Етјен Марсел ( ; између 1302. и 1310, Париз - 31. јул 1358, Париз) је био богати сукнарски трговац и прово трговаца Париза, тј. градоначелник трговачког насеља на десној обали Сене , тј. трговачки старешина и вођа Париске побуне .

Тешка ситуација у земљи Пораз француског краља Јована II Доброг код Поатјеа довео је Француску у критичан положај. Жан је заједно с многим ритерима пао у ропство Енглеза, који су за краља и друге феудалце тражили претерано велику откупнину. Међутим, земља је већ у то време била страшно опустошена и од Енглеза и од француских најамничких војски. Ратне операције су подриле занате и трговину. У редовима градских занатлија и калфи почела је незапосленост. Све је то у градовима изазивало крајњу огорченост .

Буржоазија је била све неспокојнија. Царине на продату робу биле су за њу тешко оптерећење, а она је такође била главни зајмодавац круни. Поврх тога, много су је погађале промене вредности новца, којих је између 1337. и 1350. године било 24, нема сумње да је тако нанета штета земљи у целини. При склапању уговора ниједан трговац није могао бити сигуран у каквом ће новцу роба бити плаћена. У ствари то је вероватно била највећа невоља буржоазије .

мини|десно|Грб Етјена Марсела Све већи порески притисак допринео је да се економски положај маса јако погорша. Краљевска власт, да би добила средства потребна за вођење рата, измишљала је све нове и нове начине опорезивања: порезе на трговачке послове, једнократне уплате, намете на свако огњиште и сл .

Како је француска војска доживљавала пораз за поразом, буржоазије је била све мање расположена да плаћа трошкове вођења рата , а краљ је једва покривао своје трошкове и у време мира . Буржоазија је сматрала да племићи, који су били потпуно изузети од пореза на огњишта, воде рат о њеном трошку, и то веома лоше. Незадовољство је доведено до врхунца после битке код Поатјеа.

Краљ је водио ову битку величанственом неспособношћу, а онда је, у складу са свом витешким идеалима и потпуно занемарујући дужност коју је имао према свом народу, остао на бојишту, иако више није било никаквих изгледа за победу. Пао је у заробљеништво и било је јасно да ће за његов откуп отићи велике своте новца. Племство као целина није ни показивало витешку храброст. Читав други одред са војводом од Орлеана побегао је са бојишта не усудивши да нападне непријатеља .

Личност Битка код Поатјеа представљала је последњу кап која је препунила чашу народног стрпљења. Нечувени порези поткопали су углед феудалаца у очима широких маса . Фини грађански свет, а нарочито становништво Париза, сасвим је побеснео. Што је још горе имали су за вођу Етјена Марсела. Етјен Марсел је тада био моћна личност, са правима вршења пуне власти, осим високе правде. Припадао је једној од великих париских трговачких породица која је давала многе службенике краљевској управи. Био је то способан и поштен човек који се искрено саосећао са мукама буржоазије, али и нижих слојева. Највећа ман му је била што није умео добро да процени људе са којима се упуштао у савез .

мини|десно|Дофен Карло Мудри Међу сељаштвом и градским становништвом, особито у северној Француској, крајње је појачано огорчење против владе.

Прво сазивање скупштине сталежа

Када је краљ пао у ропство и власт узео његов син дофен Карло (будући Карло V) , овај је био приморан да на брзину позове у Париз државне сталеже да би затражио средства за откуп краља из ропства као и за даље вођење рата и то у октобру 1356. године , одмах после битке код Поатјеа .

Државни сталежи састали су се у нешто необичном саставу — јако су преовлађивали представници трећег сталежа, који су чинили половину сакупљених, 400 посланика од 800. То се објашњава тиме што су феудалци били поражени и деморализовани, а делом побијени и заробљени .

Предвођени Марселом и другима, представници трећег сталежа настојали су да властима наметну одређене услове. Сталежи су одобрили царину на продату робу у износу од 8 денарија на сваку ливру и порез на со (), који је још 1343. године увео краљ Филип VI Валоа . Још, с тим да они сами одреде службенике који ће новац прикупљати и исплаћивати га војницима. Уз то, дофен је приморан да обећа да ће увек тражити одобрење за додатне средства од скупштине сталежа .

Уместо да одобре влади нова средства државни сталежи су почели да оштро критикују њену политику. Извршивши ревизију управе и обелоданивши ситне лоповлуке краљевских присних сарадника, сталежи су захтевали да се ови казне и да се поставе нови саветници између лица која предложе сталежи. Тада је дофен распустио сталеже и покушао да другим путем дође до неопходних средстава.

Друго сазивање скупштине сталежа мини|десно|Дофен и Марселова делегација буржоазије, Велика француска хроника из XIV века

Пошто је претрпео неуспех, био је приморан да поново сазове сталеже у фебруару 1357. године .

Велике мартовске ордонансе

У нове сталеже су углавном дошли углавном представници трећег сталежа . Марсел и његови и његови пријатељи дошли су добро организовани и решени да издејствују доношење одлука о отпочињању свеобухватних реформа државне управе. Њихов први корак био је да двадесет двојица најважнијих чиновника буду разрешени. Затим су објавили да би скупштине сталежа требало одржавати редовније, ако треба и више пута годишње. Захтевали су да за сваки важнији политички потез, као што је закључивање примирја или мира, скупштина мора дати сагласност. Вредност новца не би смела да се мења без допуштења скупштине. Требало је знатно смањити трошкове за издржавање државне управе и поништити све дарове који су учињени из краљевског домена од времена Филипа IV. Средњој класи било је нарочито стало до ове последње тачке. Сматрали су да је краљевски домен најприроднији извор прихода за круну и да краљ греши тиме што га умањује поклањањем његових делова племићима .

Одобривши краљу помоћ они су поставили и захтев да државни сталежи врше њено скупљање, трошење и контролу, ради чега се имају да састају три пута годишње чак и да их краљ не сазове. Имало се извршити чишћење читавог вишег државног апарата. Имао се изменити лични састав краљевог савета и свих виших органа управе према упутствима државних сталежа. Најзад, државни сталежи су тражили одлучну борбу против приватних ратова феудалаца и наоружање градова за борбу против насиља енглеских и француских војних најамника.

Овај опширан програм реформи је објављен у марту исте године под називом Велике мартовске ордонансе .

Устанак у Паризу мини|десно|План Париза око 1300. године

Избијање устанка У тим својим захтевима државни су се сталежи ослањали на крајње незадовољство градова у северној Француској и на устанак који је тамо почео, особито устанак у Паризу. Париски грађани су почели да се наоружавају да би пружили подршку захтевима државних сталежа. Руководећу улогу у читавом том сукобу играо је Марсел. Тако је извршен државни удар којим је власт предата у руке горњег градског слоја северо-француских градова, посебно Париза .

Карло Лоши

Марсел и његови пријатељи починили су озбиљну грешку захтевајући да се ослободи тамнице Карло Лоши (Рђави ), краљ Наваре , гроф Евреа и један од најкрупнијих француских феудалаца, као и унук Луја X по женској линији, претендовао је на француску круну . Нема сумње да је Карло био жртва самовољних поступака краља Јована. Марсел се можда заложио за њега из искреног сажаљења, а не само зато што је рачунао да ће сваки краљев непријатељ постати савезник реформиста. Међутим, Карло је био моћан у области Париза захваљујући својим поседима и замковима дуж границе између Ил де Франса и Нормандије . Сем тих поседа и мале краљевине Наваре, имао је и велике поседе у Нормандији, где је умео да стекне доста присталица међу незадовољним домаћим племством . Уз то, био је похлепан, амбициозан , врло вешт и лукав интригант, искусан и красноречив демагог и задојен, у необично великој мери, свим племићким предрасудама и уверењима. Чим се нашао на слободи, заратио је са дофеном и тиме увећао општи неред .

Напад на дофена мини|десно|Убиство дофенових дворана, Марсел дофену ставља шешир плаве и црвене боје на главу. Велика француска хроника У међувремену, народ Париза све је више губио стрпљење . Реформе су лепо изгледале на папиру, али људи су желели да виде неке практичне потезе и све више наводили Марсела на пут насиља .

Уско класна политика сталежа изазвала је ускоро незадовољство маса у Паризу и другим градовима . То се најпре показало на тако акутном питању као што је пореско. Порези су били тако распоређени да су свом тежином притисли доње народне слојеве, особито занатлијску масу. Поврх тога, руководећа улога Париза изазвала је огорченост других градова. Дофен је покушавао да то искористи отпустивши саветнике које су му наметнули државни сталежи. Као одговор на то дошло је у фебруару 1358. године до нових немира којима је непосредно руководио Етјен Марсел. Руља је провалила у краљевски двор. Двојица дофенових дворана била су убијена на његове очи , а дофена је лично спасио Етјен Марсел метнувши му на главу капу с бојама револуционарног Париза — плавом и црвеном .

До тог тренутка дофен се надао да ће са побуњеницима постићи договор , међутим, сада је био приморан да побегне из Париза и почео да се спрема за оружану борбу са устаницима. У мају је сазвао у Компјењ државне сталеже од којих је добио знатна средства. Етјен Марсел је почео са своје стране да утврђује Париз, да скупља најамничку војску и да тражи савезнике. Он је покушао да се ослони на краља Карла Рђавог .

Опсада Париза мини|десно|Карло Лоши и Парижани, Велика француска хроника из XV века. Национална библиотека Француске

Карло Лоши је потом покушао да запоседне град, али Марсел је почео да губи поверење у њега и није дозволио његовим снагама да уђу. Овим је створена чудна ситуација. Док је париска милиција бранила зидине Карло Лоши и дофен који су били у међусобном рату, опсели су град са различитих страна.

Жакерија

Узроци Буржоазија није био једини слој коме је рат тешко падао . Непосредан повод за сељачки устанак биле су невоље француског сељаштва у вези са Стогодишњим ратом. Од свих класа становништва које су страдале у рату сељаштву је било горе него икоме. По речима хронике:

У доба најезде непријатељских војски села су, за разлику од утврђених градова и замкова, била потпуно незаштићена и препуштена пљачкању најамника, а када би се ратне акције стишале и најамници отпуштали, пропадање сељака не само да није престајало, већ је постајало још јаче. Кад би престали да примају плату, најамници су се накнађивали вршећи насиља над сељацима. Племство и грађани могли су се сакрити од тих пљачкашких банди у своје замкове и градове, а сељаштво није имало куд да се склони. Као једино прибежиште служиле су му цркве. Како описује иста хроника:

мини|десно|Француска 1350-их. Стрелице означавају трговачке путеве.

Сељаке је пљачкала не само туђа војска него и своја. Свему томе се још придружило све веће угњетавање од стране феудалаца којима су због рата средства била нарочито потребна. Они су морали да плаћају откупнину за себе или своје рођаке, да утврђују своје замкове и да их снабдевају намирницама. Стога су сениори настојали да узму и последње од сељака. Дажбине су убиране с много више безобзирности но раније, и често су враћане давно укинуте обавезе.

Свим тим околностима треба још додати кугу која је прешла преко Француске као и преко других земаља у Европи 1349. године и уништила мноштво сељачких газдинстава .