Божји људи је збирка приповедака српског писца из епохе реализма, Борисава Боре Станковића. Први пут је објављена у петом броју Летописа Матице српске за 1902. годину, а затим у јесен исте године, у Новом Саду, као засебна књига у пишчевом издању. Када је Станковић започео са писањем појединих прича за ову збирку не зна се поуздано. У књижевном стварању Станковића, човек је доживљен и сликан у душевном и физичком лику.

У периоду реализма, кратки прозни жанр цртице израз је тежње за најзначајнијим обрисима неког лика или догађаја. У односу на приповетку, цртице су углавном статичне и дескриптивног карактера. Попут цртица и жанр скице је поједностављени поступак кратке форме, без развијене фабуле, са акцентом на фрагментарност и лиризам. Једну од најбољих студија о овој збирци написао је Милисав Савић налазећи у њој коријене српске модерне кратке приче о митској паланци званој Врање. Оно што је новина коју врањски писац уводи у српску књижевност јесте циклизација кратке приповедне форме. О значају да се збирка појави као јединствено дело након самосталног објављивања појединих прича, Станковић је образложио у писму уредништву Летописа 21. јуна 1902. године. Распарчани и издвојени из мозаика тог нарочитог свијета ликови губе „утисак, целину и карактер” божјих људи.Ћосовић, М. Типови божјих људи код Борисава Станковића. Универзитет у Источном Сарајеву Филозофски факултет, Пале.

Настанак приповетки и објава У приповеткама, драмама и романима, Борисав Станковић, дао је слику родног Врања на прелому векова, када су се снажним контрастима судариле старе и нове вредности, турско и модерно доба. Везујући се за завичајни крај амбијентом, ликовима, фолклорном грађом и локалном лексиком, као књижевник Станковић не даје фактографију, већ уметничку обраду Врања. Из пукотина и рупа, Станковић извлачи убоге и сумануте људе и открива свет понижених и увређених, оних који живе у готово нестварном свијету, али сасвим пуноправним становништвом. О људима који живе на дну људске лествице испричао је двадесет и једну причу у краткој форми, најкраћој у целокупном свом опусу. Априла 1901. године самостално је објавио причу Таја, а исте године и причу Бекче. Године 1902. у Летопису Матице српске објавио је Парапуту и тиме је Станковић најавио божјаке, које је као збирку предложио уреднику Летописа Милану Савићу.

Исте године изашли су Божји људи оригинално и евокативно дело којим се књижевна критика релативно мало бавила. Разлог због чега је ова збирка запостављена Вељко Петровић видио је у укусу тадашње публике која није читала кратке уметничке творевине. Међутим, Душан Маринковић и Вељко Петровић били су мишљења да је ова збирка готова творевина која је на себе скренула пажњу процватом кратке приче. Невероватна сажетост збирке различито је тумачена и називана од стране критичара. Јован Деретић их назива краћим приповеткама и цртицама, Миодраг Стајић импресијама, а Велибор Глигорић скицама и портретима. Јован Скерлић је „надахнуто“ приказао Божје људе 1902. године у Српском књижевном гласнику. Он је нову књигу Станковића поздравио добродошлицом. Најпре је, крупним потезима, на примерима светске и српске књижевности, приказао процесе социјалне хуманизације писане речи која је превалила дугачак пут, од врхова социјалне лествице до друштвеног дна. Новим прозама Станковића, без резерве, одређује посебно место у развитку српске књижевности:О значају да се збирка појави као јединствено дело након самосталног објављивања појединих прича, Станковић је образложио у писму уредништву Летописа 21. јуна 1902. године. Распарчани и издвојени из мозаика тог нарочитог свијета ликови губе „утисак, целину и карактер“ божјих људи. У наслову већине прича налази се име једног од божјака и већ насловом открива се и главни јунак и тема. Приче су резултат сећања Станковићевог наратора на детињство и сусрете са убогим људима. Позиција са које су приче испричане је ретроспективна, а да је тако потврђује завршна ненасловљена прича у којој умире један од божјака: Наратор се јавља у двострукој улози. У већини примера он је дистанцирани посматрач или преносилац предања, због чега често сусрећемо изразе „кажу“, „знало се“, док се у мањем броју прича појављује као сведок, што је, на пример, случај са епилошком причом и претходним цитатом. Структура приче углавном је дводелна и могу се издвојити по две временске и тематске целине. Један временски и тематски дио односи се на прошлост божјака, тачније на ону граничну ситуацију због које су прекорачили границу нормалног, док се други дио приче бави њиховим портретом и изгледом у садашњости. Тако су се у једној причи у међусобном односу нашли прошлост и садашњост, узрок и последица, слика и њено објашњење. Живот несрећних и убогих људи тињао је у Станковићевој души и свијести још од детињства када их је и сам виђао у свом родном граду. Међутим, његови божјаци су у типолошком сродству са јуродивима карактеристичним за руску књижевност, нарочито Достојевског.

Приповетке Збирка „Божји људи” садржи двадесет једну кратку причу, којој је касније додана прича „Луди Риста” коју је Станковић написао у Дервенти 1916. године. Станковић своје кратке приче у овој књизи није ређао хронолошки онако како их је писао. Уводна прича је „Задушница” једна од дужих прича, она што нас уводи у амбијент и свет у њему, који ће писац приказати у наредним причама. Одмах после дате атмосфере, Станковић је своје јунаке поређао поред гробљанске капије док брује црквена звона, желећи тако да покаже како уњиховом абнормалном понашању постоји неки устаљени поредак, кога се сви строго придржавају. Ту су: Менко, Таја, Наза, Стеван... Причање историје овог унакаженог света Станковић је започео у лето „кад прве тршње почињу да зру” а завршио је једног кишног дана касне јесени. Приче у збирци су неједнаке дужине. Једне су краће друге знатно дуже и са развијеном фабулом, која се одједном негде пресече, откине као и сами јунаци Станковићевих прича. Приче на самом почетку књиге у првој четвртини збирке, знатно су дуже од оних које следе. Уводна прича је дужа од осталих, јер је на самом почетку дата атмосфера у којој ће се кретати јунаци, околности и дате прилике, навике у обављању верских церемонијала који има своје устаљене норме које се не могу „прескакати”.

Задушнице У делу постоји оквир који се одликује уводном причом, Задушницом, и неименованим завршним поглављем о припремању покојника за укоп. Приликом оба обреда ангажоване су искључиво жене. У Задушници Станковић описује плач жена на задушницама који траје од кад дођу до гроба, па све док поп не препоје гробове. Стиче се утисак да оне не само да жале своје покојне него плачу и зато што је такав обичај. Срамота би било у патријархалном друштву не оплакати покојника како доликује.

Манасијe Клисари на гробљу, безимени мушкарац и жена, често имају проблем са просјацима који су знали да се завлаче по испуцалим, трулим гробовима. Њен муж био је миран и слабуњав човек, тако да је сав тежи посао падао на жену, која је заједно са просјаком по имену Манасије, извлачила људе из гробова.

Љуба и Наза Прича Љуба и Наза оставила је јак утисак на критичаре и чини се најупечатљивијом од свих цртица у овој збирци. Прича почиње описом Назе, али не физичким описом, него су у први план стављене њене особине – спретност, вредноћа и њена улоге на гробљу. „Тамо им је била као нека домаћица.” Била је јако способна и због тога ће да страда. Писац нам представља њену историју и физички је описује: „Била је сува, као спечена а још млада. И да јој није био спреда јако нарастао врат, гуша, била би и лепа.” А затим, врло брзо, проблем – Наза се заљубила у Љубу. Како је била достојанствена, није дозвољавала да је провоцирају што проси и за њега, него му је кришом стављала у кесу део оног што напроси за себе. Онда се сусрела са још већим проблемом – долазила је зима, Љуба није имао где да спава, а она није хтела да га прими у своју колибу јер су били невенчани. Још једном видимо како делује закон патријархалне средине. Наза покушава да предупреди и тај проблем, тражећи од попа да их венча. Док обиграва око попа, не желећи да буде наметљива и досадна. Међутим, поп је бескрупулозно лаже и пљачка и у овом делу приче постоји ескплицитна критика цркве и попова који су спремни да узму новац од просјака. Наза, навикнута на женску улогу, брине о Љуби и, не марећи више за патријархални поредак, гази своје достојанство и прима Љубу у колибу. Ипак, одлази да проси по селима, а не на гробљу да не би морала да се сусреће са осуђивачким погледима и прекорима због Љубе. У том моменту видимо да се одрекла патријархалних стега, али да и даље чува свој образ. На крају ипак бива поражена јер је сав њен труд био узалуд. Почела је да пије од муке и умрла ко зна где и ко зна кад. Иронично, о њеној смрти сазнајемо баш из Љубиних речи, а он о томе није могао равнодушније да говори.

Таја Вејка је била млада девојка, али улава, померила памећу од страха. „И тад се по њој могло још да види како би она заиста постала лепа, само да је није то, тај ужас, као пресекао, те се од тога она као искривила, сасушила.” Ноћи није могла сама да проводи, хватао би је страх и она би изнова проживљавала како јој Турци убијају породицу. Уточиште је нашла код Таје и, као и Наза, била је веома пожртвована. Њена, али и Тајина, пропаст се рађа када око Таје почне да обиграва нека варошанка, те је Таја отерао Вејку. Међутим, варошанка само користи Тају и граби од њега све што би напросио. На почетку приче Таја нам је представљен као најугледнији међу божјацима, док је у последњем пасусу насликан као разочаран и безвољан човек.

Биљарица Биљарица је прича о тајанственој, неименованој, жени која живи у планини и целе дане проводи тражећи „расковник” – „А то је, веле, травка којом се отварају сви затвори, нарочито где је благо, злато затворено.”  Приповедач нам даје детаљан опис Биљарице: „Мала, згрчена. А сва у крпама и дроњцима. Са исушеним, скупљеним ногама, те не може да иде, већ се вуче. Лице јој ситно, старо и пуно неких белих, великих маља. Уста јој и вилице све обрасле у тим маљама као у некој бради. Само јој очи крупне, беле”, те видимо да она чак помало застрашујуће изгледа, можда баш зато што не живи у вароши, него сама, на планини, отуђена од света, као нека шумска вила, али већ стара и уморна. Писац јој је наденуо надимак „Биљарица” зато што продаје цвеће и биље које набере у планини. О њој, заправо, највише сазнајемо из разговора које варошанке воде с њом. Оне је се плаше и грозе се њених удова који су испуцали и крвави од брања биља и тражења „расковника” по гори. Ипак, Биљарица се не обазире, враћа се у планину и опсесивно тражи „расковник”, чини се не само да би пронашла благо и била богата, него зато што је обузета том потрагом која је постала њен смисао живота. Као и Наза, и Биљарица страда због своје опсесије – „И тај јој је расковник дошао главе.” – нађена је мртва у огради коју је направила за корњаче које су испод језика могле крити „расковник” који је толико дуго желела и тражила.

Парапута Поставља се питање да ли је Парапута прича о Парапути или Ташани. Може се рећи да је иницијално реч о Парапути, али је и Ташанина судбина детаљније приказана. Ташана се бринула о Парапути – то је била њена награда и казна. Казна јер се, као млада удовица, заљубила у Ману-Грка, а награда јер је, обавезавши се да чува Парапуту, избегла смртну казну коју јој је доделио отац због срамоте коју је нанела породици.

Менко