мини|ДЕК ВТ100, широко распрострањен рачунарски терминал Рачунарски терминал је електронски или електромеханички хардверски уређај који се користи за уношење података у, и показивање података из, рачунарског система или система из области рачунарства. Први терминали су били јефтини уређаји али веома спори у поређењу са бушеним картицама или папирном траком за унос, али како се технологија развијала тако су и видео дисплеји укључени, терминали се више не праве у старим формама интеракције. Истовремено су развијани "тајмшеринг (timesharing)" системи, који су развијани и прављени су за било какву неефикасност корисничке вештине куцања са могућношћу да подржи више корисника на истој машини, сваког на свој терминал.
Функција терминала је ограничена на дисплеј и унос података; уређај са значајним локалним подацима који се могу програмирати, може се назвати "паметним терминалом" или "јаким клијентом". Терминал који зависи од главног рачунара од његове брзине обраде, назива се "глуп терминал" или "слаби клијент" . Персонални компјутер може покренути имитатора терминала који мења функцију терминала, понекад омогућавајући истовремено коришћење локалних програма и приступ терминаловом главном систему.
Историја мини|Телепринтер модел 33 АСР телепринтер, коришћен као терминал Терминал првог променљивог програма који ради, потпуно аутоматски дигиталан"A Computer Pioneer Rediscovered, 50 Years On". Тјуринг-комплетан рачунар, Z3, који има тастатуру и ред лампи које показују резулате.[dubious – discuss]
Тешко-копирани терминали Први корисници терминала повезаних на компјутере су били електромеханички телепринтери/телеписци, као што је Телепринтер модел 33 АСР, оригинално коришћен за телеграфе или Фриден Флексписање (Friden Flexowriter). Каснији су развијени терминали који су могли да штампају као на пример ДЕКврајтер. Међутим они су били ограничени брзином којом се папир могао штампати, а за интерактивну употребу папир није био потребан.
Почетком 1970-им, многи су у компјутерској индустрији схватили да се доступност видео података целог терминала може заменити бушеним картицама и дозволити нов начин коришћења рачунара које би било више интерактивно. Проблем је био у томе што је величина меморије потребне за складиштење информације на страници текста била сувише мала у поређењу са миникомпијутерима који су се користили. Приказивање информација у видео брзинама је такође био изазов и неопходна логичка контрола је заузела важмно место у првим интегрисаним електричним колима. Једна компанија је најавила планове за изградњу видео терминала за $15.000 и тако заинтригирао људе широм света, али су ти планови отказани када су се њихови инжењерски планови, који су укључивали производљу њихових ИЦ-ева, показали превише амбициозним. Друи план је подразумевао коришћење рачунара са катодним цевима, специјализовани ЦРТ, направљен од стране Тектроникса који чува написане информације без потребе рифрешовања.
Датапоинт 3300 из Корпорације компијутерског Терминала је објављен у 1967. години а шипован у 1969. години, чинећи га једним од првих теримнала базираних на дисплеју. Тако је решен горе поменут проблем простора меморије, користећи мењајући-регистрован дизајн, и користећи само 72 колоне за разлику од каснијих примерака који користе 89.
Рани ВДИ Први видео рачунарски екрани су се понекад звали "Стаклени ТТИ" ("стаклени телетипови") или "Визелне дисплеј јединице" (ВДЈ), и користили су се као посебне логичке капије, без процесора или примитивнх чипова интегринсаног кола, убрзо су постали екстремно популарни улазно-излазни уређаји са много различитих типова система склољених од различитих снабдевача који су сачињени од заједничких стандарда: АСКИ низ карактера (радије него, рећи, ЕБКДИК или нешто друго што је специфично за једну компанију), али први модели су једино подржавали велика слова (као што је оригинални АДМ-3, "Дата Џенерал" модел 6052 - који се могао ажурирати до 6053 са карактеристиком малих слова званом РОМ - и Хиткит Х9) РС-232 серијски порт (25-пин, спреман да се конектује на модем, још увек нека специфична употреба пина продужава стандард, нпр. за коришћење 20 -mA понављања струје) 24 линија (или 25 - понекад специјална статусна линија) од 80 карактера текста (понекад са два оквира ширине подешавања). Неки типови треперујућег курсора се могу позиционирати (уз помоћ стрелица и/или "кућом" и другим директним курсором који адресира подешавање кодова). Имплементација најмање 3 контролна кода: Повратак траспорта (Цтрл-М), Лајн-фид (Цтрл-Ј), и Звоно (Цтрл-Г), али углавном, избегавањем секвенци се добија подвлачење, дим и/или измењен-видео истрицање карактера, и посебно брисање дисплеја и позиционог курсора.
Почевши од Датепоинта 3300 у 1969. години, до касних 1970-им и раним 1980-им, постојало је на десетине произвођача, укључујући Леар-Сиглер, Дата Џенерал, ДЕК, Хазелтине Корпорација, Хеатх/Зенит, Хјулет-Пакард, IBM, Телевидео и Визе, а многи од њих су имали неспојиве командне секвенце (иако је већина користила почетни АДМ-3 као полазну тачку).
Велике разлике у контроли кодова између креатора, довеле су до повећања софтвера који су индетификовани и груписани у типове софтвера терминала да би систем софтвера коректно приказао улазну форму користећи одговарајућу контролу кодова; У Јуникс-лајк систему, термкап или терминфо фајлови, користиле су се стти јединица и ТЕРМ окружење у различитим формама; У Дата Џенерал пословном БЕЈЗИК софтверу, на пример, при логовању, секвенце кода се шању на терминал и покушавају да се очитају позиције курсора или 25. линија садржаја користећи секвенце различитих произвођачких контролних кодова секвенци, а одговор терминала би требало да буде једноцифрени број (као нпр. 6 за Дата Џенерал Дешер терминале, 4 за АДМ 3А/5/11/12 терминале, 0 или 2 за ТТИ без специјалних карактеристика) који би говорио програмима које кодове да користе.
"Паметни" терминали "Интелигентни (Паметни)" терминал користи своје процесуирање, обично подразумевајући уграђени микропроцесор, али нису сви терминали са микропроцесорима омогућавали било какву реалну обраду улаза: главни рачунар који је прикључен, морао је да даје брз одговор сваком завршном потезу. Израз "Паметни" датира још од 1969. године..
Значајни примери су IBM 2250 и IBM 2260, претходници IBM-a 3270 и уводни Систем/360 из 1964. године.
Од IBM 3270, и ДЕК ВТ100 (1978. година), корисници и програмери су могли да примете значајни напредак у ВДУ технологији, али нису тада још сви програмери користили карактеристике нових терминала (наопака компактивилност у ВТ100 и касније Телевидео терминалима, нпр, са "неинтелигентним терминалима" дозвољено је било програмерима да наставе да користе старији софтер).
Неки неинтелигентни терминали су били у стању да одговоре на неколико избегавајућих питања без потребе микропроцесора: они користе штампане плоче уз много интегрисаних кола; један фактор који класификује терминал "интелигентним" јесте могућност процесуирања уноса од стране корисника без териманала - тако што се не прекида главни компијутер притисцима на тастер - и тако што се шаље блок података (нпр. : када корисник заврши целокупну форму). Велики број терминала у раним 1980-им, као нпр. АДМ-3A, ТВИ912, Дата Џенерал Д2, ДЕК ВТ52, упркос увођењу АНСИ терминала у 1978. години, су били "неинтелигентни" терминали, иако су неки од њих (као нпр. каснији АДМ и ТВИ модели) имали једноставну моћ слања блокова података.
Предност микропроцесора и мање меморије се огледа у цени, која чини могућим да терминали управљају уређивањем операција као што је убацивање карактера унутар области које су раније можда захтевале цео екран сачињен од карактера да буду послате из компијутера, вероватно преко споре модемске мреже. Око 1980-их година, интелигентни терминали су коштали мање него већина неинтелигентних терминала, и могли су да дају довољно једноставну моћ локалног уређивања података и слања комплетне форме на главни рачунар. Пружали су чак и веће могућности за обраду, радне станице као нпр. код Телевидеа ТС-800 , могле су да покрену ЦП/М-86, тако да су довели до тешко уочљивих разлика између терминала и Персоналног рачунара.
Још један од мотива за развој микропроцесора јесте жеља за упрошћавањем и редуковањем потребне електронике у терминалу. То би их учинило практичним за учитавање неколико "личности" у један терминал, па је Куме КУВТ - 102 могао да опонаша мноштво популарних терминала тог времена, и да се продаје организацијама које нису желеле да праве софтверске измене. Обично типови изкопираних терминала уљкучује: Лир Сиглер АДМ-3А и касније моделе Телевидео 910 to 950 (ови модели су копирали ADM3 кодове и додали неколико својих, на крају су копирани од стране Куме-а и друхих) Корпорација дигиталне опреме ВТ52 and ВТ100 Дата Џенерал Д1 до Д3 и посебно Д200 до Д210 Хазелтајн корпорација H1500 Тектоникс 4014 Визе В50, В60 and В99 АНСИ ИX3.64 стандард избегавајућег кода, проузроковао је сличност у одређеној мери, али су остале значајне промене (нпр. ВТ100, Хиткит Х19 у АНСИ моду, Телевидео 970, Дата Џенерал Д460, и Куме КУВТ-108 терминали сви подржани АНСИ стандардом, ипак могле су постојати разлике кодова од функцијских тастера, који су карактери били доступни, групно слање поља у форми, "страних" карактера, и управљање штампачем који је био прикључен са задње стране екрана).
Већина терминала је била повезана на миникомпјутере или главне компјутере и често је имала зелени или ћилибарски екран. Терминали обично комуницирају са компјутером преко серијског порта, преко нул модем кабла, често користећи ЕИА РС-232 или РС-422 или РС-423 или струјну петљу серијског интерфејса. IBM системи комуницирају преко коаксијалног кабла користећи IBM-ов СНА протокол, али за већину ДЕК-a, Дата Џенерала и НЦР-а (итд.) рачунара, постоји мноштво визуелних приказивача који се такмиче против компјутерских инжењера терминала да би проширили системе. У ствари, инструкцијски дизајн за интел 8008 је оригинално направљен у Корпорацији рачунарског терминала као процесор за Датапоинт 2200. мини|Телевидео АСКИ карактерни терминал, користи микропроцесор, направљен око 1982. године
Савременост Док су почетни рачунари IBM-a имали једну боју и то зелену боју екрана, ови екрани нису били терминали. Екран рачунара није садржао ниједан карактер хардвера; сви видео сигнали и видео форматирање су генерисани од стране видео графичке картице која се налази унутар рачунара, или (у већини графичких режима) од стране прицесора и софтвера. IBM-ов монитор рачунара је имао зелени моногромални дисплеј или дисплеј од 16 боја, и технички је веома сличнији ТВ склопу (без радија) него терминалу, Уз помоћ одговарајућег софтвера, рачунар је могао да опонаша терминал, и у том случају је могао бити повезан на главни компјутер или миникомпјутер. Главни подаци су се могли бутовати у имитатор терминала из свог РОМ-a. Персонални рачунари базирани на микропроцесорима у великој мери смањују потражњу конвенцијалних терминала на тржишту.
У 1990-им годинама, "слаби клијенти" и Икс терминали су комбиновали економски локалну моћ процесуирања са централном, делећи компјутерску опрему да задрже неке од предности терминала преко персоналних рачунара.
Данас, већина ПЦ (PC) телнет клијената производи имитацију најчешћег терминала, ДЕК ВТ100, користећи стандарде АНСИ избегавајућег кода ИX3.64, или покретајући га као ИX терминале користећи софтвер као нпр Цигвин/ИX на Windows-у или ИX. Орг Сервер софтвер преко Линукса.
Од појаве и касније популаризације персоналних рачунара, неколико оригиналних хардверских терминала се користило за повезивање са рачунарима. Користећи монитор и тастатуру, модерни оперативни системи као што су Линукс и BSD дају одлику виртуелне конзоле, која углавном зависи од коришћења хардвера.