Иван Симеонов Дујчев (; Софија, 1. мај 1907 — Софија, 24. априла 1986) био је бугарски историчар и палеограф уско специјализован за бугарску и византијску средњовековну историју.

Биографија Рођен је у Софији 1907. Године 1932. завршио је историју на Софијском универзитету „Климент Охридски“. Предавали су му проф. Васил Златарски, проф. Петар Мутафчијев, проф. Петар Ников и проф. Петар Бицили.

Од 1932. до 1936. био је на специјалистичким студијама у Италији. Године 1934. под менторством проф. Силвија Ђузепеа Меркатија израдио је и одбранио докторат на Римском универзитету на тему „Бугарски Асеновци у Византији“ (Българските Асеневци във Византия). У Ватиканској школи у Риму завршио је и курс палеографије и архивистике. У то време његов покровитељ и ментор био је префект Ватиканског архива кардинал Анђело Меркати.

Касније је постао асисент па доцент за средњовековну бугарску историју на Софијском универзитету (1936-јануар 1945). По убеђењу је близак толстоизму и часопису „Препород“ (Възраждане). Након што је бугарска војска окупирала Македонију априла 1941, посетио је у више наврата ово подручје и упознао се са месним становништвом. Од 7. јула до 17. августа 1941. био је преводилац у италијанској командантури у Костуру, који се налазио под италијанском окупацијом. Због пружања заштите локалном становништву, кога су прогониле грчке власти, изазвао је незадовољство Италијана, те је на њихов захтев опозван.Даскалов, Георги. Клио срещу Темида. Антон Калчев – хуманист или военнопрестъпник“, Военно издателство, София, 2013, с. 81. Његова књижица „Македонија у бугарској историји“ (Македония в българската история) објављена 1941, комунистичке власти у Бугарској уврстиле су у списак „фашистичких књига“, а самог Дујчева отпустиле са Универзитета. Због тога Дујчев је био неколико година принуђен да преживљава преводећи романе и научну литературу с француског језика.

Године 1945. због просветне и јавне делатности међу македонским становништвом за време рата грчке власти су га уврстиле у списак бугарских, италијанских и немачких војних и других лица, којима треба судити на процесу у Атини као ратним злочинцима. Дујчев је посебно оптужен за крађу и изношење грчких културних вредности из Грчке у Бугарску. Благодарећи, међутим, напорима адвоката Стојана Бојаџијева, који је био ангажован да брани сва бугарска војна и цивилна лица, оптужена на процесу, Дујчев је спасен. Наиме, пуштена је дезинформација о његовој смрти.„Двете смърти на академик Иван Дуйчев“, в-к Македония, бр. 10, 10. март 1999 г. Дучјев је готово једини, заједно с генерал лајтантном Иваном Мариновом, од лица са списка, који је преживео. Остали су ухапшени или предани Грчкој и осуђени на смрт. Са своје стране Дујчев се на неколико месеци сакрио у једно село у околини Великог Трнова.

Године 1950. године Дујчев је постао виши научни сарадник у новооснованом Институту за бугарску историју (данас Институт за историју) при Бугарској академији наука.

Године 1981. изабран је за члана Бугарске академије наука. Учесник је међународних конгреса и конференција, члан Академије наука, књижевности и уметности у Палерму, дописни члан Британске академије у Лондону, члан Понтификалне академије за археологију у Риму, носилац Хердерове награде 1974. Његов научни опус обухвата више од 500 публикација. На српски су преведени његов чланак „Босански фрањевци у Бугарској до Ћипровачког устанка“ (Фрањевачки вјесник, 1938, 262-71) и студија „Минијатуре Манасијевог летописа“ (1965).

После смрти његова лична библиотека је поклоњена Софијском универзитету, а кућа у којој је живео је претворена у истраживачки центар.

Библиографија

Занимљивости У бугарским академским круговима тврди се да је Иван Дујчев прави аутор книге Четвероевангелието на цар Иван Александър (1980), која је издана под именом Људмиле ЖивковеВиди. Николай Василев,„Проф. Николай Василев: Дисертациите на Людмила Живкова не са нейни, на Фол и Дуйчев са“, интервју, в. „24 часа“, 21.10.2012 г.; Вагалинска И., „Мемоари с часовников механизъм“, часопис „Тема“, бр. 14 (182), 11. април 2005 г. Изгледа да је име Иван Дујчев послужило као прототип за слику бугарског професора-медиевисте, описаног у роману Елизабете Костове „Историчар“ (2005).

Референце

Божилов, И. Предговор, в: Дуйчев, И. Избрани произведения. Т. I. Византия и славянският свят. София, 1998, 7-25. Ivan Dujčev, Biobibliographie. Verfasst von A. Kirmagova, A. Paunova. Sofia, 1996. Кирило-Методиевска енциклопедия, т. I. София, 1985, с. 617-620. Гюзелев, В. Проф. Иван Дуйчев и проучването на българското средновековие, в: Българско средновековие. Българо-съветски сборник в чест на 70-годишнината на проф. Иван Дуйчев. София, 1980, 15-19.

Референце

Спољашње везе Биографија на сајту САНУ Био- и библиография на акад. Иван Дуйчев на сайта на Библиотека на СУ Научен център за славяно-византийски проучвания „Иван Дуйчев“ И. Дуйчев, „Прилеп в нашето минало“ , реч, произнесена на 4. VII. 1941 г. в гр. Прилеп И. Дуйчев, „Блазиус Клайнер и неговата „История на България“ от 1761 година“ , 1977 И. Дуйчев, Лекции по архивистика (pdf-формат)

Категорија:Рођени 1907. Категорија:Умрли 1986. Категорија:Софијци Категорија:Бугарски историчари Категорија:Инострани чланови САНУ Категорија:Академици БАН