Епидемија тифуса у Србији 1914—1915.

Епидемија тифуса у Србији 1914—1915. била је једна од најтежих на овом простору, изазвана трима врстама тифуса — трбушним тифусом, повратним тифусом и пегавим тифусом, који су истовремено јавила, као пратећа појава рата. Ове пошасти јавиле су се као последица лоших друштвених и економских прилика и ванредног стања, изазваног ратним условима у којима се Србија нашла у првим годинама Великог рата. Она се одвијала паралелно са великим ратним напорима српске војске у биткама које су вођене од јесени 1914. године, као њихова пратећа појава, а наставила се и у периоду затишја 1915. године.

Према данку у људским животима (како припадника војска тако и цивилног становништва), спада у ред највећих за које свет зна.Станојевић В. Историја ратних зараза, од Наполеона до европског рата завршно. Популарно изложена искуства и поуке, Београд. . То потврђују оцене др Хантера, да је ова епидемија пегавог тифуса у Србији била „најизненаднија епидемија по пореклу, најбржа по току, највећа у интензитету, а најбрже заустављена од свих познатих оваквих епидемија у историји”.

Почетком фебруара 1915. године у током епидемији догодила се још један помор као последица ове пошасти. Већина српских лекара оболела је од пегавца, лечећи болеснике, тако да је коначан биланс био; да је од 595 српских лекара њих 122 (око 20%) умрло у току ове епидемије.Недок А. Санитетско особље које је изгубило животе током ратних догађаја од 15. 7. 1914. до 30. 9. 1915. Академија медицинских наука Српског лекарског друштва 2009

На појаву епидемије, поред ратних дејстава, непрестане миграције становништва и лоших хигијенских и економских прилика у земљи, утицао је и велики број заражених Аустријских војника, међу којима се болест прво и појавила. Међутим као основни разлог историчари српске медицине наводе и лошу организацију војног и цивилног санитета, с краја 1914. године, у Србији, која је управо изашла из балканских ратова, са премало лекара, и непознавањем епидемиологије ове заразне болести. Студирајући медицину у западној Европи, и поред солидно стеченог знања, српски лекари нису могли сазнати све о тифусу, јер је у тим центрима болест била искорењена средином 19. века. Осим тога, српски санитет имао је премали број лекара, свега око 600 на 4.500.000 становника и 30.000 војника редовне војске, односно 409 лекара, на преко 400.000 мобилисаних војника у рату.Станојевић В. Епидемија пегавца у српској војсци 1914/15. Војносанит Прегл 1958; 15 (7–8): 592–93.

Како су у Србији, пре настанка епидемије 1914. и 1915. године, регистровани само спорадични случајеви тифуса у појединим крајевима, тешко је поверовати да је епидемија букнула из аутохтоних спорадичних жаришта, узимајући у обзир интензитет и брзину развоја епидемијског процеса. Питање где се најпре појавио тифус у Србији и даље остаје непознаница – код избеглица, у српској војсци или код Аустријанаца.Бирташевић Б, Ђорђевић Д, Арсић Б и сар. Војна епидемиологија. III издање. Савезни секретаријат за народну одбрану, Београд 1989.

Стање у српском санитету на почетку рата

Србија је на почетку Великог или Првог светског рата имала, и за мирнодопске услове, мањак у лекара. Рат је Србију затекао са око 4.500.000 становника и грађанским и војним санитетом, који је укупно имао свега 450 лекара, рачунајући ту старе, младе и жене лекаре. Пуковник др Лазар Генчић у свом предавању у Официрском дому, уочи самих ратова 1912—1918, закључио је:

Обученост болничара за ратне услове није била задовољавајућа, а било их је и јако мало. Налазили су се само у пуковским превијалиштима, дивизијским завојиштима и пољским болницама. У позадинским болницама радиле су као добровољке, болничарке и болничари трећег позива. Опрема и средства намењена првој помоћи, опште медицинском и хируршком раду на бојишту, по оцени српских и страних хирурга, била је задовољавајућа.Nešić Đ. Bolnica u Dragomancima i njene improvizacije. In: Stanojević V, editor. Istorija srpskog vojnog saniteta. Naše ratno sanitetsko iskustvo. Beograd: Zlatibor; (1925). стр. 814–8. Санитетска ратна материјална средства, било које врсте, била су набављена у потребној количини, али неравномерно распоређена, често пакована у гломазне сандуке и недовољно попуњена. Велики проблем био је непостојање санитетских складишта, па се често морало одлазити у Ниш по опрему и материјал. Средства за евакуацију била су неподесна и недовољна.Milić R. Apotekarska i sanitetska sprema u našim ratovima. In: Stanojević V, editor. Istorija srpskog vojnog saniteta. Naše ratno sanitetsko iskustvo. Beograd: Zlatibor; (1925). стр. 808–13.

Сви санитетски цивилни магацини и магацини Црвеног крста били су потпуно испражњени. Црвени крст је једино располагао са 20.000 кревета осталих после балканских ратова, али убрзо се успоставило да је за рат потребно обезбедити најмање 100.000.

Слабо развијена и готово без средстава за рад, превентивна служба, која је поред Пастеровог завода у Нишу, имала још само шест специјалиста из области бактериологије и хигијене, који су, истовремено радили и као трупни лекари.Јовановић М. Пегави тифус (пегавац), Српска државна штампарија, Ниш, (1915). стр. 19., 24, 29.

Велику кривицу за то имао је однос војног врха према санитету, након Балканских ратова (упркос напорима др Владана Ђорђевића и др Мике Марковића), да то исправе, био је потцењивачки. На санитет се ни изблиза није гледало с дужним уважавањем као што се гледало на коњицу или артиљерију. До разумевања санитета и испуњавања његових потреба, тешко се долазило. И са тако малим бројним стањем на сву срећу чињенице на почетку Великог рата ишле су на руку санитетској служби; те су још пре повлачења у Србији почела да се појављују ако не у дословном смислу специјалистичка, а оно барем – посебна одељења, која су унапредила збрињавање повређених и оболелих. Тако су у Пирот – што је врло мало познато – из свих резервних и пољских болница слати оболели од тетануса, а у Нишкој војној болници основана је служба за збрињавање главе и вилица.Dimitrijević B. Pirotski deveti krug, Medicus II/2007. br. 22. стр. 18.Историја медицине на: www.rastko.rs Али даљи ток догађаја негативно се одразио на започету експанзију српског санитета. Застрашујуће епидемије пегавца, која је коштала живота многе лекаре и медицинаре, и разуме се – повлачење и албанска голгота, не само да су зауставиле овај процес већ су га и спустиле испод достигнутог нивоа.

За рат против Аустро-Угарске Царевине 1914. године Србија је мобилисала, 532.000 грађана, од тога 409 лекара, међу којима је било 17 жена. Са свега 409 мобилисаних лекара, од тога је 25 било хирурга, 203 медицинара, 190 апотекара и 60 ветеринара, санитетска служба је требало да одговори на све изазове који су јој се наметали.

Иако са знатним искуствима у збрињавању рањеника, стеченим у претходна два Балканска рата, српски санитет од почетка суочен са недостатком лекара, хирурга, епидемиолога и санитетског материјала, једва је успевао да одговори свим потребама.

Велики недостатак за српски грађански и војни санитет била је чињеница да је Београд, дотле највећи болнички центар и окосница збрињавања рањеника и болесника у балканским ратовима (када су у њему функционисале 23 резервне болнице), овога пута као погранична варош био изложен борбеним дејствима непријатеља. Његову улогу морали су да преузму Ниш, Крагујевац и Скопље. У Београду су остали само болничари неборци, болничарке и болничко особље, неколико жена лекара и лекара неспособних за војну службу из здравствених разлога.Недок А. Српски војни санитет на почетку рата и у великим биткама 1914. године, Зборник „Српски војни санитет 1914–1915. године“, Војна штампарија, Београд, 2010, 25–76

Тифус у Србији пре Великог рата Према расположивим подацима из литературе тифус је на простору Балкана било „од давнина“. У „Хиландарском медицинском кодексу“, који је настао по списима Галена и Хипократа, описано је неколико симптома и знакова болести који могу указати на клиничку слику пегавца и других облика тифуса.

Први подаци о пегавцу у Србији потичу из 1836. године, када је др Карло Пацек, лекар крагујевачког гарнизона, скренуо пажњу кнеза Милоша на епидемију пегавог тифуса у овом гарнизону, као и да је војно руководство криво што се зараза шири. Због увреде војног руководства др Пацек је од кнеза Милоша добио шамар

Порекло и почетак епидемије мини|Један од постера којима је 1914/15. била облепљена цела Србија Пегавац се у српској војсци уочава већ крајем септембра, почетком октобра 1914. године, и то даље од фронта, у војним болницама у Нишу. Потом се све више ширио а после Колубарске битке, када је епидемија експлодирала, централно жариште обољевања и умирања било је Ваљево, у којме се стационирао велики број аустроугарских заробљеника,када су ту појединачни случајеви пегавца уочавани и раније, међу српским војницима.

И поред бројних истраживања и до данас, није усаглашен став струке о пореклу епидемије пегавца и повратног тифуса (рекуренса) у Србији 1914. и 1915. године - да ли је епидемије било у Србији или је она унета, при чему треба имати у виду:

Подаци у српском санитету остали су појединачни, фрагментарни и недовршени. Упркос свему, много података и чињеница говори да је она унета...а можда се истовремено јавила код избеглица из Мачве и Подриња, у српској војсци или међу аустроугарским војницима?Mitrašinović M. Sanitetske prilike i pojava epidemije pegavog tifusa u valjevskom kraju (194-1915). U: Zbornik radova, Valjevska bolnica 1914-15. godine. Valjevo; 1992. 37-45.

Без обзира на чињеницу да су заробљени Аустријанци значајно допринели ширењу вашљивости са узрочницима пегавца и рекуренса, треба имати у виду и то, да су и без постојања епидемија пегавца и вашљивости тела, у Србији постојала подручја (ендемска жаришта) у којима је у виду рецидива владао пегавац, познат и као Brill Zinsserove болест. Зато се Brill Zinsserove болест сматра једним од битних фактора за очување узрочника пегавца у међуепидемијском периоду у Краљевини Србији. И поред тога мало је вероватно да је епидемија у Краљевини Србији букнула из аутохтоних спорадичних жаришта, узимајући у обзир интензитет и брзину развоја епидемијског процеса.

На даљи ток епидемије имало је утицај неблаговремено сналажење Српских лекара, али и непознавање епидемиологије пегавца што је допринело распламсавању епидемије због доста касне примене адекватних противепидемијских мера.

Прве оболеле војнике, од повратног и пегавог тифуса у Србији, открио је бактериолог др Були М., непосредно после Церске битке, августа 1914. године, у пољској болници, лоцираној у Јаребицама. Након тога, према Булијевим казивањима;

Након великих победа српске војске на Сувобору и Колубари, начелник санитета Врховне команде, др Генчић у свом извештају обавештава Врховну команду и даје слику епидемије ратног пегавца у српској војсци: мини|Након повратка у Ваљево децембра 1914. затечено много мртвих аустријских војника од пегавца.

Прво и највеће жариште епидемије било је Ваљево (у том периоду град са 10.000 становника), близу границе са Босном. Када су се Срби повукли из њега у првој инвазији Аустријанаца 1914, у њему није било случајева пегавца међу српском војском. Када је српска војска, почетком децембра 1914. године, кренули у контраофанзиву, и почели заробљавање све већег броја Аустријанаца и када су ушли у Ваљево затекли су преко 3.000 хиљаде Аустријанаца, рањених и болесних од пегавца и рекуренса у најтежој фази болести. Тако је нпр. у подрумима једне сасвим нове школе затечено преко 150 мртвих аустријских војника.

Тада је направљена грешка од стране Српске владе, која је однела бројне жртве, јер је преко 40.000 заробљеника распоредила по читавој земљи, како би их ангажовали као радну снагу. Пегавац и рекуренс су тако раширени дуж свих железничких пруга и по свим већим градовима Србије, чак до Битоља и Ђевђелије.Hunter W. The Serbian Epidemics of Typhus and Relapsing Faver in 1915, Their Origin, Course and Preventive Measures employed for their Arrest, Proceeding of the Royal Cocieta of Medicine, 1919, Vol. XIII, .

Епидемиологија