Петар В. Будмани (Дубровник, 27. октобар 1835Cecić, Ivo: „Enciklopedija Jugoslavije“, Tom 2 / Bje-Crn (Zagreb: Jugoslavenski leksikografski zavod, 1982, pp. 531) — Кастел Ферети поред Анконе, 27. децембар 1914) био је српски»Петар Будмани, на кога се др. Тројановић позива, такође је био Србин католичке вере, познати филолог и уредник Рјечника Југословенске академије у Загребу. Умро је тек 1914, осташи увек веран Српству« – Костић, Лазаp-Лазо М.: „Католички Срби: Политичко-историска расправа“, Српски проблеми: Серија Националних списа (Toronto: Српски културни клуб „Свети Сава“ - Канада, 1963, pp. 48)»Покрајинско школско веће за Далмацију – док је још било у атономашким рукама – пред почетак нове 1869/70 школске године донело је одлуку да се у дyбровачкој гимназији забрани учење ћирилице које је у тој гимназији увео професор Перо Будмани, Србин, католик« – Самарџић, Радован: „Историја српског народа: Од првог устанка до Берлинског конгреса 1804-1878“ (Београд: Српска књижевна задруга, 1981, pp. 291)»Будмани је био Србин католик из Дубровника« – Милосављевић, Петар: „Српски филолошки програм“ (Београд: Требник, 2000, pp. 296)»Тај рад наставили су филолози Србин Перо Будмани и Хрват Томислав Маретић.« – Медаковић, Дејан Ђ.: „Срби у Загребу“ (Нови Сад: Прометеј, 2004, pp. 134) лингвиста, лексикограф и водећи полиглота.

Потицао је из угледне породице Срба католика»У борби против режима осим Срба православних истичу се у Далмацији, а нарочито у Дубровнику и његовом крају, и Срби католици, међу којима су најлепша имена тога времена, као што су Медо Пуцић, Валтазар Богишић, Перо Будмани, Лука Зоре, Антун Фабрис, Милан Решетар и многи други, па чак и католички свештеници.« – Ћоровић, Владимир Н.: „Историја Срба“, 3 део (Београд: Београдски издавачко-графички завод, 1989, pp. 150)»професор Перо Будмани, Србин католик« – Милутиновић, Коста: „Из историје народног препорода приморских Срба“ (Београд, Издавачка задруга „Политика и друштво“, 1994, pp. 52)»Сматра се да је Дубровчанин Перо Будмани, Србин католик, први у једном стручном спису (Budmani 1867) употребио сложени назив језика« – Брборић, Бранко: „С језика на језик“, Том 2 Социолингвистички огледи (Београд: Центар за примењену лингвистику, 2001, pp. 321)»Србин Ђуро Даничић, тајник ове Академије и уредник њеног Рјечника хрватског или српског језика, послужио је да се овај двонационални назив легализује. Перо Будмани, Србин католик, који је Даничића наследио на месту« – Милосављевић, Петар / Радић, Бојан: „Новосадски скуп »Српско питање и србистика«: Бечки договор, Новосадски договор, Новосадски скуп и судбина српског народа“, Библиотека Србистика (Београд: Мирослав, 2008, pp. 110) из Дубровника, од оца Влаха Н. Будманија (око 1795-1858)Cuvaj, Antun J.: „Građa za povijest školstva kraljevina Hrvatske i Slavonije od najstarijih vremena do danas“, 2. ispravljeno i popunjeno izdanje Knj. 10 (Zagreb: Kraljevska hrvatsko-slavonsko-dalmatinska zemaljska vlada. Odjel za bogoštovlje i nastavu, 1913, pp. 505), поморскога капетана и мајке Ане-Марије Стули (око 1798-1854), ћерке Петра-Пере Л. Стулија (око 1762-1828). Перо је имао старијег брата Николу Гргу Маријана Антуна Будманија (1827-1853), поморца и сестру Катарину-Кату Раду Доминику Будмани (1828-1900), коју је усвојио његов стриц Аутун Будмани из Анконе.

Породица Будмани је становала у најпрометнијем делу града, на Пилама (у данашњој улици Пере Будманија).

Образовање Похађао је Пучку школу у Дубровнику (период 1841-1845), где се посебно интересује за математику и стране језике, а затим похађа и Дубровачку гимназију (период: 1845-1853). Матурирао је у августу 1853. године са одличним успехом, написавши притом расправу о пресецима чуња, која је потом служила као уџбеник осталим ђацима.

После смрти стрица Антуна (1853) наслеђује имање у месту Кастел Ферети крај Анконе.

По очевој жељи, Петар одлази у Беч на студије медицине и права (период: 1854-1857).

Породица и професорски позив Одмах након смрти оца Влаха (1858), Петар се сели у Кастел Ферети с тежњом да се посвети математици, али се у Италији занео револуционарним дешавањима. Због тога је одлучио да се придружити италијанском генералу Ђузепе Гарибалдију (1807-1882) у маршу на Напуљ и Сицилију, али га је Никола Томасео (1802-1874) од тога одвратио. У Анкони Будмани први пут чита Вука Стефановића Караџића (1787-1864) у италијанском преводу Томасеа, а по повратку у Дубровник 1861. године и у оригиналу.

Исте године (1861), Перо је упознао Емилију-Милу Лопижић (1846-1908), ћерку Франа И. Лопижића (1803-18??), у чијој се кући (те године) среће и са својим сународником Вуком Караџићем.

Милом Лопижић се жени 21. септембра 1861. године. Породица Будмани имаће једанаестеро деце од којих је осморо доживело зрелост: Марија-Ана (удата у породицу Nasso), Љубица (удата у породицу Херцигоња), Даница (удата у породицу Della Casa), Нико, Миле, Влахо, Антун и Франо. Будманијева породица већ 1862. године одлази у Анкону да би се тамо настанила, али се Мили Анкона није свиђала, па се породица ускоро вратила у Дубровник, препустивши управу над својим италијанским имањем Петровој сестри Кати.

Након школовања, Будмани је положио испит за „гимназијскога кандидата“, те је у том својству ступио у службу у Дубровачкој гимназији.Jerinić, Mato: „Dubrovnik“, Knj. XXI (Dubrovnik: Ogranak Matice hrvatske Dubrovnik, 1978, pp. 20) Као плод наставе у Дубровачкој гимназији настала је његова позната „Grammatica della lingua serbo-croata (illirica)“, која је издата у Бечу 1867. године. Управо ова његова граматика сматра се као прво научно дело у коме се појављује појам »српско-хрватски«.

Од 1868. године, он је гимназијски суплент (помоћни наставник) у старој Дубровачкој гимназији (у св. Катарини Сијенској). Полаже разлику 1869. године и постаје »прави учитељ« славенских и класичних језика, те у наставничком звању остаје до 1882. године, и био је веома популаран професор.

Изабран је за надзорника основних школа у Дубровачком котару (период: 1870-1874).

У младости и у пензији бавио се математичким питањима, тј. још у раној младости је показивао таленат не само за математику већ и за језике, па је рано научио и италијански, немачки, француски, енглески, латински, грчки, што је током живота допунио овладавањем руског, пољског, санскрита, персијског, арапског, а слабије турског, кинеског, финског, норвешког, мађарског и свахилија.

Научна каријера 200п|мини|десно|Опис илустрације:Књига „Grammatica della lingua serbo-croata“ (1867).Аутор:Перо В. Будмани (1835-1914). Перо Будмани један од најзначајних српских филолога друге половине 19. века. Био је под снажним утицајем научног рада његовог сународника Вука Караџића и увек је био поносан на своје српско културно-историјско наслеђе (као и други дубровачки Срби католици»serbisme catholique« – MacSwiney, Valentine Emanuel Patrick: „Le Monténégro et le Saint-Siège. La question de Saint-Jérôme“ (Rome: Imprimerie coopérative sociale, 1902, pp. 45)). Важан је његов рад о дубровачком дијалекту, у коме се први пут на свеобухватан начин описује штокавски дијалект српског језика.

Будманијева, граматика српско-хрватског језика направила је помак за тадашњу лингвистику (на пример: »фонетски« и »етимолошки« правопис, или старији и новији штокавски облици деклинације). Будманијева граматика је била намењена пре свега ученицима далматинских школа у којима је наставни језик био италијански (тада обавезан у наставном програму); будући да је у њој изложен комплетан материјал, од фонетике до синтаксе, иста се сматра и првом српском комплетном граматиком на италијанском језику.

Његови лингвистички радови, које је објављивао у листу Дубровнику (Нешто о постању слова з у слављанскијех језика, 1873/74), а посебно научни чланак везан за дијалект Срба Дубровника, који публикује Рад ЈАЗУ (Како се сада говори, 1883) привукли су пажњу ЈАЗУ, те се након смрти српског филолога Ђорђа-Ђуре Ј. Поповића - „Даничића“ (1825-1882) и краткотрајнога рада на истом пројекту Словенца Матије Ваљавеца - „Крачманова“ (1831-1897), а посредством свог сународника, грофа Константина-Косте Ј. Војновића (1832-1903), Будмани се (у пролеће 1883. године) сели у Загреб да би тамо преузео редакцију „Рјечника хрватскога или српскога језика“, чија ће четири дела ће припремати наредне 24 године (период: 1883-1907).

Уредници првих шест делова „Рјечника српско-хрватског језика“: I. део – Ђуро Даничић (1880) II. део – Ђуро Даничић, Матија Ваљевец и Перо Будмани (1884-1886) IV. део – Перо Будмани (1892-1897) V. део – Перо Будмани (1898-1903) VI. део – Перо Будмани, Томислав Маретић (1904-1910)

По питању српског правописа Будмани се углавном држао Даничићевих смерница. Кад је 25. јула 1907. године након двадесет и четири године непрекидног рада престао обрађивати речник, имао је иза себе 72 године живота и више од четири обимне књиге речничке обраде са укупно 4.176 страница. Осим лексикографским радом, Будмани је и преводио страну књижевност, али писао је о књижевном раду Марина Држића, као и о раду других ренесанских писаца из Далмације (приредио за издање дела Глеђевића, Сасина, Зоранића, Златарића и Бараковића), затим је направио преглед српске граматике и лексикографије у студији „Поглед на историју наше граматике и лексикографије од 1835. године“, па је чак написао и „Практичну граматику рускога језика“ (1888). године, која је доживела ласкаве оцене и убрзо друго издање. Последње године живота Будмани је посветио претежно раду на математичким проблемима.

У ЈАЗУ је 5. јула 1906. године читао први део своје расправе о Берноулијевим бројевима. Био је то почетак великога рада о диференцијалном рачуну који је у Загребу почео писати на италијанском језику. Рад на овим проблемима је наставио и после одласка из Загреба, на породичном имању Кастел Феретију (близу Анконе), али није успео да га заврши.

Библиографија дела Петра В. Будманија 200п|мини|десно|Опис илустрације:Књига „Pjerin“ Marina Držića (1902).Аутор:Перо В. Будмани (1835-1914). Чланци „Nešto o postanju slova z u slavljanskijeh jezika“ (1873/4) „Još jedan pokušaj o našoj narodnoj metrici“ (1875/6) „Dubrovački dijalekat, kako se sada govori“ (1883) „Pogled na istoriju naše gramatike i leksikografije od 1835. godine“ (1885, 1886)

Преводи „Po čemu ljudi žive“ (ориг. ру. Чем люди живы / Лев Никола́евич Толсто́й: 1828-1910) „Nebožija komedija“ (ориг. пољ. Nie-boska Komedia / Napoleon Stanisław Adam Feliks Zygmunt Krasiński: 1812-1859) „Lokis“ (ориг. фр. Lokis / Prosper Mérimée: 1803-1870) „Sakunt al a“ (ориг. инд. Śakunt al ā / कालिदास: 4. - 5. век)

Књиге „Grammatica della lingua serbo-croata“ (1867) „Djela Antuna Gleđevića“ (1886) „Djela Petra Zoranića, Antuna Sasina, Savka Gučetića Bendeviševića“ (1888) „Praktična gramatika ruskog jezika za samouke“ (1888, 1903) „Djela Dominika Zlatarića“ (1899) „Pjerin Marina Držića“ (1902) „O Bernoullijevijem brojevima“ (1910)

Наука изнад политике