Лужничка котлина је пространо улегнуће у земљиној кори и специфичан геопростор у тектонском рову композитне долине–потолине Лужничке реке (дугачке 39 km), највеће десне притоке Власине, која се као део Власине и Јужнопоморавског краја налази у југоисточној Србији. Административно обухвата делове општине Бабушница и два села општине Бела Паланка у Пиротском округу. Средишњи део котлине налази се, на 26 km југозападно од Пирота, 23 km југоисточно од Беле Паланке, 48 km североисточно од Лесковца и 30 km од српско-бугарске границе.Ћирић, Ј. (1979). Насеља Горњег Понишавља и Лужнице, Пиротски зборник, бр. 8-9, pp. 121-175.
Као индивидуална целина и одвојен географски предео у долини реке Лужнице, површине 53.213 ha, котлина је ограничена Сувом планином (1.810 m), Руј-планином (1.706 m) и Столом (1.239 m), на који се надовезују Мали (960 m) и Велики корбес (976 m). Ова по величини мала котлина карактерише се бројним хидролошким проблемима: јер иако је са најгушћом хидрографском мрежом међу котлинама источне Србије, она је водом најсиромашнија од свих котлина у источној Србији. То је последица њеног геолошког састава и рељефа, али не и падавина. Главне хидролошке карактеристике Лужничке котлине су: епигенетске клисуре, понорнице и крашка врела.
На основу физичко-географских, друштвено-географских и демографских карактеристика, она је сложени развојни систем, у коме централно место заузима гравитациони центар Бабушница, лоцирана у средишњем делу котлине, и 52 околна насеља са својом инфраструктуром и највећим ресурсима у плодном земљишту. У оквиру реинтеграције граничних области Србије, Бугарске и Македоније, у плану је формирање еврорегије Ниш–Софија–Скопље, у чијем северном делу би се налазила Лужничка котлина.
Иако је претежно уоквирена високим брдско-планиниским ободом, Лужничка котлина је у повољној комуникативној вези са суседним котлинама белопаланачком, пиротском и лесковачком котлином, са којима је повезана магистралним путем Лесковац–Власотинце–Бабушница–Пирот и регионални путевима од Бабушнице ка Белој Паланци, Гаџином Хану и српско-бугарској граници (преко Звонца).Grupa autora, Geografske odlike niškog područja, Položaj i prostranstvo U: Istorija Niša, knjiga I, Gradina, Niš 1986 pp. 11.
Положај и пространство мини|Део Горње Лужнице, поглед са Јеремијиног брда Лужничка котлина је део Власине и Јужнопоморавског краја у Југоисточној Србији, ограничена; са запада Сувом планином (1.810 m) југа Руј-планином (1.706 m) и Столом (1.239 m), на који се надовезују на истоку Влашке планине, Мали (960 m) и Велики корбес (976 m), док се на северу надовезује на белопаланлку коткину. На северу Налази се у долини Лужничке реке (39 km), највеће (десне) притоке Власине. Најниже насеље је лоцирано на 365 m (Велико Боњинце), а највише на 1.000–1.200 m (Вучи Дел). Највећи део Лужничке котлине простире се у висинској зони од 350 m до 800 m, на чијем простору је развијено 44 насеља (23 насеља на 350—600 m и 21 насеље на 600—800 m).
Кроз Лужничку котлину пролази магистрални пут Лесковац–Власотинце–Бабушница–Пирот и регионални путеви од Бабушнице ка Белој Паланци, Гаџином Хану и српско-бугарској граници (преко Звонца). Гравитациони центар Лужнице – Бабушница, лоциран у средишњем делу котлине налази се 26 km југозападно од Пирота, 23 km југоисточно од Беле Паланке, 48 km североисточно од Лесковца и 30 km од српско-бугарске границе.
Југозападна граница Лужничке котлине (ка Заплању) није јасно дефинисана, тако да поједини аутори (Ж. Мартиновић и др.) сматрају да насеља бабушничке општине у доњем току Лужничке реке (Боњиначки басен) – Богдановац, Штрбовац, Остатовица, Завидинце, Мезграја, Модра Стена, Велико Боњинце и Мало Боњинце припадају Заплању. 600п|безоквира|центар
Насеобинско-географски комплекс Лужничке котлине обухвата површину од 53.213 ha. Обрадиво земљиште заузима површину од 25.583 ha (48,1%), пољопривредно 33.685 ha (63,3%), а продуктивно земљиште 50.642 ha (95,2%). У структури коришћења земљишног фонда преовлађују шуме, са површином од 20.010 ha (37,6%), затим оранице и баште – 16.799 ha (31,6%), пашњаци – 7.310 ha (13,7%) и друго.
Физичко-географске карактеристике
Лужничка котлина која је у склопу Источне зоне млађих веначних планина последња је потолина, која је са три стране окружена венцима кречњачких планина, док је са четврте према југоистоку затварају кристаласти шкриљци висије Крајишта и Руј-планине. На овом простору сусрећу се сутоке Источне зоне младих веначних планина и старе Родопске Српско-македонске масе.
Као посебна тектонска целина Лужничка котлина је створена у старој Кортничко-Лужничко-Знепљској удолини. Она је у постолигоцену рашчлањена на више самосталних јединица. Поред Лужничке у њој су образоване још две котлине, КортничкаКоритничка котлина У: Мрђан М. Ђокић Нишава – потамолошка студија, докторска дисертација, Ниш, стр. 58 на северозпаду и ЗнепољскаЗнепољска котлина У: Мрђан М. Ђокић Нишава – потамолошка студија, докторска дисертација, Ниш, стр. 58 на југоистоку.
Лужничка котлина која је испуњена дебелим терцијарним наслагама заједно са Кортничком на северозападу, најстарија је потолина у источној Србији. Знепољска котлина на југоистоку, само својим западним делом, припада старој ологоценској потолини.
Снажни радијални покрети који су директно условили стварање дубоке регионалне потолине, били су истовремено праћени и тангенцијалним покретима тако да су захватили и планине на југозападу и планински венац Шљивовичког врха и Влашке планине на североистоку.
У образовању тектонског рељефа на овим просторима друга фаза започела је постолигоценским тектонским покретима, праћеним моћном серијом олигоценских језерских наслага. Радијални покрети условили су образовање две засебне потолине на дну олигоценог језера. Па су тако створене Лужничка потолина у централном и Коритничка у северозападном делу. Док је Знепољска котлина образована знатно касније флувиоденудационим процесима.
Географске одлике
Клима
Утицај орографских црта рељефа на климу у Лужничкој котлини је велики, а посебно код температуре, падавина и ветрова. Ниски делови котлине са брежуљасто-брдовитим теренима, Заплање, Лужница и нижи делови долина, имају умерено континенталну климу са јасно израженим свим годишњим добима. Виши делови Суве планине и Влашких планина имају обележје субпланинске климе са дугим и хладним зимама, краћим и свежим летима и врло кратким прелазним добима. Температура ваздуха Постоје и знатне разлике у средњим месечним и средњим годишњим температурама ваздуха најнижих и највиших делова котлине. Просечне вредностима за период од 1950. до 1965. годину биле су Најхладнији месец је јануар (0,8оС-3,9оС), Најтоплији је јул и август ( 22,2оС-15,7оС). Средња годишња темпетатура је 11,9ос, а у планинском делу 6,2оС. Високе летње температуре у нижем делу котлине условљавају интензивно испаравање па се ниво изданске воде спушта дубље у земљу, многи извори ослабе, а неки и пресуше, водостај река опада па се и протицај осетно смањи, а многи водени токови и пресуше. Облачност Облачност утиче ма осунчавање, интензитет инсолације и радијацију чиме ублажава дневно колебање температуре. Најмања облачност је у јулу, августу и септембру што је повољно за развој туризма. Падавине Падавине заузимају важно место међу климатским елементима који представљају битан фактор водопривреде. Важна је количина падавина али и њихов годишњи распоред тзв.плувиометријски режим. На тај режим преовланујући утицај имају продирање влажних, хладних ваздушних маса са Атлантског океана са запада и северозапада, топлих са југа и југозапада из области Средоземног мора и зимских продора хладних ваздушних маса са севера и североистока уз утицај орографских црта рељефа. Слив Власине добија мању количину падавина од просека за нашу земљу. Најмање падавина добијају Лужница, Заплање и Власотиначка равница (650-690 mм), а највише виши планински предели (око 850 mm). Ветар Ветар је важан климатски елемент. Лужничка котлина је доста ветровит што се посебно односи на највише њене делове где највећу честину има северозападни ветар (235 ‰) који доноси падавине, а најмању западни (154 ‰) и источни ветар (149 ‰). На тишине долази 213 ‰.
У најнижем делу котлине највећу чештине имају ветрови из источног (186 ‰) и западног правца (109 ‰). источни дува правцем Лужница-Заплање-Власотинце; сув је повећава испаравање и смањује облачност. Западни је део општег струјања ваздуха са запада на исток и доноси падавине. На тишине долази 435 ‰. Јаких ветрова највише има у марту, фебруару и јануару када се у вишем делу слива стварају велики сметови, а најмање у септембру и августу. У Лужничкој котлини кошава дува по неколико дана, а у више делове продире из правца Заплања и дува 1-2 дана што бива врло ретко.
Воде и водно земљиште Река Лужница (дужине 38 km) највећа је притока у сливу Власине, уједно је и највећа река на простору Лужничке котлине. Настаје од више потока који долазе са кречњачких терена северно од Бабушнице; тече Лужничком котлином до села Горчинци где улази у клисуру. Узводно од Љуберађе добија највише воде од врела званог Комарички вир, а у самом селу од леве притоке Мурговице. У даљем току река меандрира и код Свођа улива се у Власину са мањом количином воде од ње. Та разлика у количини воде увећана је захватањем воде изнад села Љуберане за потребе водоснабдевања Бабушнице и Ниша.Mr Tomislav D. Marjanović, Sliv Vlasine, Vlasotince 2000. мини|Река Лужница, код села Грнчар Ерозије и бујице Ерозија тла у сливу Лужничке реке и њених притока представља велики водопривредни проблем, јер је већи део слива захваћен ерозивним процесима разног интензитета. Јавља се на нестабилној геолошкој подлози и на теренима већег нагиба за време обилних киша и наглог отапања снега. Развоју ерозивних процеса највише је допринео човек нарочито у другој половини 19. века и првој половини 20. века, крчењем вегетације ради добијања пољопривредних површина. Погрешан начин коришћења земљишта, тј. орање великих нагибних површина (преко 25%), убрзало је отицање атмосферске воде, а тиме и интензивирање ерозивних процесе. Земљиште је спирањем губило хранљиве материје (хумус), постајало мање продуктивно за пољопривредну производњу, па се многе такве површине већ више година и деценија не обрађују. Поплаве У нижем делу слива Лужничке реке поплаве представљају велики водопривредни проблем. Наносе велике штете становништву, насељима и привреди, посебно пољопривреди. Највеће штете су начињене при катастрофалним поплавама Лужнице 1948. и 1988. а и каснијих година. Највећи утицај на настанак поплава имају; пљускови или дуготрајне и обилне кише (које обично захватају цео слив Власине) и нагло топљење снежног покривача, који у планинском делу слива могу да буду високи и до 1 метра. Суша Недовољно влаге у земљишту је водопривредни проблем који се у Лужничкој котлини испољава у топлом делу године. Најкритичније стање је у јулу и августу када је влага усевима најпотребнија, јер су тада температуре највише, па је и испаравање, како са тла тако и преко биљака (транспирација), највеће. Због суше у земљишту остаје мало влаге за егзистирање и раст биљака, што умањује приносе и осетно смањује биљну производњу. У појединим деловима слива Лушнице за време суше многи водотоци се смањују, а неки и пресушују. У Лушничкој котлини нема мелорационих система нема, па нема ни организованог наводњавања поља и ливада, и пољопривредна производња осетно подбацује. А за време поплава водотоци надођу, али како нема хидроакумулација која би их задржале они отекне у неповрат.Mr Tomislav D. Marjanović, Vlasinska čitanka, Vlasotince, 2005. Загађење воде Загађење воде у Лужничкој котлини последица је перманентног ремећења многих физичких, хемијских и биолошких параметара последедићно изазвано људским активностима. Негативне последице испољавају се у променама карактеристика свих компонента у животној средини као што су: ваздух, вода, земљиште итд.