Први пад Цариграда обухвата два заузимања Цариграда која су извели крсташи IV крсташког похода: јула 1203. године за рачун Алексија IV (1203—1204) и његовог оца Исака II (1185—1195, 1203—1204) који су враћени на престо уместо Алексија III (1195—1203), и 13. априла 1204. године када су за себе заузели град и срушили Византијско царство.

И то представља први пут да је једна страна војска успела да пробије Цариградске бедеме. Иако је почетни циљ овог похода био напад на исламски Египат, крсташи су по наговору Млечана напали хришћанску Византију и на крају је срушили. После оба заузећа, град је претрпео страховито пљачкање и разарање у пожарима које су изазвали крсташи. Директна последица крсташког заузећа Цариграда била је замена православног Византијског царства, католичким Латинским царством, а на широком византијском простору су настале нове државе на западним: Латинско царство Солунска краљевина Ахајска кнежевина Атинско војводство и византијским традицијама: Никејско царство Епирска деспотовина Трапезунтско царство

Предуслови Стање у Византији

У Византији је 1185. године на престо сео Исак II Анђел (Анђео), неспособни владар који је за своје владавине успео да поништи све позитивне тековине владавине Комнина у чије је време Византија по последњи пут постала најјача светска сила.

Његову владавину, коју је претежно провео у лову, окончао је његов брат Алексије III Анђел (Анђео), који га је ослепео и са његовим сином бацио у тамницу у априлу 1195. године.

Исаков син Алексије успео је да побегне из затвора током побуне Манојла Камице и да отплови у Анкону. Након тога Алексије се упутио код своје сестре Ирене која је била удата за Филипа Швапског.

Прилике на Западу

Прилике на Западу биле су зреле за нови крсташки поход након што је Саладин 03. октобра 1187. године заузео Јерусалим, а крсташи предвођени Филипом II, Барбаросом и Ричардом Лављим Срцем нису успели да га поврате. Долазак Иноћентија III на чело Свете Столице 1198. године, само је убрзало припреме.

Он је још исте године послао своје легате и писма широм Европе најављујући нови поход, а чувени оратор Фалко од Нулија почео је проповеди о неопходности новог крсташког похода. Наредне године уведен је посебан порез на црквена примања, који је био претеча сталног извора финансија за Папство касније. Као резултат свега овога на витешком турниру који је приредио Тибо III од Шампање, неколико франачких витезова борило се под знаком крста уместо под својим грбовима, а међу њима био је и Жофроа де Вилерден, писац историје четвртог крсташког похода.

Почетак крсташког похода

На чело четвртог крсташког похода постављен је Бонифације Монфератски (маркиз Монферата), а за циљ је проглашено освајање Египта. Крсташи су се договорили са Млечанима да их они за 85.000 сребрних марака превезу до Египта тако да је место окупљања за већину била Венеција, док је само мали број крсташа кренуо директно из Француске. Договор који је постигнуг са млетачким дуждом био је да се Млечанима плати да пребаце до Египта 30.000 војника и 4.500 коња са ратном опремом и залихама, као и њихово учешће у подели освојених територија.

Када су се крсташи скупили у Венецији испоставило се да им недостаје новца да плате превоз до Египта. То је искористио Енрико Дандоло „да од крсташке глупости начини трговачки посао“(Карл Маркс). Млетачкој републици која је недавно успоставила трговачке везе са исламским Египтом, никако није одговарало да се тамо зарати, зато је крсташима предложено да као компензацију заузму за Млечане утврђени Задар који је тада био у саставу Угарске, која је подржавала и учествовала у походу. Овом предлогу се успротивио један део крсташа и сам Иноћентије због тога што се скретало са пута и зато што се нападао хришћански град, али је поход кренуо ка Задру без обзира на противљења једног дела крсташа и забране коју је ставио Иноћентије.

Жофроа де Вилерден у својим мемоарима, овако је описао полазак крсташа из Венеције и њихов долазак до Задра: мини|десно|340п|„Дандоло проповеда крсташки рат“(XIX век), Гистав Доре „Тамо бејаше мноштво галија и лађа теретних које бејаху расподељени међ` властелинима (баронима). Ох, Господе какви дивни коњи бојни беху ту укрцани. И када се бродови попунише оружјем и намерницама, и витезовима и штитоношама, штитови беху истакнути по оградама и кабинама галија и барјаци истакнути беху, многи и красни. И нека буде знано да лађе носаху више од три стотине петрарија и мангонела, и свих других направа таквих које су за освајање градова потребне, у броју великом. Никада краснија флота не исплови из неке луке. И ово беше у октави гозбе светог Ревија (у октобру) лета господњег 1202. године. Тако они пловише из луке Венецијске, као што већ речено вам би. На вече пре светог Мартина (10. новембра) дођоше они до Задра у Словенији (Склавонији), и посматраше град опасан високим бедемима и високим кулама и узалуд бисте тражили краснији или снажнији град, или богатији. И када га ходочасници спазише, дивише се и рекоше један другоме: „ Како може овакав град бити заузет силом, ако не уз саму Божију помоћ?" Прве лађе које до града стигоше укотвише се и сачекаше остале и ујутру дан беше красан и веома ведар и све галије пристигоше са лађама товарним и осталим лађама које позади беху, и заузеше луку силом и пробише ланац који ју је бранио иако беше јак и добро искован и искрцаше се тако да лука беше између њих и града. Онда сте могли видети многе витезове и многе штитоноше који покуљаше из бродова и који изведоше са лађа товарних многог доброг коња бојног и многи богати чадор и многи павиљони беху подигнути. Тако се мноштво улогори. И опсада Задра поче на светог Мартина дне (11. новембра 1202)“

Освајање Задра и понуда Алексија Анђела

Када су се крсташи појавили пред Задром становништво и посада је на бедеме и куле истакла барјаке са крстовима као знак да подржавају њихов поход, али су крсташи без обзира на то заузели градску луку и отпочели опсаду. Задар се предао крсташима под условом да животи становника буду поштеђени. Након тога град беше подељен међу освајачима. Млечани су преузели део града уз луку, док су крсташи преузели остатак града. Почетком децембра у Задар је приспело посланство које је послао Филип Швапски у своје име и у име Алексија Анђела са понудом крсташима да му поврате престо.

Жофроа де Вилерден у својим мемоарима, овако описује поруку коју је донело то посланство:

„Витезови и Дужд Млетачки скупише се у двору у ком је Дужд обитавао. И посланство им се обрати и рече: „Господари, краљ Филип, шаље нас к` вама, као и брат жене његове, син цара Константинопољског“. „Господари, каже краљ, шаљем вам брата жене своје и ја га предајем у руке Господње - нека га чува од смрти - и у руке ваше. И зато што се за Бога окуписте и за истину и за правду, зато сте у обавези, колико је то у моћи вашој, да повратите право онима којима то неправдом би одузето. И брат жене моје ће понудити вам најбоље услове који беху неким људима понуђени и даће вам најмоћнију помоћ да повратите земље прекоморске. И прво, ако Бог дозволи да му вратите његово право, он ће цело царство Ромеја (Византију) подложити Риму, од ког беше дуго раздвојен. Даље, он зна да ви потрошисте имовину своју и да сиромашни сте и он даће вам 200.000 сребрних марки и храну за све мноштво, било да су ниског или високог порекла. И он лично ће кренути са вама у земљу Вавилонску или ако вам то одговара више, послаће тамо 10.000 људи под својом командом. И њима ће вас помагати годину дана. И за време живота његова, под командом његовом, пет стотина витезова у земљама прекоморским биће да чува их“. „Господари, ми имамо овлашћења, рекоше посланици, да закључимо погодбу ову, ако сте ви ради прихватити се свог дела погодбе. И нека буде знано да овако добра погодба никад никоме не би понуђена и да онај који би одбио је има малу жељу за славом и освајањима. “Властелини (барони) и Дужд рекоше да поразговараће о овоме још се и сабор би за сутра заказан. Када се сви скупише предлог би изнет пред њих.“

Један део крсташа оштро се успротивио даљим скретањима са пута и захтевао је да се одмах крене ка Сирији. Други део се залагао за освајање Цариграда чиме би се дошло до средстава и војне подршке коју је византијски принц обећао која би била од велике помоћи у наставку похода. Иноћентије је послао је писмо у коме је објављивао екскомуникацију Млечана, али је Бонифације одбио да га објави крсташима. Друго писмо у коме се Иноћентије оштро успротивио било каквој акцији у Цариграду, стигло је у Задар, након што су крсташи прихватили Алексијеву понуду и отиснули се ка Златном рогу.

Пут до Цариграда

Крсташка флота уништила је Задар 7. априла 1203. године и упутила се на југ. На свом походу застали су у Драчу који им је отворио капије и признао Исака и Алексија за законите цареве. Следећа станица на њиховом путу био је утврђени град Крф. Посада града одбила је да им отвори капије, након чега су крсташи опљачкали и спалили сва насеља и летину на Крфу, да би се 24. маја 1203. године отиснули са Крфа ка острву Андрос у Егејском мору које су такође опљачкали и спалили. Крсташка флота прошла је Хелеспонт (Дарданеле) и стигла у Абидос, град на обали Мраморног мора. Ту су у околини града опљачкали сву летину и 23. јуна 1203. године упутили су се ка манастиру светог Стефана, надомак Цариграда.

Жофроа де Вилерден у својим мемоарима, овако описује утисак који је Цариград оставио на крсташе:

„Ту су они на лађама и галијама и теретним лађама имали потпун поглед на Цариград и ту упловише у луку и укотвише се. Сада, нека вам буде знано, они који никад раније не видеше Цариград посматраше га са крајњом збиљом, јер никад они не мишљаше да може на свету постојати град толико богат и они запазише високе бедеме и јаке куле који га опасиваху и богате дворове и моћне цркве којих бејаше толико да нико ко их очима видео није не могаше поверовати у величину града тог који изнад свих других беше безграничан. И нека буде знано да не беше човека такве храбрости који задрхташе и то не би чудно јер никада не беше већег подухвата начињеног од људи од постанка света.“

Крсташи су се 24. јуна 1203. године искрцали у Халкедону, малом месту на азијској обали Босфора. У Халкедону се налазио царски дворац у који су се уселили крсташки властелини. Цар Алексије је послао је одред од 500 коњаника да протера крсташе из палате, међутим крсташи су их победили и Византинци су се у нереду повукли. Након тога су крсташи ушли у Хрисопољ и на тај начин преузели контролу над азијском обалом Босфора. У Хрисопољу су 2. јула дочекали Алексијево посланство, на чијем је челу био Никола Роа, са писмом у коме он захтева објашњење од њих шта раде на његовој земљи пошто је он хришћанин и они су хришћани, а њихов циљ је борба против неверника. Алексије је поред тога понудио храну и средства за њихово напуштање Византије, али је и запретио војном интервенцијом. Иако су бедеми Цариграда били јаки и његови браниоци бројни, стање у византијској војсци је било катастрофално, јер су се на кључним местима налазили људи који су до њих доспели уз помоћ веза и новца, а не војних заслуга. О томе најбоље сведочи пример Михајла Струфноса, адмирала царске флоте који је продао бродску опрему да би се обогатио, тако да византијска флота уочи крсташког напада практично и није постојала.

Наредног дана су на једном броду испловили млетачки дужд и маркиз Монферата са принцем Алексијем са циљем да становништву града покажу законитог владара, не би ли то покренуло преврат у граду, али народ није био одушевљен његовом појавом, тако да су се крсташи на крају одлучили за напад на град.

Први пад Цариграда Почетак напада

Први крсташки удар био је усмерен на луку, која је врло лако заузета. Након тога крсташи су се окренули ка Пери. Венецијанци који су живели у Пери спаљују Велики Бастион и омогућују крсташима да продру у Перу и овладају њом. Теодор Ласкарис је покушао да одбије крсташке нападе, али је био поражен и повукао се, након чега је са Златног рога склоњен ланац који је спречавао крсташке бродове да уплове.