мини|upright=1.3|Председник САД Вилијам Макинли испаљује ђуле из топа (са натписом „Макинлијево писмо”) на „страшило” и његове конструкторе (Карл Шурц, Освалд Гарисон Вилард, Ричард Олни) у великој експлозији. Натпис: „РАЗБИЈЕНО!”, Harper's Weekly, 22. септембар 1900. Аргумент страшила () је неформална логичка грешка која настаје када се побија аргумент који је другачији од оног о којем се заиста расправља, а да се та разлика не препознаје или не признаје. За особу која користи ову грешку каже се да „напада страшило”.

Типичан аргумент страшила ствара илузију да је предлог противника побијен или поражен кроз прикривену замену тог предлога другим (тј. „постављање страшила”) и накнадно побијање тог лажног аргумента („обарање страшила”), уместо стварног предлога противника. Аргументи страшила су се користили кроз историју у полемичким расправама, посебно у вези са темама које носе снажан емоционални набој.

Тактике страшила се у Уједињеном Краљевству такође могу називати и Тетка Сали (енгл. ), према истоименој кафанској игри, где гости бацају штапове на стуб како би оборили чуњ који балансира на врху.

Преглед Логичка грешка страшила јавља се у следећем обрасцу аргументације:

Особа 1 износи тврдњу X. Особа 2 расправља против површно сличне тврдње Y, као да је аргумент против Y уједно и аргумент против X.

Овакво расуђивање представља грешку ирелевантности: оно не адресира спорну тврдњу јер погрешно представља супротстављени став.

На пример: Цитирање речи противника ван контекста — тј. бирање цитата који погрешно представљају намере противника (погледајте грешку цитирања ван контекста). Представљање особе која лоше брани неки став као главног браниоца, а затим побијање аргумената те особе — чиме се ствара привид да је сваки заговорник тог става (а тиме и сам став) поражен. Претерано поједностављивање аргумента противника, а затим напад на ту поједностављену верзију. Преувеличавање (понекад грубо) аргумента противника, а затим напад на ту преувеличану верзију.

Савремене ревизије Године 2006, Роберт Талис (Robert Talisse) и Скот Ејкин (Scott Aikin) проширили су примену и употребу грешке страшила изван оквира претходних реторичких проучавања, тврдећи да аргумент страшила може имати два облика: оригинални облик који погрешно представља став противника, који називају репрезентативним обликом; и нови облик који називају селективним обликом.

Селективни облик се фокусира на делимичан и слабији (и лакши за побијање) приказ става противника. Затим се лакше побијање овог слабијег става представља као побијање целокупног става противника. Они истичу сличност селективног облика са грешком убрзане генерализације, у којој се побијање супротстављеног става који је слабији од противничког представља као побијање свих супротстављених аргумената. Будући да су приметили знатно повећану употребу селективног облика у модерној политичкој аргументацији, они сматрају његову идентификацију важним новим алатом за унапређење јавног дискурса.

Ејкин и Кејси (Casey) проширили су овај модел 2010. године, уводећи трећи облик. Називајући „репрезентативни облик” класичним страшилом (енгл. ), а „селективни облик” слабићем (енгл. ), трећи облик су назвали празним човеком (енгл. ). Аргумент празног човека је потпуна измишљотина, где и гледиште и противник који га изражава заправо не постоје, или их барем аргументатор никада није сусрео. Такви аргументи често имају облик нејасних фраза попут „неки кажу”, „неко тамо мисли” или сличних ласичјих речи, или могу приписати непостојећи аргумент ширем покрету у целини, уместо појединцу или организацији.

Натпикинг Варијација селективног облика, или аргумента „слабића”, која се комбинује са ad hominem нападом и грешком композиције јесте натпикинг (енгл. ), неологизам који је сковао Кевин Драм (Kevin Drum). Као комбинација речи „орах” (енгл. — у сленгу лудак) и „бирање трешања” (енгл. ), као и игра речима на термин „тражење длаке у јајету” (енгл. ), натпикинг се односи на намерно тражење екстремно маргиналних, нерепрезентативних изјава чланова супротстављене групе и њихово приказивање као доказа некомпетентности или ирационалности целе те групе.

Челичанирање Аргумент челичног човека (или челичанирање) је супротност аргументу страшила. Челичанирање је пракса примене реторичког принципа милосрђа кроз адресирање најснажнијег облика аргумента друге особе, чак и ако то није онај који су они експлицитно представили. Стварање најснажнијег облика противничког аргумента може укључивати уклањање погрешних претпоставки које би се лако могле побити или развијање најснажнијих тачака које се супротстављају сопственом ставу. Развијање контрааргумената челичном човеку може произвести снажнији аргумент за сопствени став.

Примери У жалби на пресуду за пљачку банке у САД из 1977. године, тужилац је у својој усменој завршној речи рекао: „Тврдим пред вама да ако не можете да узмете ове доказе и прогласите ове оптужене кривим на основу њих, онда бисмо могли и да отворимо све банке и кажемо: 'Хајде, момци, узмите новац', јер никада нећемо моћи да их осудимо.” Ово је било страшило осмишљено да узбуни апелационе судије; шанса да би преседан постављен у једном случају буквално онемогућио осуђивање било којих пљачкаша банака је мала.

Још један пример аргумента страшила је чувени говор о Чекерсу председника САД Ричарда Никсона из 1952. године. Током кампање за потпредседника 1952. године, Никсон је оптужен да је присвојио 18.000 долара из средстава кампање за личну употребу. У телевизијском одговору, заснованом на Рузвелтовом говору о Фали, говорио је о још једном поклону, псу којег је добио од присталице:

Ово је био одговор типа страшила; његови критичари никада нису критиковали пса као поклон нити сугерисали да га врати. Овај аргумент је успешно одвратио пажњу бројних људи са питања средстава и приказао његове критичаре као ситничаве и бездушне. Никсон је добио излив подршке јавности и остао на изборној листи. Он и Ајзенхауер су касније изабрани.

Кристофер Тиндејл (Christopher Tindale) представља, као пример, следећи одломак из нацрта закона (HCR 74) који је разматрало законодавно тело Луизијане 2001. године:

Тиндејл коментарише да је „слика дарвинистичке идеологије која је насликана карикатура, која није потврђена ниједним објективним прегледом цитираних дела”. Чињеница да су слична погрешна представљања дарвинистичког размишљања коришћена да оправдају и одобре расистичке праксе није битна: став који законодавство напада и одбацује је страшило. У каснијој расправи, ова грешка је препозната, а коначни закон је изоставио свако помињање Дарвина и дарвинистичке идеологије. Дарвин се страствено противио ропству и радио на интелектуалном супротстављању идејама „научног расизма” које су коришћене за његово оправдање.

Током 20. века, као и у досадашњем току 21. века,Sarat, Austin. "Why Donald Trump Says his Enemies are 'Communists. Politico, 22. 6. 2023. Преузето 7. 3. 2025. било је небројено много случајева када су десничарски политички лидери и коментатори користили комунизам као страшило приликом осуђивања предлога центриста, умерених либерала, па чак и умерених конзервативаца. Настојали су да прикажу валидне критике својих десничарских политика као изразе комунистичке идеологије, док у стварности већина тих критичара нису били чак ни социјалисти, а камоли комунисти. Употреба комунизма као страшила била је уобичајена и ефикасна (иако погрешна) тачка разговора конзервативних лидера у бројним западним земљама, као што су Уједињено Краљевство, Немачка и, посебно, Сједињене Америчке Државе."McCarthyism and the Red Scare". Miller Center of Public Affairs, University of Virginia. Преузето 7. 3. 2025.Mukhergee, Rudrangshu. "How Fear of Communism Led to the Rise of Hitler, Nazism, and World War Two". The Wire, India, 5. 11. 2021. Преузето 7. 3. 2025.Boot, Max. "Ronald Reagan Was More Ideological – and More Pragmatic – Than You Think". The Washington Post, 27. 8. 2024. Преузето 7. 3. 2025.

Етимологија Као логичка грешка, идентификација и назив аргумената страшила су релативно новијег датума, иако Аристотел даје примедбе које сугеришу сличну забринутост. Ајзак Вотс (Isaac Watts) у свом делу Логика (енгл. , 1724) пише: „Они облаче мишљење свог противника како им се свиђа, и приписују му ставове које он не признаје; а када су са великом помпом напали и збунили ове слике од сламе које су сами направили, тријумфују над својим противником као да су потпуно побили његово мишљење.”

Даглас Н. Волтон (Douglas N. Walton) је идентификовао „прво укључивање које можемо пронаћи у уџбенику као неформалну грешку” у књизи Стјуарта Чејса (Stuart Chase) Водичи за праволинијско размишљање (енгл. ) из 1956. године (стр. 40).Douglas Walton, . У Logic and Argumentation, ур. Johan van Bentham, Frans H. van Eemeren, Rob Grootendorst и Frank Veltman. Amsterdam, Royal Netherlands Academy of Arts and Sciences, North-Holland, Насупрот томе, класични текст Хамблина (Hamblin) Грешке (енгл. , 1970) нити га помиње као посебну врсту, нити чак као историјски термин.

Порекло термина је предмет расправе, иако употреба термина у реторици сугерише људску фигуру направљену од сламе коју је лако срушити или уништити — попут војне лутке за тренинг, страшила или ефигије. Уобичајена, али лажна етимологија је да се односи на људе који су стајали испред судница са сламком у ципели како би сигнализирали своју спремност да буду лажни сведоци. Интернет етимолошки речник наводи да се термин може пратити уназад до 1620. године као „лако побијен замишљени противник у аргументу”.

Сродна употреба Велечасни Вилијам Харисон, у делу Опис Енглеске (енгл. , 1577), жалио се да су људи, када су живели у кућама од врбе, били људи од храста, али сада када живе у кућама од храста, постали су људи од врбе и „велика већина потпуно од сламе, што је болна промена”.

Мартин Лутер криви своје противнике за погрешно представљање његових аргумената у свом делу О вавилонском ропству цркве (1520):

Латински Неприписани превод на енглески Превод филаделфијског издања (на енглески)I answer that this kind of discussion is familiar to all who write against Luther, so they can assert (or: 'plant', literally: 'sow') what they attack, or pretend what they attack. (Одговарам да је ова врста расправе позната свима који пишу против Лутера, тако да они могу тврдити (или: 'посадити', буквално: 'посејати') оно што нападају, или се претварати да нападају.)My answer is, that this sort of argument is common to all those who write against Luther. They assert the very things they assail, or they set up a man of straw whom they may attack. (Мој одговор је да је ова врста аргумента уобичајена за све оне који пишу против Лутера. Они тврде управо оне ствари које нападају, или постављају човека од сламе кога могу да нападну.)

У цитату, он одговара на аргументе Римокатоличке цркве и свештенства који покушавају да делегитимизују његове критике, посебно о исправном начину служења евхаристије. Црква је тврдила да се Мартин Лутер противи служењу евхаристије према једној врсти праксе служења; Мартин Лутер наводи да то никада није тврдио у својим критикама упућеним њима и да заправо они сами износе тај аргумент. Лутеров латински текст не користи фразу „човек од сламе”, али се она користи у широко распрострањеном енглеском преводу његовог дела из раног 20. века, филаделфијском издању.Luther, M. et al. (1915–1943) Works of Martin Luther – With Introduction and Notes. Philadelphia: Muhlenberg Press

Види још

Референце

Спољашње везе Аргумент страшила на сајту Fallacy Check, са примерима Логичка грешка страшила на сајту Fallacy Files Страшило, још примера аргумената страшила Натпикинг на сајту Fallacy Check, са примерима

Категорија:Препреке критичком размишљању Категорија:Грешке Категорија:Мартин Лутер Категорија:Политичке метафоре које се односе на људе Категорија:Грешке ирелевантности