Берта Папенхајм (; Беч, 27. фебруар 1859 — Ној-Изенбург, 28. мај 1936) била је аустријско - јеврејка феминисткиња, књижевница, социјална радница и оснивачица Јеврејског женског удружења (" "). Под псеудонимом Ана О, такође је била један од најбоље документованих пацијената Јозефа Бројера због писања Сигмунда Фројда о Бројеровом случају.
Детињство и младост Берта Папенхајм је рођена 27. фебруара 1859. у Бечу, као трећа ћерка Рехе Папенхајм и Сигмунда Папенхајма. Њена мајка Реха, рођена Голдшмит (1830–1905), била је из старе и богате породице из Франкфурта на Мајни. Њен отац Сигмунд (1824–1881), трговац, син православне јеврејске породице из Пресбурга, Аустроугарска (данашња Братислава, Словачка), био је суоснивач ортодоксне синагоге Schiffschul у Бечу; породично име алудира на баварски град Папенхајм. Као „само још једна ћерка“ у строго традиционалном јеврејском домаћинству, Берта је била свесна да су њени родитељи више волели мушко дете. Породице њених родитеља имале су традиционалне јеврејске ставове о браку и имале су корене у ортодоксном јудаизму. Берта је одгајана у стилу добро васпитане младе даме из добре класе. Похађала је римокатоличку женску школу и водила живот структуриран према календару јеврејских празника и летњих распуста у Бад Ишлу.
Када је имала осам година, њена најстарија сестра Хенријета (1849–1867) умрла је од галопирајуће туберкулозе.Jensen, Ellen M. (1984). . Frankfurt am Main: ZTV Verlag. . According to Jensen, the family's second daughter died at two years of age in 1855, four years before Bertha was born. Када је имала 11 година, породица се преселила из бечког Леополдштата, који је првенствено био насељен сиромашним Јеврејима, у округ Алзергрунд. Напустила је школу када је имала шеснаест година, посветила се шивењу и помагала мајци у припремању кошер хране. Њен млађи брат Вилхелм (1860–1937) је у међувремену похађао средњу школу, због чега је Берта била јако љубоморна.
Болест и лечење као Ана О. Између 1880. и 1882. Берта Папенхајм је лечена од разних симптома који су почели када се њен отац изненада озбиљно разболео средином 1880. током породичног одмора у Бад Ишлу. Његова болест је била прекретница у њеном животу. Док је седела ноћу уз његов болеснички кревет, мучиле су је изненадне халуцинације и стање анксиозности.The details of her illness are taken from the case history published by Freud and Breuer in , as well as from her medical records found by Albrecht Hirschmüller in the papers of Bellevue Sanatorium and published in his У почетку породица није реаговала на ове симптоме, али је новембра 1880. пријатељ породице, лекар Јозеф Бројер, почео да је лечи. Подстицао ју је, понекад под лаганом хипнозом, да приповеда приче, што је довело до делимичног побољшања клиничке слике, иако се њено опште стање и даље погоршавало. Бројер је обавештавао свог тадашњег пријатеља Зигмунда Фројда о њеном случају.
Почевши од 11. децембра, Берта Папенхајм је била везана за кревет неколико месеци. Њен отац је умро 5. априла 1881. године. Као резултат тога, постала је потпуно одсутна и није јела данима. Њени симптоми су наставили да се погоршавају и 7. јуна је примљена против своје воље у санаторијум Инцерсдорф, где је остала до новембра. Након повратка наставила је да се лечи код Бројера. Током наредних година (понекад по сопственој жељи) враћала се у овај санаторијум неколико пута.
Бројер је, спор и напоран напредак њеног „рада на присећању” у којем се присећала појединачних симптома након што су се појавили, чиме их је „растварала”, дошао је до закључка 7. јуна 1882. након што је реконструисала прву ноћ халуцинација у Ишлу - „Она се од тада потпуно опоравила“, биле су речи којима је Бројер закључио свој извештај о случају. десно|мини| Берта Папенхајм током свог времена као Ана О. Ана О. је био псеудоним који је Јозеф Бројер дао Папенхајмовој док је била његов пацијент, у његовим описима случаја. Псеудоним је конструисан померањем њених иницијала Б.П. за једно слово назад у абецеди у А.О. Аспекте случаја Ане О. први су објавили Фројд и Бројер 1893. године као прелиминарна саопштења у два бечка медицинска часописа. Детаљна историја случаја појавила се 1895. године у његовој књизи Студије о хистерији, написаној у сарадњи са Фројдом.
Симптоми Папенхајмову је лечио Бројер од јаког кашља, парализе екстремитета на десној страни тела, поремећаја вида, слуха и говора, као и халуцинација и губитка свести. Дијагностикована јој је хистерија. Фројд имплицира да је њена болест била резултат љутње због стварне и физичке болести њеног оца која је касније довела до његове смрти..
Током две године своје болести, развила је широк спектар симптома:
Језички поремећаји (афазија): у неким приликама није могла да говори, понекад је говорила само енглески, или само француски, или италијански. Међутим, увек је разумела немачки. Периоди афазије могли су трајати данима, а понекад су варирали у зависности од доба дана. Неуралгија: патила је од болова у лицу који су лечени морфијумом и хлорал хидратом и довели до зависности. Бол је био толико јак да се разматрало хируршко одвајање трограног живца. Парализа (пареза): знаци парализе и утрнулости су се јавили у њеним удовима, првенствено само на једној страни. Иако је била дешњак, због овог стања морала је да научи да пише левом руком. Оштећења вида: имала је привремене моторичке сметње у очима. Опажала је предмете као јако увећане и жмиркала је. Промене расположења: Током дугих периода имала је свакодневне промене између стања анксиозности и депресије, праћених стањима опуштања. Амнезија: када је била у једном од ових стања није могла да се сети догађаја или било које сопствене активности која се десиле док је била у другом стању. Поремећаји у исхрани: у кризним ситуацијама одбијала је да једе. Током једног врелог лета недељама је одбијала течност и живела само од воћа. Псеудоциеза: постоје неки извештаји да је током последњег састанка са Бројером показала симптоме лажне трудноће. Фројд је касније тврдио да је оптужила Бројера да ју је оплодио, али је признао да је то била претпоставка.
Многи верују да болест није била психолошка као што је Фројд сугерисао, већ или неуролошка или органска. Док неки верују да јој је Фројд поставио погрешну дијагнозу, други побијају ове тврдње.. Malcolm Macmillan, Elsevier,
Тренутна истраживања сугеришу многе болести које је Папенхајмова можда имала. Медицински истраживач Елизабет Торнтон, након интервјуисања многих Фројдових раних пацијената, сугерисала је да је Папенхајм имала туберкулозни менингитис, став који подржава професор психологије Ханс Ајзенк. Други су сугерисали да је то био енцефалитис, облик упале мозга.. Многи су такође сугерисали да је патила од неког облика епилепсије темпоралног режња јер су многи њени симптоми, укључујући замишљене мирисе, уобичајени симптоми типова епилепсије. Према једној перспективи, „испитивање неуролошких детаља сугерише да је Ана О патила од сложених парцијалних напада погоршаних зависношћу од дрога“.
Третман код Бројера Бројер је започео терапију без јасне методе или теоријске основе. Лечење њених симптома кретало се од храњења када је одбијала храну до доза хлорала када је била узнемирена.
Напоменуо је да када је у једном стању није могла да се сети догађаја или ситуација које су се десиле у другом стању. Закључио је, „тешко је избећи да се каже да се она раздвојила у две личности, од којих је једна била психички нормална, а друга ментално болесна". (Fischer TB 6001) Такви симптоми су повезани са клиничком сликом онога што се тада називало „раздвојена личност“, а данас се назива дисоцијативним поремећајем идентитета. Постојање и учесталост такве болести била је, и још увек је, контроверзна.
Иницијални приступ терапији је сугерисан опажањем да се Папенхајмова смирила и да се њен говорни поремећај побољшао сваки пут када су је замолили да исприча приче које су вероватно произашле из њених сањарења. О овим сањарењима Бројер је приметио: „Иако су сви мислили да је присутна, она је живела у фантазији, али како је увек била присутна када јој се обраћа, нико није сумњао у то. (Fischer TB 6001) Такође ју је охрабрио да мирно "одмота" ове приче користећи такве напомене као прву реченицу. Формула коју је користио увек је била иста: „Био је једном један дечак...“ Понекад је Папенхајм могла да се изрази само на енглеском, али је обично разумела немачки који се говори око ње. О њеним описима, Бројер је рекао: „Приче, увек тужне, понекад су биле прилично лепе, сличне Андерсеновој Сликовници без слика“. (Fischer TB 6001)
Пацијенткиња је била свесна олакшања које јој је донело „причање” и описала је процес користећи изразе „чишћење димњака” и „лечење разговором”. Последњи термин је касније постао део психоаналитичке терминологије.
Убрзо су се појавили и други нивои приповедања, који су се комбиновали и продирали једни у друге. Примери укључују:
Приче из "приватног позоришта" Халуцинаторна искуства Временско измештање епизода: током једне фазе њено искуство болести је померено за годину дана Епизоде појаве хистеричних симптома
Бројер је описао своју коначну методологију на следећи начин: ујутро је питао Папенхајмову под лаганом хипнозом о приликама и околностима под којима се одређени симптом појавио. Када ју је видео увече, она је систематски „одмотавала“ ове епизоде — понекад их је било и преко 100, обрнутим временским редоследом. Када је дошла до прве појаве, а тиме и до „узрока“, симптоми су се појавили у појачаном облику, а затим нестали „заувек“.
Терапију је Бројер касније описао као „суђење искушењем”, вероватно у смислу прегледа. Провео је 1.000 сати терапије у току две године.
Успех лечења Упркос Бројеровим и Фројдовим званичним извештајима о случају, историјски записи од тада су показали да када је Бројер престао да лечи Папенхајмову, она није постајала боља, већ прогресивно гора., cited in When Good Thinking Goes Bad, Todd Riniolo, Prometheus Books 2008 На крају је институционализована: "Бројер је рекао Фројду да је поремећена; надао се да ће умрети да оконча своју патњу".Schultz and Schultz (2004), cited in When Good Thinking Goes Bad, Todd Riniolo, Prometheus Books 2008
Након што је Бројер престао да је лечи, и он и Фројд су наставили да прате ток њене болести.. Међу Фројдовим ученицима расправљало се о сумњивости тврдње о „успеху лечења“.
Санаторијум Белви Дана 12. јула 1882. године, Бројер је упутио Папенхајмову на приватну клинику Белви у Кројцлингену на Боденском језеру, коју је водио Роберт Бинсвангер. После лечења у Белвију, Бројер је више није лично лечио.
Док је била у Кројцлингену, посетила је своје рођаке Фрица Хомбургера и Ану Етлингер у Карлсруеу. Ана је била један од оснивача Средње женске школе у Карлсруеу и бавила се књижевним радом. У чланку који се појавио 1870. године под насловом „Расправа о женским правима“ захтевала је једнака права на образовање за жене. Држала је и приватне часове, и организовала „куреве књижевности за даме“.
Берта Папенхајм јој је прочитала неке од прича које је написала, а њена рођака ју је охрабрила да настави са књижевним активностима. Током ове посете крајем 1882. Папенхајм је такође учествовала у курсу за медицинске сестре који је понудило Удружење жена Бадена (""). Сврха ове обуке је била да се младе даме оспособе за руковођење установама за медицинске сестре. Није успела да заврши курс пре завршетка посете.
Дана 29. октобра 1882. њено стање се побољшало и пуштена је са лечења у Кројцлингену. Поред почетних проблема, Берта Папенхајм је касније постала једна од најцењенијих жена у Немачкој и европском јеврејству.Freedman, Lucy "The Story of Anna O.", Paragon House 1990.
Јавни живот