонијаном израдила је збирку важећих царских закона од Хадријана до Јустинијана.
Прва Јустинијанова збирка закона издата је 529. године, да би 534. године била издата допуњена збирка. Још већи подухват представља израда "Дигести" или "Пандекти" (533) која представља збирку списа класичних римских правника. Јустинијанове "Институције" представљају извод из оба главна дела. Институције служе као приручник за правне студије. Последњи део Јустинијановог Corpus iuris civilis, јесу "Новеле" које представљају збирку нових наредби објављених након доношења публикације Кодекса.
Иако је право какво се практиковало у Риму прерасло у врста судске праксе, то није био "римски закон" познат средњовековном или модерном свету. Сматра се да се римско право заснива на апстрактним принципима правде која су преточена у законе и правила путем законодавних овлашћења цара или римског народа. Ове идеје преносе се у средњи век кроз велику кодификацију римског права, коју је током целог царства спровео Јустинијан. Corpus Iuris Civilis издат је на латинском језику у три дела: Институције, Дигесте и Кодекс. Био је то последњи велики правни документ написан на латинском језику.
Најраспрострањенији правни систем на свету, грађанско право, заснован је на корпусу (на пример, у већини земаља Европе, Азије, Јужне Америке и Африке, као и мешовитим јурисдикцијама Јужне Африке, Шкотске, Квебека, Филипина и Луизијане).
Иако је Јустинијан забранио да се његов кодекс уопште и мења нити да се коментарише, убрзо након његовог објављивања, он је сам почео да одступа од садржине класичног права садржаног у претходним кодексима. Та одступања чинио је путем доношења нових прописа- Novelae. За разлику од кодекса оне су писане на грчком језику.
Номоканони После Јустинијана византијско право је наставило да се развија превасходно кроз законодавну активност царева. Управо из тог разлога основни извори права били су: закони (nomoi) и конституције (novellae, одн. према византијско-грчкој терминологији neare) Доношењем многобројних новела, римско право постепено је модификовано. Уз то, постају значајни и тзв. номоканони, који комбинују световне и црквене прописе. Најзначајнији међу византијским номоканонима настали су у другој половини IX века.
Први је Фотијев номоканон, настао је захваљујући делатности цариградског патријарха Фотија. Фотијев номокакон у својој основи имао је Номоканон у 14 наслова, пореклом још из дванаестог века (садржао је правила усвојена на прва 4 Васељенска сабора, правила светих апостола и друге изворе) . Фотијев номоканон потиснуо је из употребе све друге номоканоне. Напокон, у десетом веку, постаје званичан и обавезан за православне цркве, у основи све до данас. На њега се ослања и Номоканон Св. Саве иу 1219. године, састављен на српском језику, уз чврст ослонац на Прохирон.
Други је Методијев номоканон, први словенски превод номоканона. У њему су сакупљени прописи превасходно намењени словенском живљу, које су тада овај мисионар и његови следбеници преводили у хришћанство широм Европе.
Повеље Међу важне византијске изворе права убрајају се и повеље (христовуље). Оне почињу да се издају од деветог века.У својој основи, оне представљају партикуларни извор права, собзиром да су се односиле на појединачне случајеве. Постојао је велики број христовуља и управо због тога се не може порећи огроман значај који су оне оставиле у развоју и разумевању византијског права као целине.
Средњовизантијски период Након Јустинијанове владавине, Царство је ушло у период убрзаног пропадања, које су делимично омогућила арапска освајања, додатно ослабљујући Царство. Знање латинског језика, које је било у опадању од пропасти Запада, практично је нестало, чинећи многе старе законске кодексе готово неприступачним. Новонастале околности допринеле су драматичном слабљењу правних стандарда у Царству и знатном паду стандарда правне науке. Правна пракса постала је много прагматичнија и, како је знање латинског језика у царству нестајало, употреба Јустинијановог кодекса замењена је употребом сажетих дела, коментара и нових компилација писаних на грчком језику.
Земљораднички закон (Nomos georgikos) С изузетком неколико градова, посебно Цариграда, где су се развиле и друге врсте урбаних економских активности, византијско је друштво остало у сржи пољопривредно. Важан извор закона, који на карактеристичан начин одражава унутрашњи живот византијских села током средње византијске ере (7. - крај 12. века) је Земљораднички закон, познат и као Lex Rustica или Nomos georgikos. Земљораднички закон је због свог значаја одувек будио интересовање истраживача. То је један од најчешћих дискутованих текстова о унутрашњој историји Византије. Претпоставља се да су, због великих утицаја које је проузроковао прилив Славена у Царство у време успостављања Земљорадниког закона, славенске традиције заправо имале важан утицај на текст тог закона, како у контексту његовог настајања, тако и у погледу његове садржине.
То је приватна колекција, која се континуирано обогаћивала и односила се на посебне случајеве релевантне за сеоску имовину у оквиру византијске сеоске "заједнице". Као што је очигледно у диспозицијама "Закона", сељаци су били организовани у "заједнице" и били су колективно одговорни за плаћање укупног пореза за који је "заједница" била дужна, били су у обавези да плаћају и износе које дугују задужени чланови заједница, односно да плаћају порезе за напуштено и необрађено земљиште. Што се тиче хронологије његовог настајања, будући да сам текст не садржи одређени датум, он је смештен негде између друге половине 6. века и средине 14. века. Врло рано је препознат као правни приручник од великог значаја и у великој мери је утицао на закон словенских земаља, а посебно Србије, Бугарске и Русије.