Избори за Сенат САД у Њујорку 2000. одржани су 7. новембра 2000. године. Прва дама Сједињених Америчких Држава Хилари Родам Клинтон, прва прва дама која је ушла у трку за политички уред, победила је конгресмена Рика Лазија. Општи избори су игром случаја били на исти дан као и Председнички избори у САД 2000.
Почетак кампање Прва дама Клинтонова најавила је 16. фебруара 1999. године да се намерава кандидовати за место у Сенату САД. Када је било јасно да ће Клинтонова званично ући у изборну трку, друга кандидаткиња за сенаторку — Нита Лоуи — одустала је од борбе, а знало се да би била веома разочарана да је којим случајем наставила и на крају изгубила. 7. јула 1999. године званично је објавила улазак у кампању и почела састављати истраживачку комисију,Gerth, Van Natta Jr. Her Way. стр. 208—209. са седиштем на фарми „Мојнихан” у Пиндарс Корнерсу (рурални округ Делавер, држава Њујорк). Бил Клинтон није био претерано одушевљен и оптимистичан у вези са Хиларином кандидатуром. Политичке догађаје је посредовао њен политички саветник Манди Грунвалд. Хилари Клинтон започиње „турнеју саслушања” свих делова Њујорка након уласка у кампању и изборну трку.... »listening tour« Намеравала је да посети сва 62 њујоршка округа, при посетама разговарајући с мањим групама Њујорчана и то у складу с принципима малопродајне политике карактеристичне за САД.Gerth, Van Natta Jr. Her Way. стр. 210. »small-group settings according to the principles of retail politics« • »Clinton seems like one of us« Током кампање, Клинтонова је проводила доста времена у традиционално републиканским деловима Њујорка. Многи су је оптуживали за карпетбагинг (), зато што пре уласка у предизборну кампању за Сенат САД никада није боравила у Њујорку нити је директно учествовала у његовој државној политици.
У међувремену, Клинтонови су септембра 1999. године за 1,7 милиона долара купили холандску кућу у колонијалном стилу, у Чапакви северно од Њујорк Ситија. Чак је и уобичајена активност попут потраге за новом кућом која је довела до овога била предмет значајне медијске пажње; извештавање о личним животима ће бити норма у овом такмичењу двеју „наелектрисаних и поларизованих фигура” (као што је то један репортер фигуративно дочарао). Клинтонова је новембра 1999. године најавила да ће се одрећи већине својих службених дужности прве даме како би (от)ишла у Њујорк и наставила своју кампању. Потез одрицања службених дужности спровела је у дело јануара 2000. године, када кућу у Њујорку опрема са стварима и намештајем из арканзаских дана, и напушта Белу кућу. То је било први пут од 1914. године (када је умрла прва супруга Вудроа Вилсона) да председник живи без брачног друга у Белој кући.
Ране фазе њене кампање нису биле без грешке, а касније је и написала да се „грешке политичара у Њујорку тешко игноришу”.Living History. стр. 509. »Mistakes in New York politics aren't easily brushed aside.« Пред великом масом, Клинтонова је јуна 1999. године ставила качкет Њујорк јанкиса иако је била доживотни љубитељ Чикаго кабса. Ово је Хилари донело много критика, а Томас Кујпер ће касније написати антиклинтонску књигу под називом Увек сам била фан Јанкиса: Хилари Клинтон својим речима (). Клинтонова је рекла да је морала да развије навијачки интерес Америчке лиге пошто се није могло очекивати да обожаваоци Кабса навијају за Чикаго вајтсоксе из Америчке лиге професионалних бејзболских клубова. У својој аутобиографији из 2003. године, окарактерисала је качкет Јанкиса као „лош потез”, али је поновила оно што је објављено у штампи пре инцидента — да је била „ватрени фан Микија Мантла”;Living History. стр. 509. »Putting on the hat has been a bad move.« • »I have been a die-hard Mickey Mantle fan.« међутим, у књизи је — насупрот томе — објавила своју слику из 1992. године на којој на глави носи капу Јанкиса.Living History. плоча 40 (први одељак са сликама).
мини|десно|250п| alt = Хилари Клинтон даје пољубац Сухи Арафат, удовици бившег палестинског председника Јасера Арафата; ово је Хиларин политички погрешан потез који је направила 11. новембра 1999. године и од ког се нешто после тога ипак опоравила, исправивши донекле своју грешку|Хилари Клинтон даје пољубац Сухи Арафат, удовици бившег палестинског председника Јасера Арафата; ово је Хиларин политички погрешан потез који је направила 11. новембра 1999. године и од ког се нешто после тога ипак опоравила, исправивши донекле своју грешку
Озбиљнија ствар десила се 11. новембра 1999. године, на посвећености једног здравственог програма ког су финансирале Сједињене Америчке Државе у Западној обали (код Израела); Клинтонова је разменила пољубац са Сухом Арафат, удовицом бившег палестинског председника Јасера Арафата, и то после Сухине изјаве да је Израел намерно нападао и тровао Палестинце деградацијом животне средине и употребом „отровног гаса”. Неке израелске присталице осуђивале су Клинтонову и говориле да никада није требало да пољуби супругу палестинског лидера, поготово после оваквих инфламантних примедби. Наредног дана, Клинтонова је денуцирала наводе Арафатове и рекла да јој је палестински преговарач Саеб Ерекат објаснио како је Суха помињала „сузавац” а не „отровни гас”. Пољубац је постао велики проблем у кампањи, посебно код јеврејских гласача. Хилари је рекла да је пољубац формални еквивалент руковању, тврдећи како би се изазвао озбиљан дипломатски инцидент да она није учинила оно што је учинила. Касније је написала да превод није могао пренети тачну природу њених навода: „Да сам била свесна њених речи пуних мржње, осудила бих их на лицу места.”Living History. стр. 509—510. »Had I been aware of her hateful words, I would have denounced them on the spot.«
Помало изненађујуће, Клинтонова је доживела ерозију подршке бирачица током своје кампање, а број оних које су је подржавале константно је опадао током 1999. године. Ово је делимично био типичан случај као и с кандидаткињама које на почетку кампање имају рани талас женске подршке која на крају спласне, али и делимично због њених пропуста у кампањи. Такође се рефлектовао посебан скуп помешаних ставова и осећања које су жене гајиле према браку пара Клинтон и амбиције и моћи коју је Хилари аутоматски стекла уласком у заједнички живот с утицајним Билом. Неки су брак сматрали само Хилариним средством за добијање власти у руке. Проблем је био посебно акутан када се узме у обзир демографија жена; једна од Хилариних дугогодишњих саветница рекла је следеће: „Жене у образовној професионалној класи? Оне је*ено нису могле да је поднесу. Никад нисмо могли схватити зашто. И психолози су се укључивали у целу причу.”
Хиларина кампања била је активна у свим њујоршким окрузима које је она обилазила фордовим конвертованим комбијем — посебно прилагођеним намени — што јој је значајно помогло да умири страсти и оптужбе за карпетбагинг;Bernstein. . многи Њујорчани говорили су да Клинтонова „изгледа као да је једна од њих”. Са бирачима је разговарала о локалним питањима као што су подршка млекарској индустрији, унапређење , смањење нивоа факултетске школарине као и одлива мозгова из неких делова државе и др. Њени политчки положаји добро су се уклапали с различитим изборним јединицама у држави „на коју се намерила”. У јануару 2000. године наступила је у „Вечерњем шоуу с Дејвидом Летерманом” (), где је с домаћином успоставила однос који је одржавала кроз своју сенатску каријеру све до своје председничке кампање 2008. године.Gerth, Van Natta Jr. . Своју званичну кандидатуру објавила је фебруара 2000. године у њујоршком Перчасу (), под јединственим именом Хилари које се могло наћи у свој коришћеној литеруатури.
Немајући поверења у штампу још од председничке кампање свог мужа из 1992. године и својих раних дана као прве даме, Хилари Клинтон је новинарском комбију који је пратио наметнула посебна ограничења што се тиче њене доступности. Угледна репортерка Асошијејтед преса Бет Харпаз касније се присетила своје свакодневнице из времена када је пратила Хилари у сваком моменту: „Али рекли би нам да данас неће бити доступна, а ми бисмо то прихватили. То није учинило да се не осећам помало осрамоћено. Била сам толико уморна и толико огорчена због недостатка приступа и недостатка вести у овој кампањи да сам одустала од борбе.”
Званична кампања Надметање је привукло значајну националну пажњу, а кампање обеју страна биле су добро финансиране. До краја кампање, демократкиња Хилари Клинтон и републиканци Рик Лазио и Рудолф Џулијани заједно су потрошили око 90 милиона долара, до тада највише у историји изборних трка за Сенат САД. Лазио је потрошио око 40 милиона долара, много више од Хилариних улагања која су износила 29 милиона долара, с тим да је она од демократских организација такође добијала неколико милиона у тзв. „меком новцу” (). Међу Клинтониним антагонистичким круговима рађале су се групе за прикупљање средстава поштом које су деловале директно против ње — као што је „Хитни одбор за заустављање Хилари Родам Клинтон” () — које су редовно имале обраћања с апоплектичним (уп. негодовање) изјавама и порукама за јавност као што је то изрека „Само један Клинтон напушта уред, други добија уред.”.
мини|лево|190п|Хилари и Питер Пол, њен највећи донатор (август 2000)
Клинтонова је осигурала широку базу подршке, укључујући групе за очување природе те организоване раднике и њихове синдикате, с тим да је важно истаћи да је подршка од уније полицајаца за разлику од оне уније ватрогасаца Њујорк Ситија углавном припала Лазију. Иако је имала солидну подршку у граду Њујорку, кандидати и посматрачи очекивали су да ће се у изборној трци одлучити на нивоу државе Њујорк, у којој живи 45% бирача. Током кампање, Клинтонова је обећавала да ће побољшати економску слику на северу државе Њујорк, рекавши да има план за отварање 200.000 нових радних места у наредних шест година. Њен план укључивао је и посебне пореске кредите с циљем награђивања за отварање нових радних места те за подстицање пословних инвестиција, посебно у високотехнолошком () сектору. Позивала је на смањење пореза везаних за школарине на колеџима и дугорочне неге. Лазио је наишао на јединствен тактички проблем током кампање на северу државе. Највећа препрека је била непрестано слаба локална економија, коју је Лазио намеравао да повеже с мандатом мужа своје противнице у његовом уреду. Напади на економију државе из њених северних делова често су интерпретирани као критиковање актуелног републиканског гувернера Џорџа Патакија; међутим, ово је заправо само ограничавало ефект ове линије напада...
Хиларини противници подсећали су да она није имала никакве везе са Њујорком све до ових избора тако што су током трке и у дебатама у фокус постављали проблем с оптужбама за карпетбагинг. У овој нефер борби главну реч је водио Шон Хенити са својим на Њујоршком радију; наиме, непрестано се емитовала дневна реклама са следећим речима: „Наведите ми три ствари које је Хилари Клинтон икада урадила за људе [њихову добробит] Њујорка!” Хиларине присталице истакле су да је држава Њујорк отворена за све националне лидере, подсетивши да је Роберт Франсис Кенеди изабран у Сенат САД 1964. године упркос сличним оптужбама. На крају, према излазним анкетама направљеним у току кампање, многи гласачи су окарактерисали те оптужбе које се тичу проблема с карпетбагингом као неважне.