мини|Црква Светог Димитрија у Великом Трнову. мини|Четворојеванђеље цара Ивана Александра.
Трновска школа је термин који означава културноисторијски период у Бугарској за време Другог царства (1185–1396). Школа је тесно повезана са успоном и падом Бугарске.
Иако је Друго бугарско царство било потресено ратовима, устанцима, узурпацијама властољубивих феудалних господара, архитектура, уметност и књижевност, музика и духовни живот бележили су развој. Рестаурацијом Бугарског царства 1185. византијски утицај на бугарску уметност је престао, а уметност Првог бугарског царства настављена. Трновска уметничка школа развијала се не само у дворским школама око нове престонице Царства - Трнова, чије име носи. Битна одлика која Трновску школу чини различитом од византијске уметности јесте богатство декоративних тенденција.
Падом Видина после победе Турака у Никопољској бици 1396. пало је Друго бугарско царство а са њом и његова уметност. Културна достигнућа која су у 14. веку била видљива у свим областима људског стваралаштва, допринела су бугарском уделу европске цивилизације.
Историја
мини|Бугарска под Иваном Асеном.
Средином 12. века бугарски цареви су васпоставили политичку и војну моћ, која им је на културном пољу омогућила градњу бројних цркава, манастира и дворова широм Царства. Трново је у средњем веку важило за једно од најзначајнијих ходочасних места на Балканском полуострву. За савременике Трново у исто време било Јерусалим, Рим и Константинопољ. Бројне реликвије светаца, међу којима светог Саве, светог Димитрија Солунског, свете Петке, светог Ивана Рилског биле су похрањене овде, у грађевинама подигнутим специјално у ту сврху. У 13. и 14. веку врхунац су достигли и сликарство и украшавање књига. Њихови представници прекорачили су правила традиционалног иконописања.
Надирањем Осланлија бугарски писари, архитекте, сликари и грађевинари склонили су се из Трнова, Видина, Добруџе у околне земље (Србију, Влашку, Молдавску, Трансилванију и Русију) и извршили знатан утицај на њихов културни развој (нпр. Константин Филозоф код Срба). Само неколико ремек дела (грађевина, икона, рукописа) из периода процвата бугарске културе преживело је вишевековну владавину Османлија. Многа од њих налазе се изван Бугарске.
Литература
DuMont Buchverlag, Köln 1984. Beck, München 1997, S. 53. Verlagshaus Anubis, Sofia. Hans-Joachim Härtel, Roland Schönfeld: Friedrich Puste Verlag, Regensburg. .
О архитектури Aleksandar Popow, Jordan Aleksiew: Царстващият град Търновград. Археологически проучвания. Наука и изкуство, София 1985. Маргарита Коева: 2000 години християнство. Православни храмове по българските земи (XV - средата на ХХ в.), Акад. изд. проф. Марин Дринов, 2002
Nikolaj Owtscharow: . In: Geschichte Bulgariens. Kurzer Abriss. Lettera Verlag, Plowdiw.
Додатна литература Донка Петканова: Старобългарска литература IX-XVIII век Унив. изд. Климент Охридски 1992.
nach der Ausg. von Joan Bogdan / mit e. Einl. von Johann Schröpfer. Fink, München 1966. Иван Дуйчев, Летописта на Константин Манаси. Фототипно издание на Ватиканския препис на среднобългарския превод, София 1963. Пеньо Русев : Естетика и майсторство на писателите от Евтимиевата книжовна школа. BAN, Sofia 1983. Емил Георгиев: Литературата на Втората българска държава.
Категорија:Бугарска култура Категорија:Велико Трново