260px|мини|Мапа подрегиона Горње Реке, западна Северна Македонија Горња Река (, ) географски је и етнографски подрегион ширег региона на западу Северне Македоније, укључујући и насеља у северозападном делу општине Маврово и Ростуша и општине Гостивар. Овај регион је дом како муслиманског, тако и православног становништва албанског говорног подручја који себе сматрају Македонцима, са неколико значајних изузетака у прошлости, а и у скорије време.
Горња Река је алпски планински и робустан регион са планинским пашњацима и говедима. У савремено доба, највеће насељено место је село Врбјани. Овај регион представља изоловану и неразвијену област са ограниченим комуникационим везама, при чему приступ и путовања постају тешки током снежних зимских месеци.
Током историје, становници овог региона бавили су се углавном пољопривредом, а један део становништва се и данас бави пољопривредом. Горња Река је у прошлости пролазила кроз процесе депопулације због сезонских и/или сталних миграција у оближњим подручјима, али и у иностранству у потрази за послом и бољим животним стандардом. Током 14. века Горња Река је била у саставу Душановог царства, а његовим распадом 1371. године припала је држави српског краља Марка, којим је владала породица Мрњавчевић, до 1395. године, када је ову територију освојио Бајазит -{I}-, султан Османског царства, под чијом влашћу је остала до Балканских ратова 1912—1913. године. После тога је постала део Краљевине Србије, Краљевине Југославије, Социјалистичке Федеративне Републике Југославије, и на крају део Северне Македоније.
Географија Положај и пространство 250px|мини|лево|Дубока река са својим водопадом у позадини Шири регион Река подељен је на Малу, Доњу и Горњу Реку (или Велику Реку). Горња Река се, поред региона Река, такође сматрала (а са албанске тачке гледишта се и даље сматра) делом већег региона Дибре, који обухвата више подрегиона око града Дебра са обе стране албанско-северномакедонске границе.Osmani. Veshja autoktone.
Регион Горње Реке ограничен је Косовом на северу и Албанијом на западу. То је планинско подручје са алпским планинским пашњацима које је смештено у северном делу слива реке Радике, који се наставља даље у Доњој Реци јужно до Бошковог моста, близу Мале Реке. Северна и североисточна граница Горње Реке је планина Велика Враца, која је део венца Шар-планине, а оне се протежу близу планине Ничпур, чији се највиши врх Лера налази на надморској висини од 2.194 метара. Северозападна и западна граница региона иде дуж планине Кораб са највишим врхом - Великим Корабом, на висини од 2.753 метара. Уски пролаз на надморској висини од 1.920 метара, који се простире између планина Кораб и Шаре, омогућава комуникацију и интеракцију са етнографско/географским регионом Гора. Кроз овај пролаз, смештен између Шепуре, врха који представља тромеђу између Србије, Албаније и Северне Македоније, и планина Враца, пролази најпогоднија комуникацијска веза (аутомобилски пут, пешачке и козачке стазе) између некадашњег села Штировице у најсевернијем делу Горње Реке и села Рестелице на јужном ободу региона Гора на Косову. 250px|мини|Пут за Беличицу Јужну границу Горње Реке представља десна обала реке Радике. Ова река налази се између села Врбјани у Горњој Реци и Жировнице у Доњој Реци и одсликавају је комуникациона и географска ограничења која намеће планина Кораб. Пут који повезује ова два села представља главни вид комуникације између ових региона који се простиру све до Дебра. Источни део јужне границе простире се лево од долине Радике и у том делу је смештена планина Бистра, са највишим врхом Меденицом на 2.163 метара. Источни пут, који се укршта са осталим путевима код села Волковије, почиње од села Врбен на источној граници Горње Реке. Пут се даље наставља до града Мавровски Ханови и Мавровског језера, па све даље до Гостивара. Поред главне реке Радике, низ притока које напајају водом ову реку могу се наћи у Горњој Реци, попут Дубоке, Бродечке и Рибничке реке.. Lit-Verlag. Vienna. Планински пашњаци, које локално становништво користи за испашу стоке, смештени су широм овог планинског региона, а највише на Речкој планини, Нистровском Корабу и на планини Ћафа Кадис. Укупно, пашњаци у овом региону покривају површину од 358,8 km².. Institut za Etnologija i Antropologija. Skopje.
Клима Регион Горња Река је једина област у Македонији која има хладну алпску климу. Због великих висина, ова област је изложена ветровима који дувају из различитих праваца. Са истока дува такозвани бели ветар који доноси јаке ударе, а са југоистока и југозапада топле ваздушне масе доносе кишу у ову област.Doda. Albanisches Bauerleben. 2007. Горња Река је изложена олујама углавном током лета, док се киша, мраз и град јављају у складу са сезонским временским условима. Зима је често дуга и са доста снега, па самим тим лето, пролеће и јесен трају веома кратко. Снег углавном почиње да пада средином јесени, а задржава се до средине пролећа. Често се дешава да снег пада готово до краја пролећа, а понекад чак и почетком лета. Због снежних падавина, Горња Река је често комуникацијски изоловани регион током већег дела године, тако да су односи са суседним подручјима јако ограничени, а некад чак није могуће стићи до овог региона из других област, рецимо из Албаније преко Кораба. У прошлости је становништво било приморано да за време кратког лета обезбеди залихе житарица, соли, пасуља и других намирница, јер би зими снег онемогућио комуникацију са околним селима, а и са спољним светом.Mirčevska. Etnički simboli vo Gorna Reka. 2007. Планински пашњаци у Горњој реци са стоком на испаши
Флора и фауна Већина Горње Реке, заједно са Доњом Реком, налази се у оквиру националног парка Маврово.. Приступљено 11. децембар 2015. Поједини делови овог региона још увек садрже прашуме старих и аутохтоних врста буковог дрвећа, посебно око Дубоке реке и северног дела долине реке Радике. Неки делови под шумом су до 1950-их година посечени да би се створили пашњаци за испашу стоке. Горња Река је такође дом критично угрожене подврсте евроазијског риса - балканског риса,Knapp, Hans D., Christel Schroeder, & Gabriel Schwaderer (2013). (Report). Euronatur. Melovski, Ljupčo, et al (2013). . (2): 88. подврсте која живи само на овом подручју и која броји мање од сто јединки.Promocija na balkanskiot ris in Macedonian
Демографија Насеља Насеља Горње Реке у општини Маврово и Ростуша укључују села Тануше, Нивиште, Рибница, Жужње, Нистрово, Ничпур, Волковија, Кичиница, Кракорница, Беличица, Врбен, Богдево, Сенце, Врбјани, Бибај и Грекај. Села у оквиру општине Гостивар су Бродец,. Skopje..Mirčevska. Etnički simboli vo Gorna Reka. 2007. као и села Дуф и Орћуше, а и село Горње Јеловце, од којих прва два заправо припадају општинама Маврово и Ростуша, а последње суседном региону Горњем Пологу, мада се сматра да припадају Горњој Реци због језичког опредељења и културних веза.Mirčevska. Etnički simboli vo Gorna Reka. 2007. pp. 22. . .Osmani. Veshja autoktone. 2012. . Logos-A.. Такође, у овом региону су постојала и села Трница, Реч, Дубово, Штировица, Стрезимир и Завојско, која су, због устанка у овом региону, спалиле српске и бугарске силе између 1912. и 1916. године.Mirčevska. Etnički simboli vo Gorna Reka. 2007. Стара кућа у Кракорници (лево) и у Волковији (десно).
Популација Горња Река је насељена муслиманским и хришћанским становништвом албанског говорног подручја. Ентички гледано, становништво овог региона састављено је од Горњореканаца и Рекала.Osmani. Veshja autoktone. 2012. Mirčevska. Etnički simboli vo Gorna Reka. 2007. Mirčevska. Etnički simboli vo Gorna Reka. 2007. Они се још називају и Шкрети (), израз који на албанском језику означава сиромашне људе, а то име су добили због своје изоловане домовине и тешких животних околности.Mirčevska. Etnički simboli vo Gorna Reka. 2007. Murati, Qemal (2011), . . Становници албанског говорног подручја који исповедају православну веру асимиловани су и означени као Македонци, док они који су прихватили Ислам себе сматрају Албанцима.Mirčevska. Etnički simboli vo Gorna Reka. 2007. Због миграција православаца ка урбаним центрима пре неколико деценија, данашње становништво је махом представљено муслиманским Албанцима, са малим делом православаца албанског говорног подручја који себе сматрају Македонцима.Pieroni, Andrea, et al (2013). . (1): 2-3. Највеће муслиманско албанско насеље у Горњој Реци данас је село Врбјани са 625 становника,[http://www.stat.gov.mk/publikacii/knigaX.pdf Book 5 - Total population according to the Ethnic Affiliation, Mother Tongue and Religion], The State Statistical Office, Skopje, 2002, док је главно насеље православаца село Врбен са 142 становника. У Горњој Реци домаћинства су се називала шпи () и традиционално су била састављена од проширених патријархалних породица.Doda. Albanisches Bauerleben. 2007. Mirčevska. Etnički simboli vo Gorna Reka. 2007. Ове фамилије, од којих су неке биле богате, живеле су у великим каменим кућама и кулама, док су остали становници живели у мањим кућама.Mirčevska. Etnički simboli vo Gorna Reka. 2007. Суседна Доња Река насељена је Северномакедонским муслиманима (званим Торбеши), док мањину чине православни Македонци. За разлику од Горње Реке, регион Мала Река насељен је искључиво православним Македонцима, а популација Мале и Доње Реке припада словенској етнографској групи Мијака, који се служе македонским реканским дијалектом.
Економија и сезонске/трајне миграције мини|десно|250px|Пастир са огртачем од овчје коже са неким људима из Штировице, 1907 Због тешких животних околности и друштвено политичких немира, нарочито у 19. веку, Горња Река је био историјски гегион бројних сезонских и трајних миграција. Традиционално, становништво се бавило сточарством и пољопривредним активностима, а мали број се и данас бави овим делатностима.Osmani. Veshja autoktone. 2012. pp. 9. "Historikisht Reka njihet kyresisht si vend blegtoral. [Historically, Reka is known primarily for its stock farming]. Током касног турског доба, мушко становништво Горње Реке (углавном одрасло) ишло је током сезоне у курбет, односно вршило економске миграције.Doda. Albanisches Bauerleben. 2007. Они су често налазили посао као справљачи пецива или халве, трговци и продавци бозе и халепа у тадашњој османској престоници Истанбулу или регионалним градовима, попут Скопља и Једрена.Doda. Albanisches Bauerleben. 2007. У Румунији и Бугарској су неки становници овог региона радили у грађевинарству као зидари или неимари, а када се за то указала потреба, и у Скадру и другим градовима у региону.Doda. Albanisches Bauerleben. 2007. Murati. Gjuha e humbur. 2011.