Земљишна књига је јавна евиденција о правима на непокретностима (земљиште и зграде).
Земљишне књиге су формиране на основу података премера и катастра земљишта, и састоје се из: главне књиге, збирке исправа и помоћних регистара. Земљишно-књижни уложак представља појединачни лист главне књиге и састоји се од: пописног листа - А листа, власничког листа - Б листа и теретног листа - В листа.
До израде катастра непокретности, подаци о непокретностима и стварним правима на њима водили су се у катастру земљишта, земљишној књизи и књизи тапија.(20 година Републичког геодетског завода). {Републички геодетски завод}-.
У земљишну књигу су се уписивале непокретности и права на њима и била је успостављена за 1287 катастарских општина у Републици Србији.(20 година Републичког геодетског завода). {Републички геодетски завод}-.
Увођењем катастра непокорености на одређеном подручју, престају да важе земљишне књиге и сви други системи јавне евиденције непокретности.(Закон о државном премеру и катастру). члан 189. Службени гласник РС бр. 72/2009, 18/2010, 65/2013, 15/2015 - одлука УС и 96/2015.
Пре почетка израде катастра непокретности, земљишне књиге су биле формиране за 23 одсто катастарских општина у односу на њихов укупан број, и то углавном у Војводини и појединим мањим подручјима у централној Србији. У неким општинама где нису формиране земљишне књиге, формиране су тапијске књиге, где се право власништва стиче уписом у тапијску књигу и издавањем тапије. Пренос својине обавља се преносом тапије.
Земљишне књиге према српском грађанском законику из 1844. године Први грађански законик у нововековној Србији, Српски грађански законик из 1844. године, донет је управо због потребе да се уреде својинскоправни, а пре свега земљишноправни односи у Кнежевини Србији. Њиме је прописано да су за стицање стварних права неопходни правни основ и законит начин прибављања, а тај законит начин прибављања састојао се у упису непокретности у земљишне, тзв.баштинске књиге, што је био покушај да се у Србију уведе систем земљишних књига какав је постојао у Аустрији у том тренутку. Аустријски систем земљишних књига пружао је потпуну правну сигурност носиоцима стварних права над непокретностима. Суштина тог система била је да онај који је уписан у земљишне књиге сматран власником. Велико поверење у упис у земљишне књиге почивао је на гаранцији да је упис био правилан. Добра страна земљишних књига је у томе што су оне јавне и што се у њима бележе све промене у својини некретнина. Овакав систем је захтевао јако висок степен стручног знања и значајних финансијских средстава, тако да је одлучено да земљишне књиге не буду уведене у правни систем Кнежевине Србије.
Како је одлагано увођење земљишних књига, морао је бити пронађен нови начин да би носиоци стварних права били заштићени. Нађена су два привремена решења: систем тапија за право својине и интабулационе књиге за хипотеку и остала права.
Тапија је била врста османске заоставштине, према српским прописима је била уговор о продаји и куповини некретнине који је био потврђен од општинског суда, полицијске власти и првостепеног суда. У законодавном решењу из 1950. године, тапија која је судски потврђена је имала исту правну важност као и упис у земљишну књигу. Међутим, није имала исту заштиту. Нису постојале посебне књиге у које су тапије биле уписиване, из тог разлога, купци нису могли сазнати сазнати да ли је продавац за исту некретнину већ некоме издао тапију. Због ових недостатака, у Кнежевини Србији је било компликовано прометовати некретнинама.
Увођење земљишних књига је кренуло тек око 1930. године, а до Другог светског рата њима је било обухваћено око једна трећина територије Србије, не рачунајући Војводину.
Систем тапија Законодавним решењем од 13. јула 1850. године, било је предвиђено да до установљавања баштинских књига, као привремено решење, тапија потврђена у суду има исту правну важност као и упис у баштинске књиге. Тапијски систем је систем јавног евидентирања на подручјима доратне Србије и Црне Горе. Овај систем су чиниле тапије, тапијске књиге и интабулационе књиге.
Тапије је заправо представљала јавну исправу о преносу права својине на непокретностима. То је био уговор између странака о правном послу који је потврђивала надлежна јавна власт. Закон о издавању тапија донет је 1929. године а 1931. године су унификована правила о њиховом издавању на подручју Касационог суда у Београду и Великог суда у Подгорици.
Општински судови су били надлежни за издавање тапија. Било је детаљно законски уређено како је процес њиховог издавања требао да изгледа. Свака странка која је тражила да јој се изда тапија морала је да достави доказе о свом праву својине и да приложи копију катастарског плана. Општински судови су у тапију уносили велики број података. То су били: Да је та непокретност у својини молиоца, правни однос стицања својине, површину и локацију, да се о тој непокретности не води никакав спор као и навод службености, уколико их је било. Готову тапију је општински суд морао доставити среском суду, који је био надлежан да потврди тапију и унесе је у књигу тапија. Књигу тапија је водио срески суд као суд више инстанце. Књига тапија је уведена већ поменутим Законом о издавању тапија. Она је представљала корак у напред у односу на претходно стање. Уведене су јавност ове исправе, што је даље омогућило већу правну сигурност. Ово представља велики напредак и корак ближе земљишним књигама, на којима су власти напорно радиле да буду уведене, али тадашње имовинско и политичко стање то нису дозвољавали-
Мане тапијског система у односу на систем земљишних књига јесу те да је тапија имала само декларативни карактер, само је декларисано право које је већ постојало, није постојала могућност стварања новог стварног права. За тапијску књигу није важила претпоставка апсолутне тачности.
Доношење земљишно-књижних закона Са увођењем земљишних књига у Краљевини Југославији почело се 1930. године и до Другог светског рата њима је била обухваћена трећина територије Србије, не рачунајући Војводину - нпр. у Београду су уведене 1. маја 1936."Политика", 3. мај 1936 У мају 1930. године донети су Закон о земљишним књигама и Закон о унутрашњем уређењу, оснивању и исправљању земљишних књига. Израђени су по угледу на аустријске законе и требало је да на јединствен начин уреде правно стање на некретнинама за целу земљу. До почетка Другог светског рата увођење ових прописа није до краја спроведено у целој држави због недостатка времена и новца. У подручјима где нису биле уведене земљишне књиге примењивао се стари тапијски систем.
Земљишнокњижно право је, иначе, део стварног права. Оно је скуп правних правила којима се прописују уписивање некретнина и права а њима у земљишне књиге. У међуратној Југославији постојале су два решења везана за ову грану права, земљишне књиге и тапијски систем.
Настанак земљишних књига у свету Готово истовремено земљишне књиге су настале у Аустрији и у Немачкој. Већ је у Аустријском грађанском законику из 1811. године било предвиђено да се стварна права на непокретностима стичу, преносе и губе уписом у земљишне књиге. У обе земље настанак и развој земљишних књига текао је постепено. Разлике у односу на политичко стање у ове две државе одразиле су се и на развој земљишних књига. У Аустрији је постојала јака централна власт, док је Немачка била подељена. Постојање различитих система земљишних књига дале су позитивну последицу, а то је да се упоредним методом дође до најбољег решења, и готово савршеног решења поводом овог питања. Путем лагане и постепене еволуције успостављен модеран систем земљишних књига, који може служити као модел добро уређених и поузданих јавних регистара. Законодавно уређење земљишних књига извршено је најпре у Пруској 1872. године, а затим, годину дана касније у Аустрији, да би на крају био проширен на целу Немачку Законом о земљишним књигама из 1897. године. Данашње земљишнокњижно право у Немачкој заснива се на правилима Немачког грађанског законика и на поменутом Закону о земљишним књигама из 1897. године чије су одредбе у више махова мењане и усавршаване. Аустријско - немачки систем земљишних књига сматра се за један од најбољих у читавом свету. Повољно мишљење о овом систему немају само правници са територије на којој се он користи већ и стручњаци из остатка света. Неке земље које су за време ратовања присајединиле себи територије на којима су се користиле земљишне књиге, наставиле су да их користе иако у остатку територије тих држава су постојали другачији системи јавних регистара (Пример је Француска).
Кратка историја земљишних књига у Србији Земљишне књиге су јавни регистри у које се уписују стварна права на непокретностима, као и нека облигациона права. У југословенским земљама које су биле под хабзбуршком влашћу ове књиге су постепено уведене до краја 19. века. Пошто су настајале у различито време, под различитим околностима и на другачије начине су се развијале, настала су четири различита система ових књига. То су: Словеначко-далматински, хрватско-славонски, босанскохерцеговачки и војвођански. У основи свих је био аустријско-немачки тип земљишних књига. Овај тип се одувек сматрао, а и даље важи за најбољи и најпотпунији систем земљишних књига. Овај тип система земљишних књига има ту предност да када неко затражи упис неког стварног права у земљишну књигу, проверава се да ли су испуњени услови за тај упис. На овај начин се обезбеђује правна претпоставка апсолутне тачности земљишних књига. Друга предност овог типа јесте да свака парцела која је уписана има сопствени лист у који се уносе све правне промене.
Катастар је збирка података о земљишту која се добија на основу геодетског премера и класирања земљишта. Он утврђује фактичко стање на непокретностима. Почетком 20. века, новостворена држава имала је амбициозну идеју да уведе катастар на читавој територији. Најпре су били донети прописи о увођењу катастра у Србији и Црној Гори 1920. године. Законом о катастру из 1929. године су прописане основне смернице везане за за величину и квалитет земљишних парцела као и о њиховим поседницама. Следећи корак у историји земљишних књига је било доношење Закона о земљишним књигама и Закона о унутрашњем уређењу, оснивању и исправљању земљишних књига 1930. године. И ови закони су написани по угледу на суседе, Аустријанце. Први од ова два представља копију аустријског закона исте тематике, док се у другом налазе бројна одступања и измене, како би се овај закон ускладио са тадашњим потребама и стањем у држави.
Према овим законима земљишне књиге су се састојале од главне књиге и збирке исправа.
Главна књига је представљала збир уписа свих парцела које су се налазиле на територији једне катастарске општине. Њу су сачињавали земљишнокњижни улошци. Земљишнокњижни уложак је обухватао једно земљишнокњижно тело, које се састојало од једне земљишнокњижне парцеле. Сваки од тих уложака је био састављен од пописног листа, у који су били уписивани сви саставни делови тела, власничког листа, где се наводило право власништва као и ограничења везана за њега и од теретног листа, тамо су се уписивали сви терети који су оптерећивали земљишнокњижно тело.
Збирка исправа је била сачињена од оверених преписа свих исправа на основу којих је извршен упис у главну књигу.
У овом првобитном периоду земљишнокњижног права постојале су три врсте уписа. То су: Укњижба - упис којим се безусловно стичу или бришу права, предбележба - упис или брисање права под одређеним условима и забележба - упис неких правно релевантних чињеница.
Одлике земљишних књига Земљишна књига је потпун правни приказ свих непокретних добара која су предмет промета као и свих права која су по закону предмет уписа у земљишну књигу. Само се уписом у земљишну књигу може осигурати правно стање постојеће на непокретним добрима, само се уписом оно може остварити, на другог пренети или укинути. Зато се сматра да земљишне књиге имају конститутиван карактер, јер се уписом у земљишну књигу ствара стварно право.